“Iz ovih stopa šaljem poruku Zevsu da me vrati sa terena! Ovo je ne-iz-dr-ži-vo. Neizdrživo! Nek mi da drugi atar, drugu klimu, lednike, pustinje, bure, okeane, zabole me, samo ove face više da ne gledam”, reče Ojla otresajući nevidljive grumenčiće zemlje sa haljine od prozirnih latica. Uspravi se u svoj svojoj visini i zabaci guste plave kovrdže koje se spustiše ispod njene savršene pozadine. Podboči se rukama i pogleda svoje drugarice koje su dotad ležeći i polusedeći plele venčiće na livadi. One se uspraviše u turski sed ili kleknuše na kolena, dignuvši glave prema njoj.

“Gde su pčele glasonoše?” viknu tako da se zvuk prenese preko vode, pređe preko slapova uz kamenu liticu, uspuza se uz mahovinom obrasle stene na drugom kraju jezera, i odbi se, uz pomoć dobre stare Eho, od naspramne strme gole obale.

Zujanje koje se osećalo jedva kao vibracija mobilnih telefona koji će tek biti izmišljeni i koji će oteti posao pčelama glasonošama, pojačavalo se kako se roj približavao Ojli. Pčele napraviše dva kruga oko njene glave, a onda se zadržaše trepereći joj u kosi, dok im je ona tiho diktirala poruku. Podiže ruke, a zelene joj oči bljesnuše sjajem gorskog jezera, ali ne ovog u proleće, već onog u zimu, kad se u njemu lednici ogledaju. Pčele je napustiše, a ona ih isprati pogledom kojim potom pređe po ostalima zaustavivši se na kraju, trenutak duže, na meni. Brzim pokretom zbaci sa sebe haljinu. Sevnuše joj vitke butine, a belasanje njene puti, ko i uvek, izazva tihi žamor i vrtoglavicu među nama. Okrenu nam leđa i savršenim skokom uroni u jezero.

Nema sumnje, bila je najlepša od nas. Dobro, od njih, ja se i ne računam. 

S ovom hromom nogom i dubokim crvenim ožiljkom od slepoočnice, preko oka pa sve do brade, već duže vreme nisam u konkurenciji.

Drugarice moje vratiše se svojim poslovima. Najmlađe, bliznakinje, rođene iz jutarnje rose, počeše da se jure po livadi. Neke su uplitale jedna drugoj cvetove u kosu. Biljarica, najozbiljnija od svih nas, hodala je pogleda uperenog u zemlju i svako malo ubrala bi poneku biljčicu i stavila je u torbu napravljenu od lišća. Moje polusestrice, vodene vile, kretale su ka jezeru, pevušeći tako umilnim glasom da su se dva jelena zaustavila kročivši iz šume na livadu, a jedan beloglavi sup ostao nepomično da lebdi u vazduhu raširivši ogromna krila tačno iznad središnje (i najdublje) tačke jezera. Svojom su pesmom opčinjavale sva šumska i sva vodena stvorenja, pa kako ne bi običnog smrtnika?

Povetarac je tako blago njihao lišće i tako nežno prelazio preko mog lica da sam, zatvorivši oči i osećajući sunčeve zrake na kapcima, za trenutak pomislila da će ipak sve biti u redu.

A onda Ojla kao gejzir izlete iz jezera, raširi krila i, gledajući nas odozgo, skoro potpuno zakloni sunce.

“Pevate, a, ukrašavate se, da budete lepe”, reče lažno prijateljskim glasom, naglasivši ono lepe. Vile nelagodno počeše da sklanjaju pogled, čupkajući travke, grickajući nokte, ili prosto gledajući u stranu. “Da budete lepe, za koga, pitam se, a?” Neprijatan joj osmeh skoro poružni lice. “A, ti”, sletevši skoro vertikalno do Biljarice, reče joj takoreći šapatom, unoseći joj se u lice, “travke skupljaš da praviš meleme, je l’ tako? Za koga spravljaš meleme? Čije ćeš rane vidati, posestrimo moja?” 

