“Tata! Vidi ptica!” Pogledao sam u pravcu pružene ruke i video sovu kako radoznalo okreće glavu ka nama. Svoje kandže uplela je o metalnu, izuvijanu ogradu terase, a to nikada nije bio dobar znak. Majka je uvek govorila da donose nesreću i smrt.

“Sine, ostavi tatu na miru.” Danima me nije gledala u oči. Izbegavala je moj pogled, ćutala, uveče ranije odlazila u krevet, danju ranije išla na berbu. Znao sam da je ljuta, jer nije mogla da mi oprosti što uskoro krećem na put. Gledao sam njenu kožu, kosu koja joj je padala niz lice i želeo da se vrate oni trenuci dok smo sanjali i zamišljali život, a ne sve ovo što nam se dešava.

“Znaš da moram da idem”, uzviknuo sam s očajem u glasu kao i svih tih dana i meseci kada su me pozvali da krenem na put. “Ovde sedim u kući, beskoristan! Nemamo nikakvog izgleda osim da preživljavamo, da se snalazimo!” Ćutala je, a sin je gledao u pod i plakao. Prišao sam joj polako. “Ne mogu da krenem danas, a da se ne oprostimo. Čim se snađem šaljem vam novac da dođete.” Plakala je tiho i grlila nas obojicu.

Otvorio sam oči i još jednom se pomolio Alahu. Daleko od Somalije, gledao sam niskog i zdepastog čoveka kako s cigarom u ruci maše dok priča jezikom koji nisam razumeo s mršavim čovekom, nešto višim od njega. Pričali su tiho, kao da je bilo ko od nas iz Afrike mogao da ih razume. Bili smo blizu mesta Vranje i za njih su govorili da će nas prebaciti preko granice u Evropsku uniju a da nas granična policija ne otkrije. Konačno sam blizu Nemačke. Do kraja nedelje biću tamo.

Farovi kamiona slabo su osvetljavali uspravno postavljene sanduke. Iako su u Somaliji sahranjivali ljude obmotane u zelenu tkaninu i jednostavno ih spuštali u zemlju, znao sam da su ovo mrtvački sanduci. Pogledao sam Muhameda i on je slegnuo ramenima. Činilo mi se da mu znoj kaplje s lica iako je noć bila hladna.

Pokazali su nam rukama da krenemo k sanducima. Nigerijac je, zajedno s mršavim čovekom, podigao sanduk na prikolicu kamiona i činilo se da okleva. Zdepasti je prišao i svima nam pokazao u visini lica izbušene rupe na daskama koje su služile za disanje. Nigerijac je ipak ćutke legao i mršavi ga je čvrsto zakovao ekserima. 

Muhamed je mahao glavom. “I can’t! I can’t!” Okrenuo se i pobegao ka mračnoj šumi. Gledao sam za njim i video njen osmeh. Okrenuo sam se k sanducima i video osmeh mog dečaka. Osetio sam zadah ljudi koji se nadvijaju nada mnom i stavljaju poklopac. Osetio sam miris drveta. Prokleta sova! Da ona nije sletela…

***

Činilo mi se da više ništa ne osećam. Otupela sam. Konačno sam se predala, umrla, a još dišem. Slobodna da samo gledam u jednu tačku pred sobom. Jesam li prokleta? Oduvek sam i mislila da sam veštica. Možda su to neki pre mene, bolje od mene videli. Ja sam s vremenom postala svesnija i nesrećnija. Ali i kažnjena doživotnim zatvorom u kavezu, skoro sklupčana. Noge su mi bile skupljene ispod brade, a glava potpuno naslonjena na desno rame. Ruke su mi virile van kaveza i bile vezane iznad glave za spoljašnji deo. Kavez je bio okačen za kuku u bleštavo beloj prostoriji i visio nekih pola metra iznad zemlje. Kolena su mi bila mokra od suza i slina koje su mi se slivale niz noge, glava me je svrbela od naslaga prljavštine koja je svakim danom bila sve teža. Prljava od krvi i mokraće koju su milosrdno čistili ispod kaveza kako se ne bi pogušili od mog smrada.

Nikada nisam vrištala, ni molila, ni tražila slobodu. Tražila sam smrt, ali su umesto toga ćutali. Draže im je bilo da veštica visi nemoćna, da je okruže tišinom i mržnjom, ako su uopšte mogli da osećaju.

Jednog su dana došli i skinuli moj kavez s kuke s koje je visio. Gledala sam tamne odore, sakrivenih lica i ruku kako me kao pero nose u drugu, manju prostoriju, isto tako belu, ali punu drvenih sanduka. Smrdeli su na smrt. Osećala sam kako mi se lice krivi od bola, a glas kojim sam htela da vrištim gubio se u tišini. “Nisam kriva! Nisam to bila ja!” Nečujno su izašli. Gledala sam sanduke s izbušenim rupama. “Zbog mene su mrtvi…” Setila sam se sna u kom vidim ljude kako se smeju, kako se grle prepuni ljubavi. Zavidela sam im. Želela sam da sam ja na njihovom mestu. Dozvolila sam im da me vide, a onda sam odletela. Namerno sam to uradila. Namerno… Počela sam da se smejem, dirigovala sam prstima i pevušila: “Još uvek imam moć… Još uvek je imam… Ali ne prema njima! Bednici! Pustite me! Ugušiću se!”

