Maksim nije sam među ljudima. Tu i tamo ugleda još nekoga podjednako niskog. Pretvaraju se da se ne poznaju, ne udostojivši se ni klomoglava u prolazu. Patuljci, po pravilu, nisu društvena bića, pogotovo u prisustvu ljudi. Iako bi opravdano prirodan impuls bio da se drže zajedno u dijaspori, naučili su da okupljanja ispod nosa ljudi dovodi do sumnje, radoznalosti i ostalih neželjenih komplikacija. Jedina opasnost koje su itekako svesni jeste prelazak ulice. Nije lako biti ravnopravan učesnik saobraćaja kad si pešak, a vitalni organi se nalaze u visini farova mašinerije kojom upravlja neko ko veruje da ne treba gaziti samo pripadnike sopstvene vrste.

Maksimu zapravo prija što ga niko ne uznemirava i ne zove. Oseća se slobodno da radi šta god želi i niko ga ne ispituje ako dlakava nogica ponekad izviri iz njegovog ranca. Iako uživaju u samoći, i paucima ponekad treba društvo i svež zrak. 

Maksim žali za starim vremenima, ne zato što je verovao babi i dedi da je tada bilo bolje, nego što tada nije bilo raznih aplikacija za slanje poruka koje nije mogao da ignoriše. A sudeći po poruci koju je Maksim dobio, večerašnje kvartalno okupljanje nije samo reda radi – neko je zaista u nevolji i čitava dijspora namerila se da pomogne. 

“Ponesi hranu”, pisalo je. “Prizivamo demona.”

Hrana za demona? Šta demoni jedu? 

“Što nas više dođe, to bolje”, rođak Marlo slao je poruke u zajednički čat. “Ne želimo da se Barno muči više nego što je potrebno.”

Maksim je izgarao da sazna o čemu je reč. Mladi patuljci su po pitanju znatiželje gori od čopora mačaka. Kupio je krvavu šniclu i mislio da je dovoljno, sve dok nije došao kući i shvatio da je previše nervozan za uobičajene dnevne aktivnosti i da ne zna kako da upotpuni vreme do večeri. 

Prošetao je kroz stan, puštajući da mu pogled sam nađe zanimaciju.

Zalio je cveće. Kaktusi su se dobro držali.

Okupao je ljubimca. Živko i inače ne voli kupanje, ali kad mu je sapunica ušla u oči, Maksim je jedva živ pobegao iz kupatila. Pratilo ga je preteće škljocanje mandibula i bio je siguran da mu se ne piše dobro. Živko je, ruku na srce, bio divno društvo, osim kad se iznervira. Prošli put se jedva ispetljao iz mreže na vreme da ode na posao i nedelju dana nakon toga mirisao je na memlu.

Izvagao je za i protiv, rešio da rizikuje nezadovoljstvo demona i Živka gađao šniclom dok je jurio za njim po kuhinji. Pauk je stao iznad mesa, ali ga je i dalje preteći gledao.

“Pa dobro, majku mu, moraš se i ti ponekad okupati”, prasnuo je Maksim. Živko kao da se kezio dok je sisao sokove iz mesa. Nimalo nije izgledao kao da mu je oprostio nesreću sa sapunicom.

Maksimov deda je pričao kako je svojevremeno prokrstario mnoge zemlje s one strane Portala u društvu svog vernog Živibima – po kome je Živko dobio ime – gde su obojica bili strah i trepet za vilenjake. Živibim pri tom nije razvio nikakvu fobiju prema vodi. Mada, da bude fer, možda i zato što se ni njegov deda nije naročito pretrgao oko redovne higijene, sve dok nije došao kući gde je baba preuzela stvari u svoje ruke. Bez mnogo izbora, deda je naučio da se pokorava hirovima redovnih kupanja, a Živibim se demonstrativno odmetnuo u obližnju šumu.

Maksim se nadao da je kilo šnicle dovoljno da odobrovolji temperamentnog ljubimca, inače će morati da mu nađe zanimaciju, a Živko ništa nije voleo više od toga da nekoga lepo umota u mrežu i čuči iznad. Makim je podozrevao da nije stvar u tome da li Živko planira da iskoristi situaciju i isisa žrtvu, koliko u umetničkoj slobodi izražavanja. 