Polako se uspravljala, a njen se glas pojačavao. Sve smo se plašile Ojle kad je bila besna, a pravila se da nije. Ali ne toliko koliko smo je se plašile kad bi prestala da se pravi. Besna Ojla u stanju je da svuče lišće s drveća na rastojanju od deset metara. Besna Ojla može da jednim zamahom krila izazove talase na jezeru slične onima koji će vekovima kasnije zbrisati sa zemlje cele gradove Novog kontinenta. Ali, najgore je kad snagom svoje čelične volje okuje taj bes. Onda je kao onaj ledeni breg kome samo vrh viri na površini, a ogromna masa nepomično čeka da joj se približi Titanik.

Ojla je stajala na sredini kruga po čijem smo obodu mi posedale. Krila su joj se priljubila za kičmu. Još uvek je bila naga i nalikovala je boginjama s Olimpa s koga je davno poslata ovde, na Miroč planinu, da se zajedno s nama nađe baš ovim ljudima na usluzi. Napravi jedan pokret rukom i ponovo je bila u svojoj paučinastoj blistavoj haljini sličnoj onoj koju će dizajnirati najpoznatiji kreatori dvadesetog veka.

Od kad sam imala “incident“ stalno mi se javljaju takva poređenja i takve slike, vidim ih jasno, kao da sam tamo, te čudno obučene ljude, ta sokoćala koja čine neverovatne stvari, a o kojima ja nekako sve znam, namenu, imena, ma sve. Vidim događaje koji će se neumitno desiti, nekad, negde, a kao da su ovde i sada, kao da se odvijaju pred mojim očima. Ojla misli da je to budućnost, da mi je jedno od šest pera buzdovana koji mi je skoro glavu raspolutio u stvari omogućilo da vidim šta će se desiti mnogo vekova unapred.

Jer, što vilu ne ubije, to vilu ojača, na dobar način, kaže Ojla. Na najgori mogući način, pretvarajući je u najgroznijeg demona, kaže onaj slepac koji će nas kasnije opevavati uz gusle, a onaj ćopavi posle sve to zapisivati. Bar kako se meni ukazuje.

“Šta nam valja činiti, posestrime moje?”, čvrstim mirnim glasom upita Ojla. “Vidite li šta nam smrtnici rade? Stalno zovu, stalno zapomažu, stalno nešto od nas zahtevaju. Pomažemo im oko svega i svačega. Ceo taj nesrećni ljudski rod usmeravamo, vaspitavamo, spašavamo… A oni?”

Prelazila je pogledom od jedne do druge.

“A oni, pitam ja vas, kako nam oni to vraćaju? Prvo su nas opisivali kao posestrime, lepotice, drugarice, pomoćnice. A sad nas žene na silu”, zagrme i okrenu se ka crvenokosoj šumskoj vili pa nastavi. “A kad neka, kao ona, jedva utekne iz takvog ‘braka’ onda smo opasnice, zavodnice, rospije i čudovišta! Oni od kojih smo napravili najveće junake, a Zevs mi je svedok koliko su daleko od junaka bili, oni se pokazaše ko najgori. Kako nam oni vraćaju? Šta o nama pričaju i šta onaj slepi guslar pesmom po zemlji prenosi. Da smo osvetoljubive, zle, ko da smo veštice, a ne vile. I ne samo da pričaju i šire laži…” 

Uperi prst u mene.

“…pogledajte šta je Lađarici uradio onaj koga proglasismo najvećim junakom. Buzdovanom šestopercem na našu sestricu nejaku navalio. Samo zato što mu ne dade da zagadi planinsko jezero. I još priča da je ona, ONA, tražila njegove oči i noge konja mu Šarca da bi mu dala da pije vodu. A mi smo ga i poslale na to jezero, da se napije da ne crkne od žeđi, nikada se ne napio dabogda! Mi im vode i šume i potoke i polja i livade čuvamo, a oni ih uništavaju!”

Zastade i udahnu duboko, a onda se tišim glasom obrati meni:

“Reci, Lađarice, reci, ko te je unakazio, čiji si divljački napad jedva preživela?”

Grudi su joj se dizale i spuštale dok je šumno disala i čekala. Znala je da mogu da kažem samo jedno ime, da navedem onog koji nije hteo da plati brodarinu, nego siledžijski na mene nasrnuo. Onog istog koji je nju umalo ubio da se ne bi s njegovim pobratimom natpevavala, a slepi guslar opet to preokrenuo, predstavivši Ojlu kao zavidljivu zlu ženu. Laži, laži, sve same laži. Pa, molim vas, ko će normalan poverovati da Miloš Obilić lepše peva od vile Ravijojle i da ga je ona zbog toga usmrtila? A spasio ga onda ‘najveći srpski junak’, pretukavši Ojlu i nateravši je da ga oživi, ma dajte… Onaj o kome se pesme pevaju, sve lažnija od lažnije, a čak i tako lažljive pokazuju njegovu jadnu i bednu prirodu. 