***

Zaspao sam, a zatim sam opet povratio. Trudio sam se da okrenem glavu na stranu kako se ne bih ugušio. Pantalone su mi bile mokre, lice mi je bilo vlažno. Čuo sam druge kako kašlju, traže da izađu, lupaju u poklopce sanduka, ali i zvuke motora koji su blokirali očaj i bes. Kamion bi nastavio da se kotrlja po putu kao da pre toga nije bilo nikakvih krika. Shvatio sam da idemo u smrt. Zažmurio sam i pomolio se Alahu, suze su mi navirale na lice. Noć je počela da pada i osećao sam kako gubim vazduh kako mi srce lupa i lice mi se grči. Miris drveta ulazio mi je duboko u nozdrve i gušio me. Opet sam povratio. Čuo sam njen glas: “Nemoj da ideš!” Čuo sam njene molitve starom somalijskom božanstvu Waaq, čuo sam i plakao. Uvek sam vikao na nju kada bih čuo da se moli starim bogovima, a sada sam ih i ja zvao. Gušio sam se. Ako ovo preživim, više ih nikada neću ostaviti.

***

Gledala sam u drvene sanduke. Koji li je koji? Brojala sam, bilo ih je ukupno sedam. Sećala sam se lica, mesta, letenja, slobode. Možda bih ponovo mogla da zaspim, ponovo da sanjam, ponovo da… Ali možda donesu još sanduka, još ljudi, još smrti. Možda smisle neki nov način da me kazne. Brojala sam ih i gledala. Bili su to leševi, a ja nisam bila sama. Nasmešila sam se. Nisam bila sama…

Iznenada se nešto svetlosti pojavilo i ugledala sam lice koje je virilo kao dete koje želi da ukrade nešto. Čovek tamnog lica i crvene kape sa žutim prugama gledao me je začuđeno. Kao i ja njega. Jedino što sam mogla da kažem je: “Hu!” I on je nestao… Vrač. Dugo ih nisam videla, baš dugo, a vekovima sam letela zemljom.

Tračak se ponovo pojavio i opet sam ugledala oči koje su sada bile mnogo sigurnije. Gledao me je oštro. Moje iskrivljeno lice se smešilo, a prsti su mahali. “Ti si Qaalluu! Oslobodi me! Znam da si došao po nekog od njih, ali oslobodi mene!” Pružio je ruku k meni, ali nije mogao da dosegne kavez. Smejala sam se. “Nisi ti dovoljno snažan da me uhvatiš!” Iznenada, osetila sam kako me guši, kako ostajem bez daha, moji prsti su se nemoćno grčili i hvatali prazninu.

Stražari su se pojavili na vratima i nevidljiva ruka je nestala. Kao i jedan sanduk. Osetila sam njihove poglede, iako im nisam videla lica. 

***

Vrištao sam. Udarao glavom, nogama, rukama koliko sam mogao. Osećao sam kako mi krv curi ka ušima, osećao ruke kako me peku od uzaludnih udaraca. Gnev je kuljao, njen osmeh se mešao s njenim plačem, video sam je sklupčanu u molitvi, okruženom ljudima iz sela. I svi su vrištali u mojoj glavi. Udarao sam i vikao obliven krvlju, znojem i suzama. Nisam čuo kada je kamion stao, niti uzvike. Više nisam želeo dobar život, niti novac. Želeo sam da živim. 

***

Ponovo su došli. Spustili su kavez s kuke i prebacili me u svetlu prostoriju, koja nije bila veća od mog kaveza, i gurnuli me unutra. Umesto vrata, gurnuli su tešku, betonsku kocku. Nepomično sam gledala u njenu belinu, u malene neravnine koje sam skoro mogla da dodirnem nosem. Više se neće vratiti. Osećala sam kako se gubim vazduh, kako mi srce lupa i lice mi se grči. Miris drveta mi je ulazio duboko u nozdrve i gušio me. Povratila sam. Čula sam njene molitve bogu Waaq, čula sam i plakala.

---

Sova © 2023. Ana Rajić

Ana Rajić, rođena je 1985. godine. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu, radi u gejmingu. Objavila priče u zbirkama: Refesticon (2020.) i Ubiq (2022.). Živi i radi u Beogradu.

Priča Sova objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 5 (kolovoz 2023.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Ana Rajić nas je u ovoj minijaturi osvojila vještim razvojem mučne atmosfere, kojom se ilustrira teška socijalna tematika.