Da ne bi dalje iskušavao sreću, pogotovo jer je meso pri kraju, Maksim je žurno izašao iz stana. Nijedna mesara nije radila, pa je u piljari uzeo neku vrstu egzotičnog krompira. Možda bi demonu prijalo malo povrća.

***

“Divno što si svratio.” Marlo ga odmeri od glave do pete. “Vidim da nisi poneo odoru.”

“Kakvu odoru?” Maksim, sa samo providnom kesom krompira u rukama, nije izgledao kao neko ko je znao da treba da ponese odoru.

Marlo je rešio problem tako što mu je dao rozi bademantil na cvetiće, pomogao mu da navuče kapuljaču i umuvao ga u nagužvane patuljke odevene u manje-više isto. Saznali su da Kinezi ne prodaju odore za prizivanje demona, ali zato opremu za kupanje u svim bojama i dezenima da. 

Kada je došlo vreme da prionu na posao, ispostavilo se da niko nije obraćao naročitu pažnju na rituale prizivanja, iako su se mnogi kleli kako su upravo njihove tetke svaki dan pile kaficu sa komšijama sprat niže. Kad živite u planinskim dubinama i neumorno rudarite, demoni nekako postanu nužno zlo, a patuljci vole dobrosusedske odnose. 

“Mora biti mrak”, rekao je neko, i svetla su se pogasila.

Začulo se više tupih udaraca i jauka, nakon čega je upljeno svetlo otkrilo više patuljaka koji su ljutito trljali čela i ostale delove sopstvenih tela.

“Sveće”, setio se neko.

Nije bilo sveća – patuljke ne uznemirava pomisao na nestanak struje – pa je domaćin trknuo do prodavnice i vratio se sa setom rođendanskih svećica. Maksim je taman počeo da se šunja do kuhinje da vidi šta ima za jelo, kad ga je Marlo zaskočio sa upaljačem i sićušnom tvorevinom voska u obliku broja četiri. Tako je bez sopstvene krivice dobio mesto u prvom redu.

Potom je trebalo obrazovati krug. Ili kocku. Uopšte, napraviti dovoljno mesta da se na nekoj ravnoj površini nacrta tradicionalni pentagram u kome bi se demon pojavio. 

“Ne možemo na podu, nema mesta”, rekao je Marlo.

“Ima, evo ovde kod moje noge”, neko je rekao.

“Ne može, gazda će me ubiti ako vidi da sam švrljao po parketima”, uzmenireno će domaćin.

Našli su stolicu i na mestu za sedenje nacrtali nešto što je ugrubo, pod slabim svetlom i mnogo škiljenja, imalo pet krakova. Demon koji bi se pojavio u takvom krugu imao bi najviše nekoliko sentimetara visine. Tešili su se da mudrost nije proporcionalna veličini.

Konačno se postavilo pitanje inkantacije. Niko nije mogao da se seti tačnih reči prizivanja. Opet je Marlo rešio nedoumicu tako što je objasnio da je namera bitnija od samog čina.

“O, demonu, dođi da te nešto pitamo”, rekao je Marlo.

Patuljci, poput bojažljivog hora, ponoviše za njim.

U gromoglasnoj tišini nakon, ništa se nije desilo.

“Mora to malo odlučnije”, odlučio je Marlo i glasnije ponovio.

Ostali su glasnije ponovili za njim. 

Stolica je ostajala prazna.

“A da mu ponudimo nešto zauzvrat? Od moje tetke je uvek nosio neke slatkiše”, reče jedan patuljak.

Maksim je podozrevao da će sad ona hrana doći do izražaja, međutim, patuljci isprazniše džepove svojih odora za kupanje i oko stolice se nađoše bočice šampona, sapuni i četka za pranje wc-a.

“Ja sam doneo krompire”, Maksim će, s nadom da će sad uspeti da se odmuva do kuhinje i ostane tamo.

“Pst”, reče Marlo i ponovi svoju priručnu inkantaciju: “Demone, dođi da nam odgovoriš na pitanja, vidi šta smo ti lepo doneli.”