“Marko Kraljević”, rekoh tiho.

Žamor se pronese kroz vilinski skup. Svaka ga je po nečemu zlopamtila. “Sećaš li se kad je onoj Arapkinji odsekao glavu samo zato što mu je bila crna i gadna, a žena mu život spasila?” Možda će se istina o njemu otkriti kasnije, mi bar imamo vremena, čulo, se, ali ja sam znala da neće, da će Vuk Karadžić tačno ovako zapisati ove pesme.

“Poslala sam po pčelama glasonošama pismo Zevsu”, reče Ojla, “da rešava problem sa Srbima i s Markom Kraljevićem. Neka ih popravi onaj ko ih takvima napravi, je l’ tako, sestre?”

Gromoglasno odobravanje dočeka njene reči. Ja ne mogah da se nateram da otvorim usta iako je Ojla samo mene netremice gledala. Mogu me osuditi na kakve hoće muke što bogohulim, makar u mislima (mada, nisam li već kažnjena bez krivice?), ali ja nešto baš ne verujem da će Zevsu mnogo smetati to što Marko mrzi i tuče žene. Ta oni ih njegovi, s Olimpa, jedu, zajedno s decom, pobogu, mislim, oprosti mi, Bože, ali stvarno….

A, onda, pa, koliko god da je kriv onaj ko je stvorio Marka Kraljevića, Ojla je ta koja ga je oblikovala. Ona je od njega pravila junaka. Ona mu je pomagala. Ona ga je u nebesa uzdizala. Rekla sam joj da je trebalo da pusti da ga pobedi Musa Kesedžija, i sam je Marko znao da je samo uz Ojlinu pomoć, na prevaru pogubio ‘od sebe boljega’. I tako je rođena legenda. Tako se osilio običan turski vazal, čiji je najveći podvig bio taj što je orao drumove mesto oranica.

Moja Ravijojla. Mislila si da si mu posestrima? Šta ti se kod njega dopadalo, nikad neću saznati, kao ni to šta je tačno među vama bilo, ali bes prezrene žene oseća se kao sumpor i širi se kao lava iz grotla vulkana. To je ono što se valja Miroč planinom dok Ojla stoji i dalje nepomično između nas.

Tad se začu zvuk, brujanje, slabije, pa sve jače. Vraćaju se pčele glasonoše, s Olimpa, nose Zevsovu poruku. Napraviše slovo Z ispred Ojle i počeše ritmički da zuje, zvukom koji samo vile mogu da pretvore u reči:

“Verujem ti, Ravijojla, da je takvo stanje, ali samo sebe možeš da za sve kriviš, ti si mu bila mentor.”

Ojla poče kosu svoju bujnu čupati.

“Ne čupaj kosu”, nastaviše pčele da prenose poruku svevidećeg Zevsa, “daću ti priliku da pokušaš da popraviš stvar.”

“Imaš pravo na tri želje vezane za Marka i Srbe, ma šta Srbe, za sve one što srpski jezik razumeju, za sve Slovene… bilo koje tri želje.”

Ojli oči zasjaše čudesnim sjajem, kad pčele nastaviše:

“Ali, uz tri uslova: bez nasilja, bez pretnji i bez mržnje.”

Pčele napraviše krug oko nepomične Ojle i u formaciji strelice odzujaše u košnicu.

Sve smo ćutale. Nisam videla izlaz. Pa, mislila sam, u Ojli i nema ničeg drugog sada sem mržnje i želje za nasiljem i pretnjama. I osvetom, naravno.

Ali, Ravijojla nije bila samo najlepša među nama, već i najpametnija. 

Podiže ruke u mrtvoj tišini, s otvorenim dlanovima, i reče jasnim glasom: 

“Spremna sam da kažem koje su moje tri želje. Prva je da Srbima i svim Slovenima čiji je izdanak Marko Kraljević, zemlja daje plodove, samo ako je ne zagađuju. Trovaće se sve više i više dok na kraju ne umru od gladi, videla sam to, sem ako se ne opamete, ali… teško. Druga je da nikada nemaju boljega junaka od Marka Kraljevića, da mu niko drugi ne bude ni do kolena.”

