Blaž je bio dobar čovjek, ali, brate, malo priprost što bi rekao naš narod. Nije baš volio ljudsko društvo. Više je volio biti u polju i obrađivati zemlju. Društvo mu je pravio jedino njegov magarac.

“Garo moj, meni je najdraže ‘vako vode s tobom provesti dane”, znao bi mu tako tepati.

A magarac, ili po naški tovar, kao da ga je razumio i samo bi strigao ušima na te riječi. 

Jednog dana dok je Blaž vrijedno radio u polju, motika mu udari o nešto tvrdo. Začu se kvrc! Pomisli da je kamen, jer zemlja je u tribunjskom kraju krševita. Udari još jednom, ne bi li ga slomio. Međutim to ne bi kamen. Krene kopati oko toga. Kad je iskopao svu zemlju, ugleda škrinju u zemlji. Izvadi je. Bila je zaključana lokotom. Lokot odvali motikom. Lagano je otvori. Blještavi sjaj obasja mu lice. Škrinja je bila prepuna srebrnjaka. A kako je Blaž bio poštena duša, odnese novce seoskom župniku. Mislio je, jadničak, da je to netko pred Turcima zakopao u njegovu polju, pa zaboravio. Svećenik će u nedjelju na misi pitati tko je to zaboravio svoje srebrnjake. Potom se vrati u polje i nastavi kopati. 

A župnik, sačuvaj Bože, nije bio poštenjačina kao naš Blaž. Već baci škrinju u more, a srebrnjake skri pod madrac. Mislio on, ma tko će onom priprostom Blažu vjerovati. On s tovarima više divani, nego s ljudima. 

Kad se vratio u polje, njegov je Garo već znao što je Blaž napravio. Samo je zavrnuo očima i jako otpuhnuo. 

Nastavi Blaž vrijedno obrađivati svoje polje, kadli začu neko kreštanje u blizini. Kreštanje je postajalo sve jače i jače. Ode on do obližnje šume hrasta česmine, kadli tamo zlatni fazan zapeo u granje. Blaž ga oslobodi. Zlatni mu fazan potom reče:

“Ja sam ptica vilinica. Noću sam vila česminica, a danju zlatna fazanica. Imade li tvoje srce kakve želje da ispunim, pošto mi krilo iz granja oslobodi?”

A na to će Blaž: “Fala tebi lipa. Ništa men’ ne triba. Triban samo poć’ tamo k mom tovaru, da nastavim kopat’ poje.”

Tako reče i ode, a zlatni fazan nesta u šumi hrasta česmine.

Kad se vratio, njegov Garo kao da je opet znao što je Blaž učinio. Još jednom je zavrnuo očima i jako otpuhnuo. 

Blaž nastavi kopati polje. Taman dođe do neke masline, koja nit’ je bila živa nit’ mrtva. Rasla mu je taman usred polja. Pomisli kako bi je trebalo posjeći da nesmetano može posijati. I taman da će zamahnuti sjekirom kad mu maslina molećivim glasom kroz svoje lišće zašušti:

“Poštedi me, molim te. Puno ću ti plodova dati, a ulje će biti najbolje kvalitete u čitavom kraju.”

Smiluje se Blaž nad njom. Ali kako je bio dobra duša, presadi je stricu Anti u polje. Stričeve masline nikad nisu rađale plodom. Maslina se dobro primila i puno je ulja davala. Ubrzo se stric Ante hvalio po cijelom Tribunju da najbolje masline uzgaja. A da mu nije bilo Blaža, ne bi bilo ni njegovog ulja. Ali Blaž nije za to mario, već se vrati svom polju i nastavi sijati.

Ali treći put Garo nije mogao samo zavrnuti očima i otpuhnuti, već progovori svojim magarećim glasom:

“A ludi čoviče! O’š li prosvitlat’ više!? Eno ti župnik srebrnjake troši, zlatna fazanica ti kljuca tek posijano sjemenje, a s tvoje masline drugi plodove beru.”

Blaž se malko iznenadi. Garo nije stao na tom. Volio je svog Blaža, premda je bio “teke berlav”, što bi naš narod rekao, ali bio je nadasve dobra duša, te ga Garo odluči savjetovati.

Blaž ga odluči poslušati. Učini točno onako kako mu je on savjetovao. 

Uskoro su mještani otkrili nevaljalog župnika i protjerali ga iz sela. Kad je stigao don Mate u Tribunj, srebrnjake koje je našao pod madracem, to jest ono što je od njih ostalo, razdijeli najpotrebitijima. Zlatna se fazanica pomamila za maslinama strica Ante i sve mu ih iskljucala, tako da nije ostalo niti jedne od koje bi se ulje napravilo. Sjeme na Blaževom polju više nije dirala. Ona jedna najveća grana masline što je prelazila u Blaževo polje nastavila je davati ploda. Nju zlatna fazanica nije dirala. Ljubomoran na Blaža, stric Ante posječe maslinu i baci mu u polje onu granu što je nastavila rađati. Blaž je zasadi i počne njegovati. Kroz nju je nastavila živjeti ona maslina koju je spasio. Dobro se primila. Uskoro je Blaž postao najbolji maslinar u kraju. Nitko više po selu nije govorio da je priprost ili berlav. 

Garo više nikad nije progovorio, samo je zadovoljno strigao ušima. Da Blaž tog dana nije poslušao svog tovara, nikada ne bi bilo ništa od njega. Tako se i pokazalo da je istina da više znaju čovik i magarac, nego sam čovik.

---

Više znaju čovik i magarac, nego sam čovik © 2023. Ana Bilić

Ana Bilić dječja je književnica iz Šibenika. Do sad je objavila deset knjiga za djecu. No, ono što Ana ističe jest da su bitne njene priče, a ne onaj tko ih je napisao, stoga je čitatelju dovoljno da o piscu zna samo njegovo ime.

Priča Više znaju čovik i magarac, nego sam čovik objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 5 (kolovoz 2023.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Svi znamo da se dobro dobrim vraća. No, možda dobrota ipak treba imati granicu. Inače bi mogla prijeći u čistu ljudsku glupost. Ana Bilić nas u svojoj duhovitoj i poučnoj priči „Više znaju čovik i magarac, nego sam čovik“ podsjeća da je ponekad ipak pametnije biti sebičan, nego propustiti zlatnu priliku.