“Dođi, demone”, sada već horski uigrano, patuljci su ponovili.

Demon nije došao.

Maksim je počeo da sumnja da oni još manje vole da se kupaju od patuljaka i da nijedna količina šampona neće imati efekta.

Marlo nije odustajao. Vrlo ozbiljno je shvatao svoje domaćinske dužnosti, a i sada se već pomalo zanosio lepim rečima i zvonkim mu glasom.

“O premudri i sveznajući, pokaži se među nama, pokornim slugama…”

“Nismo mu mi sluge”, prekinu ga jedan.

“Samo bi da ga pitamo nešto”, nadometnu neko drugi.

Marlo ih prostreli pogledom preko svećice u obliku žabe, ispod kapuljače oslikane patkicama. Ali patuljci su narod sastavljen od nepokornih pojedinaca koji nemaju dovoljno smisla ni da izgledaju posramljeno kad ih neko značajno gleda, i nije uspeo ništa osim da zaboravi gde je stao.

“Dođi nama koji ištemo odgovore tvoje premudrosti! Dođi sada ili ćuti zauvek!”

Od zvonkog glasa prozori zadrhtaše, a komšija iznad poče da lupa po svom podu a Marlovom plafonu da se stišaju.

U međuvremenu, demon nije došao.

Patuljci su bili zbunjeni nedostatkom saradnje. Konačno se setiše da provere kakav problem Barlo ima – možda demon već zna šta se dešava i smatra da ga uzalud uznemiravaju.

Barlo, koji je do tada stidljivo stiskao izobličenu osmicu od svećice, pognu glavu i zacrvene se pred otvorenom pažnjom. Promrmlja nešto tiho, a onda se nakašlja i malo glasnije reče:

“Hteo sam da pitam kako da se otarasim Anansijevih svedoka.” 

“Iju! Pu pu, daleko bilo!” Patuljci se užasnuše, sipajući znakove protiv uroka na sve strane. 

“Vidite”, Barlo bojažljivo nastavi, “delili su tako zanimljive flajere, a znate kako ja volim šarene stvari. Onda su mi ponudili knjige sa mnogo slika, kao neka njihova stručna literatura, i pitali za adresu. A znate, ja volim i da čitam.”

“Auu, crni ti!”

“U početku i jesu dolazile knjige, ali onda su sa knjigama počeli da dolaze i ljudi. Rekli su da moraju da slože knjige kako treba, da se pobrinu da su na dobro osvetljenom i provetrenom mestu, da ih memla ne uhvati. Pa su doneli još knjiga. Pa je došlo još ljudi da kata… katago… da popišu sve te knjige. Rekli su da moraju negde da ih ostave jer im je zakup za skladište istekao. Pa su ljudi počeli i da spavaju i jedu kod mene…”

Kolektivni uzdah neverice.

“Stan mi je pun knjiga i ljudi i kutija knjiga i još knjiga i još ljudi i svaki dan ih dolazi sve više, a… znate već…”

Znali su; patuljci ne mogu nikog da odbiju sa praga, umetnost domaćinstva posisali su sa majčinim mlekom.

“Ne bih da se žalim, ali, pa… malkice više nema mesta za mene, pa sam mislio, da bi možda neki demon mogao mesto mene da im kaže da…”

Tu se nesrećni Barlo zaplaka, i dok neki požuriše da ga uteše, drugi požuriše da se odmaknu.

Marlo duboko uzdahnu. “A pa šta sad, probali smo”, reče. 

Upalili su svetla, skinuli kabanice i bademantile, potapšali šmrcavog Barla u znak podrške. Maksim nije mogao, a da ne saoseća sa njim. Nije dugo živeo među ljudima, ali čak je i on naučio da su sekte najgore zlo. Kad im jednom otvorite vrata, skoro svi pitaju mogu li da uđu, a posle niko ne pita mogu li da izađu, a najveća anatema koju je patuljak mogao da izgovori bila je da zamoli nekoga da mu izađe iz kuće. Demon bi možda mogao da proba, ali izgleda da su i oni pokupili pogrešne ljubaznosti družeći se sa patuljcima. K tome, pričalo se da Anansijevi svedoci ne veruju u demone, ali da svejedno nose pištolje na svetu vodicu sa sobom. Nije ni čudo što se nijedan nije odazvao. Nisu blesavi da uporopaste reputaciju petljanjem u nešto što ne mogu da reše.