Znala sam da im se ispunjenjem te želje (kletve) istorija upravo završava, bez obzira koliko će se još vekova mrcvariti, životareći.

“I treća, da im naslednike rađaju samo one žene koje su poštovane, voljene i tretirane kao njima jednake.”

Oooooo… Videla sam da nestaje ne samo srpski i slovenski, nego i ceo ljudski rod.

I bi mi žao, uprkos svemu, uprkos tome što sam ja najviše stradala.

Neuspeh učenika uvek je i neuspeh profesora.

Doživela sam već to. Dinosaurusi nisu izumrli zbog klimatskih promena niti gladi, niti su se poubijali. Samo su ženke jednoga dana odbile da se razmnožavaju. Tek tako. Dozlogrdilo im je da nose jaja i brinu o njima, a da ih niko ne ceni. Jer, dinosaurusi su, uprkos raznim mišljenjima, bili toplokrvne, društvene životinje. Samo što nisu dovoljno voleli, cenili i poštovali svoje ženke. A mi smo to uočile tek kad je bilo prekasno.

Ta nam je vrsta propala, nestala sa lica zemlje. S homo sapiensima mislili smo da će biti drugačije, a sada će i oni isto završiti. Rat polova jedini je u kome nema pobednika. A svakako ne može pobediti onaj pol koji ne donosi na svet novi život. Žene će jednostavno prestati da rađaju i ljudsko će se seme zatrti.

A ljudi su na vrhu evolucije.

Ili na dnu, kako god više volite. Šta ćemo mi onda? Kako da ne dozvolimo da se dese iste greške? I kako uopšte da nađemo nove štićenike? Kao da je nemoguće naterati mužjake da poštuju ženke. To je, izgleda, to. Kraj.

Stajala sam, više sedela, zbog ove hrome noge, još uvek na istom mestu, a pogled mi odluta sa i dalje nepomične Ojle ka košnici u koju je ušao roj pčela. Jedva sam registrovala komešanje, a onda se malo udubih u zbivanja.

Nekoliko pčela glasonoša nosilo je glomaznog debelog truta. Velika moćna pčela stajala je na ulazu u košnicu. Sve prestade. A onda, zujanjem koje samo vile razumeju, matica odlučno reče: “Napolje s njim”, i okrenu se, dok je trut, zapanjen što je došao kraj njegovoj reproduktivnoj funkciji, a time i njegovom životu, brzo padao kao kamen, ne setivši se čak ni da pokuša da odleti.

Možda smo ipak našli novu rasu štićenika.

P.S. Ono što je Vuk Karadžić pisao o nama i o srpskim junacima, a najviše Kraljeviću Marku, možete naći u mnogim pesmama, kao što su “Marko Kraljević i vila”, “Marko Kraljević i Musa Kesedžija”… i tamo gde se na najgori način pominje moja malenkost, “Marko Kraljević i vila brodarica”.

---

Trut(h) © 2023. Tanja Jocić Stamatović

Tanja Jocić Stamatović, (1965) diplomirani  je građevinski inženjer i predaje u Građevinskoj tehničkoj školi u Beogradu. Kratke priče je počela da piše početkom 2022. godine i do sada je njih trinaest ugledalo ili će ovih dana ugledati svetlost dana u regionalnim zbirkama (Refestikonov “Putnik”, “Poruke iz prošlosti”, Fantastikonova zbirka “Nespokoj i nemir”, zbirka najkraćih kratkih priča ..) i časopisima (“Književne vertikale”, osvojila treću nagradu, “Nekazano”..), štampanim i elektronskim zbornicima (“Iza uma 2”, “Belgradijana”… )

Izgleda da joj najviše leži fantastika.

Priča Trut(h) objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 5 (kolovoz 2023.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Uz malo humora i ozbiljne teme lakše padnu, kao što se očituje u ovoj priči koja propituje kakva se osoba skriva iza naših junaka i problematizira nasilje nad ženama. Trut(h) nam donosi novu perspektivu na stare narodne priče i otvara prostor za zanimljive diskusije.