Praćen šištanjem hidraulike, ušetao je u oblak buke i dima. Svemirska stanica Bircuz šest bila je jedna od nekoliko stotina odmarališta međuzvezdane kompanije Dionis, poslednje u galaksiji sa dozvolom za služenje psihoaktivnih supstanci. Sve gostionice građene su po istom šablonu, pa ni ova, kao ni bezbroj drugih koje je Dik Prost, pukovnik druge klase Svetlosti Univerzuma, posetio tokom svoje dugogodišnje službe, nije bila izuzetak. Glavna sala, po uzoru na stare teranske ugostiteljske objekte, bila je prepuna stolova i oivičena separeima, sa šankom razvučenim duž celog zadnjeg zida. Vesela mašina, kako su od milja zvali višetonski sintetizator iza šanka, svetlela je u hiljadu bolja i pušila se, stenjući na svaku novu porudžbinu, doprinoseći razdraganoj atmosferi.

Bircuzi su oduvek okupljali svakojaki svet, pa nije bilo čudno što je za jednim od stolova primetio grupu Kastrijanaca kako igraju smrtonosni banptur, zabranjen u sedam sektora. U separeu u uglu dve Crne Eminencije usisavale su svetlost, raspravljajući se o nečemu na svom nemogućem jeziku. Bilo je tu i pirata, trgovaca robljem, švercera kloniranog mesa i ko zna koga još. Pukovnikov svetlosni vizir nije pronašao nijedno lice bez poternice.

Ali on nije došao poslom, naprotiv, samo je ljubav mogla da ga natera da odmakne ovoliko svetlosnih godina izvan svoje jurisdikcije. Ipak, kada je prepoznao lice vođe najvećeg kartela sektora tri, ogromnog žabolikog stvora, pored koga je prošao dok je manevrisao između stolova prema šanku, morao je da zastane i pošalje poruku lokalnim vlastima.

Sitna Teranka koja je sedela sama za stolom blizu šanka iskoristila je to da sklizne niz tešku metalnu stolicu i sakrije se od Dikovog ljubopitljivog pogleda.

“Čime bi da se truješ?”, upitao je barmen, ljigavi, sipoliki Zuportijanac. Prost je sa gađenjem prešao pogledom preko njegovih bledoroze nabora i napravio mentalnu zabelešku da nikad više ne jede kuvano meso.

“Imam pouzdane informacije da je ovo poslednje poznato prebivalište izvesne Tine Kelvin.” Nije želeo da zvuči kao policajac, ali modifikovani nervni putevi mu nisu dozvoljavali da se opusti. “Da je nisi skoro video? Teranka, niža za glavu od mene, kratka purpurna kosa?”

“Nisam te najbolje razumeo”, pravio se lud šanker, dok je ubacivao prljavu ambalažu u reciklažni otvor. “Možda ćeš, ako malo podmažeš grlo, biti razgovetniji.”

“Imaš li boronski konjak?”, smireno je upitao Dik i Zuportijanac se nasmešio. Uskoro je tamna tekućina u širokoj čaši sa postoljem isparavala na uglačanoj površini šanka, a pandur bio lakši za nekoliko univerzalnih kredita.

“Tina Kelvin? Da, bila je ovde”, naposletku je očepio šanker. “Ali nisam video tu supernovu, ima više od nedelju dana.”

Jedno od mnogobrojnih šankerovih očiju se samo na milisekundu susrelo sa uplašenim pogledom crvenokose devojke koja se na taj znak spustila na sve četiri i sakrila ispod stola.

Dik, ako je išta i primetio, nije to ni na koji način odao, već se nehajno uhvatio za providnu čašu i iskapio je.

Poznato je da dobar boronski konjak može na trenutak da poveća konzumentovu osetljivost na tekione, te da mu pruži uvid u prošlost ili budućnost. Ovi iskidani fragmenti često su nerazumljivi i neupotrebljivi, ali Dik je kao deo obuke na Akademiji Svetlosti naučio kako da kontroliše vremenske vizije.