“Hajde da jedemo”, predloži Marlo, uspešno im skrenuvši misli. “Samo krompir da skuvam.” Prekorno je pogledao Maksima, jer niko od njih ne voli da jede povrće. Najviše uživaju u skoro ugljenisanom mesu, a voće u širokom luku izbegavaju jer veruju da može da ih usmrti još od kada se rođak Karlo umalo udavio jabukom.

Maksim se prerano obradovao da će veče nadalje glatko teći, jer ga je Marlo ubrzo pozvao u kuhinju. Kako je to mesto gde se Maksim čitavo vreme trudio da se nađe, odskakutao je duplom brzinom, nadajući se da ga rođak zove da nešto proba da vidi je li gotovo.

Zatekao je Marla kako gleda onaj krompir u kesi. “Šta je, bre, ovo?”

“Pa krompir.”

“Krompir. Je l’ ti vidiš da je dlakav?”

“Dobro, pa šta? Dobili su neki egzotičan krompir, nije bilo običnog, šta fali.”

“Fali to što ovo uopšte nije krompir nego kivi”, zgađeno će Marlo. 

Pružio mu je kesu kao da mu pruža radioaktivni otpad i Maksim nije imao izbora nego da iznese i sebe i kivi iz stana pre nego što neko shvati šta se desilo. 

Sat je pokazivao blizu ponoći i pošto sad tek nijedna prodavnica nije radila, Maksim je kivi poneo kući, pa će ili otrovati sebe ili Živka, zavisno od raspoloženja. Ipak je to egzotično dlakavo voće skupo platio da bi ga samo tako bacio.

***

Pre nego što će gurnuti ključ u ključaonicu, Maksim je bio dovoljno priseban da tiho zazove:

“Živko, jesi li i dalje ljut?”

DUM! Zvučalo je kao da se neko telo u visini Maksimovih kolena zaletelo na vrata s unutrašnje strane.

“Doneo sam ti kivi.”

DUM!

“To je… ovaj… kao krompir, samo malo dlakav.”

DUM DUM!

“Dobro, oguliću ga.”

Ništa. Maksim uzdahnu i malo se opusti.

DUM!

Patuljak odskoči od vrata i strča se niz stepenice na ulicu. Malo je razmišljao, a onda je pozvao nekoga telefonom.

“Da?”, jadnim glasom javio se Barlo.

Na časak je bacio pogled ka prozorima iznad sebe. Šanse su pola-pola da se Živku neće dopasti plan, ali već je dovoljno ljut da ubije, i šta je onda malo više stresa ako će nakon toga imati više materijala da se iživljava?

“Barlo, mislim da imam rešenje za tvoj problem.”

---

Sapun i sveća © 2024. Petra Rapaić

Petra Rapaić, ljubitelj pisane reči, zelene boje i vukova. Piše i u slobodno vreme udomljava priče. Jednog dana postaće pravi pisac.

Od knjiga, ima objavljenu Univerzum u nevolji koju je pisala sa Nešom Popovićem Šonerijem. Sa istim saučesnikom uređuje zbirke priča Nijanse, od kojih su već tri ugledale svetlo dana: Nijanse zla, Nijanse vremena i Nijanse gladi, a ove godine će se posvetiti Nijansama časti. 

Ostale priče udomile su se u Morinoj kutiji, Refestikonu, Supernovi, Marsoniku, Biberu, Regii Fantastici, Iza uma, i ko zna gde su još zalutale a nisu se javile. 

Glavni i odgovorni krivac za sve što se dešava na blogu Epic fantasy by Sofia.

Priča Sapun i sveća objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 6 (siječanj, 2024.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: U Petrinoj priči skrivaju se pauci, patuljci i sve druge stvari na p koje volimo – ponajviše puno zabave, komedije i preokreta koji nas podsjećaju što sve može urbana fantastika.