Sada je jasno mogao videti malu, žućkastu ćelu krilatog humanoida koji sedi u svom transporteru ukotvljenom na dokovima stanice, blizu ulaza u kafanu. Ćelavi je psovao, nežno mazeći kandžom Tinino lice na holo projektoru.

Slika se razvodnila posle samo nekoliko sekundi i pandur usmeri još uvek zamućen pogled ka vratima lokala, kroz koja je sada ulazila visoka prilika u uniformi Transportnog sindikata. Snažne metalne ruke grdosije bile su ukrašene depikcijom razigranih ženki akvatične rase sa Refgarga sedam, omiljene destinacije za odmor pripadnika ove kaste. Za njim je u pomrčinu visoke tavanice uleteo i žuti lik iz malopređašnje vizije, skenirajući sobu jednim velikim okom.

Dikova kaciga bila je spuštena, ali mu nije bio potreban vizir da vidi da se ovde zakuvala neka ozbiljna čorba, čiji poklopac samo što nije sleteo sa lonca. Pošto a mu sluh nije bio pojačan kacigom, nikako nije mogao čuti uzdah užasa iz smera naizgled praznog stola na kraju šanka.

Kiborg iz Transportnog sindikata prišao je šanku na nekoliko koraka od Prosta i progovorio prodornim glasom, tako da je pola kafane čulo: “Tražim svoju ženu! Zove se Tina Kelvin.”

Žaboliki rmpalija se u jednom skoku našao ispred kiborga koji je ustuknuo pred besom u njegovim krupnim žućkastim očima. Bili su skoro iste visine i sada su se rvali pogledima, sve dok Amfibion nije ukapirao da je njegov rival žena, pa malo spustio loptu. Pripadnici njegove rase i dalje su važili, po njihovim rečima, za “najveće džentlmene galaksije” i fizički su se obračunavali sa ženkama samo kada one to zasluže. Nije ni čudo što su morali da prelaze svetlosne godine ne bi li našli ženu dovoljno neinformisanu da ih pusti bliže od dva parseca od sebe.

“Kako te nije sramota tih epoleta na ramenom oklopu!”, grgurao je Amfibion. “Utovarivač klase tri, pogotovu ženka, ne bi trebalo da tako otvoreno laže. Kelvin je devojačko prezime moje omiljene ženke, a čisto sumnjam da u ovom sektoru postoje dve Tine sa istim prezimenom.”

U tom trenutku, negde iznad, krilati je zasiktao: “Lažovi! Oboje! Ujedinio sam život sa njom na SS Espanji pre šest ciklusa!”

Na drugom kraju šanka, i dalje skrivena, Tina je, zatečena ovakvim razvojem događaja, ubrizgala u krvotok nekoliko bustera. Osetila je kako joj se vid izoštrava i kako se snaga u njoj budi, ali nije izašla da se suoči sa mnogobrojnim metama, već se još više skupila ispod stola, nadajući se da će se, uz malo sreće, sve razrešiti bez njenog mešanja.

Dik je, posavetovan vizirom koji je šansu da će verbalni sukob eskalirati u nasilje procenio na devedeset i tri procenata, zakoračio ka dvojici prizemljenih rivala, upirući prstom ka letećem stvoru iznad njih.

“Tina je moja ljuba, i ničija više!”, rekao je, dok mu se šlem zatvarao oko glave, a srebrni blaster formirao oko podignute ruke. Snop fokusirane svetlosti je odmah zatim izleteo iz pištolja, pogađajući letećeg direktno u oko, te se on survao pravo na sto ispod koga se Tina krila, nateravši je da naglas zakuka.

Žabac je, odgurnuvši kiborgicu, u jednom skoku bio na Prostu, ali ga je ovaj spremno dočekao na čeličnu oštricu taktički materijalizovanu na drugoj ruci. Dok je omlitavela telesina klizila niz hladan čelik ka podu, umirući Amfibion je primetio sitnu devojku ispod stola i poslednjim dahom progovorio: “Tina, od svih ženki, ti si mi bila omiljena.”

Utovarivačica je, videvši da je đavo odneo šalu, aktivirala motornu testeru na kibernetskoj ruci, ali nekoliko milisekundi prekasno, pošto je iskusni policajac već promenio podešavanje na svom blasteru i jedim kratkim pulsom razneo organske delove napadačice svuda po šanku i obližnjim gostima.

U dvorani je zavladao muk i koraci teških oklopljenih čizama odjekivali su dok se Prost polako približavao devojčinom skrovištu.

“Tina, znam da si ispod stola”, rekao je nežnim glasom. “Molim te, ne plaši se, ne želim da te povredim. Nikada do sada nisam upoznao nekoga ko me je voleo upola kao ti. Ti si moje Blagosloveno Sunce, ženo, i Sveti Mesec moj.”

Tanki snopovi dva laserska zraka pogodili su izložena mesta tik iznad Prustovih skočnih zglobova, gde su se spajala dva dela nožnih oklopa, i on se, izgubivši ravnotežu, survao na metalni pod.

Tina se poput pauka uzverala na oborenog muškarca i deaktivirala šlem brzim pokretima prstiju, dok mu je nežno okretala glavu, kao da želi da ga poljubi. Umesto toga, ispalila je još nekoliko pulseva iz svog okulusa direktno kroz njegove zenice, skuvavši mu mozak u lobanji.

Ustala je polako i otresla glavu, pa se okularni laser izgubio negde, dok su se tračci dima i dalje kolutali oko ljubičastih obrva.

“Izvinite, gosin’ Šankeru”, rekla je nevinim glasom. “Kada sam dozvolila da moja lokacija iscuri, nisam ni sanjala da će se svi pojaviti odjednom. Kakav nered!”

Namignula mu je jednom šeretski i usnimila lice svakom mrtvacu ponaosob malim skenerom na zglobu, preskočivši samo pripadnika organa reda. Kada je došla do žabolikog humanoida, ponovo se obratila šankeru.

“Ovog se čak i ne sećam.” Nehajno je zavukla ruku do lakta u žapčeve rasporene grudi, kao da traži nešto u torbi. Posle nekoliko sekundi traganja, lice joj se ozarilo i na prigušenu je svetlost izvukla poveći grumen zlata, pa ga pobedonosno spustila na šank. “Ovo će za sada morati da bude dovoljno. Čim pokupim – jedan, dva, tri – nagrade za begunce i životno osiguranje pandura, vratiću se da platim. Važi?”

---

SS Bircuz Šest © 2024. Igor Urban

Igor Urban je rođen 1985. u Trsteniku, Srbija, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Zbog nastavljanja školovanja seli se u Novi Sad gde završava PMF, smer Informacione tehnologije i zapošljava se u struci. I dalje živi u Novom Sadu sa suprugom i dvoje dece.

Pisanjem se bavi ceo život, uglavnom za svoju dušu. Dok je u mladosti više pisao poeziju, od 2022. godine se fokusira na prozu, uglavnom u žanrovima fantastike. Trenutno radi na dva romana i zbirci priča za decu. Redovan je učesnik na regionalnim konkursima za kratke priče. Do sada je objavljivan u Diskursovoj zbirci Iza uma vol. 3 i u pripremi su još dva izdanja sa njegovim pričama, Lux Noctisova Božićna zbirka Zimzov i Ubiq br. 33.

Priča SS Bircuz Šest objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 6 (siječanj, 2024.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Od svih bircuza u cijeloj galaksiji, morala je ušetati u moj…
Urbanova kratka priča poškakljat će sve vaše stare instinkte – koji su se nerijetko budili nakon nove Epizode Star Warsa, Firefly da ne spominjemo – da nabavite tamni lajbek, hlače na crvenu crtu i definitivno budete onaj prvi tko će pucati na galaktičko smeće koje vas, recimo, pokušava prevariti u sabaccu. Never tell us the odds.