Ono što mi se dešavalo opisano je u mnogo priča i filmova, od kojih je najpoznatiji Dan mrmota. I ja sam, kao i glavni glumac, ponovo proživljavao prethodni dan, samo što se to meni dešavalo sopstvenom voljom. Bilo je dovoljno da na svom malom uređaju, modifikovanom digitalnom ručnom satu, pritisnem dugmence bočno na obodu diska. Sati i minuti koji su bili ispisani na displeju na trenutak bi zatreperili i nastavili dalje svoj pohod ka budućnosti, ali bi se cifre koje označavaju datum promenile. Časovnik bi pokazivao isto vreme prethodnog dana. Vratio bi me u juče. Samo što, za razliku od Bila Mareja, koji je u filmu to ponavljanje koristio da nauči nove veštine, osvoji devojku i pomaže ljudima, ja sam dan za danom ubijao svog najboljeg prijatelja. 

***

Kako sam tačno došao do tog izuma… đavo bi ga znao (što, uostalom, važi za sve velike pronalaske). Još kao dete voleo sam da sklapam i rasklapam najrazličitije mehaničke uređaje, mada mi ni elektronika nije bila strana. A vreme me, kao fenomen, kao četvrta dimenzija, kao nešto neizbežno i meni potpuno nepojmljivo, izluđivalo. Šta nam radi? Kako je moguće da nas od ružičastih beba pretvara u spečene starce? I da mi ne možemo da utičemo na to? Svemu se može promeniti smer, svaka se reka može meandrirati, pregraditi, izmestiti iz svog korita, samo vreme, nevidljivo, neuhvatljivo, neshvatljivo, ide uvek jednim te istim neumoljivim tokom. I tako sam postao opsednut satnim mehanizmima. Danima, mesecima, godinama, pa i decenijama, svaki slobodan trenutak posvećivao sam starim i novim časovnicima. 

Dok se u jednom trenutku (bilo je 5:12 posle podne, dobro se sećam) nije desilo sledeće: pritisnuo sam dugmence na digitalnom satu, koji sam kupio na buvljaku i nemilosrdno ga “sređivao”, i trinaesti oktobar promenio se u dvanaesti. Dok sam gledao kako se brojevi transformišu, soba se zanjihala i kao da se okrenula par puta oko mene, prvo sporo, onda sve brže, dok se nije sve stopilo u jednu boju. A onda se, isto tako naglo i tiho kao što je i počeo, preobražaj završio.

Nisam držao u ruci sat, već visoko podignutu široku čašu od češkog kristala u kojoj je, sjajem starog zlata, blistao najkvalitetniji viski. Svi su nazdravljali, pa učinih to i ja, pridruživši se pohvalama piću, mada bi meni lično više prijala domaća šljiva koju smo nekad pekli u kazanu na kumovom imanju na Fruškoj gori. Dok sam razmišljao kako to da sam se našao na slavi svog najboljeg druga (i kuma), jer to je nesumnjivo bilo to, Miholjdan, stan, ljudi, sako koji sam nosio prethodnog dana jer me je žena naterala da se “pristojno” obučem, sve se opet zavrtelo, naglo, tako da sam imao dojam da gubim svest, ali sam se već u sledećem trenutku obreo opet u svojoj garaži, u svojoj jazbini, okružen alatom i časovnicima. Sat na ruci pokazivao je 13. oktobar. Vreme pet časova i sedamnaest minuta.

Nisam ja odmah prihvatio da sam tih pet minuta proveo u prethodnom danu. Ostavio sam sve i otišao u kuhinju, popio čašu hladne vode, seo, otišao u kupatilo, pogledao se u ogledalo (bio sam crven i delovao kao neko ko je imao blaži moždani udar), otišao ponovo u kuhinju i izmerio pritisak (koji je bio samo neznatno povišen), prišao frižideru u kome su se hladile rakija i belo vino, zastao, pa ipak otvorio kuhinjski ormarić i s najviše pregrade uzeo sredstvo za smirenje, popio dve tablete s još jednom čašom hladne vode i strpao se u krevet. Tu me je zatekla žena kada se vratila iz škole, gde je tog poslepodneva držala časove, i jedva me naterala da se onako omamljen lekovima, svučem i legnem normalno da spavam.

Sutradan (14. oktobra) primorao sam se da odem na posao i ne zavirivši u garažu. Održao sam sastanak s investitorima, obišao gradilište, rešio problem dopremanja betona, dogovorio se za manju izmenu u tavanskom prostoru zgrade čiji sam projekat potpisivao. Jednostavno, proveo sam sasvim običan, normalan radni dan. Sve je bilo pod kontrolom. Ništa se neobično nije dogodilo. Ni tog, ni prethodnog dana, rekao sam sebi. Samo nervna napetost i previše vremena provedenog nad točkićima i strujnim kolima u zagušljivom prostoru. Vazduh, rekreacija, to mi treba, pomislio sam, rešivši da uzmem bicikl i provozam se oko Ade. Vrativši se s posla, presvukao sam se i ušao u garažu krenuvši ka biciklu, ali sam se na pola puta zaustavio i uzeo sat sa stočića. Stavio sam ga na ruku kao da je tuđa i kao zombi sam pritisnuo dugme. Bilo je 5:25.

Isti me je spori, pa sve brži vrtlog usisao u sebe i zatekao sam se u kuhinji kako merim pritisak (koji je bio samo neznatno povišen), prišao sam frižideru u kome su se hladile rakija i belo vino…

Zastao sam za trenutak, a onda ga otvorio; uzeo sam šljivovicu i nategnuo direktno iz flaše. Gledao sam na sat i opet potegao. 

Kad sam se u 5:30 ponovo našao u garaži, malo sam se čega sećao od prethodnog dana. 

Žena me je, tako mi je bar rekla ujutru, zatekla oko 5:40 kako ležim na kuhinjskom podu grleći bocu mučenice i blaženo hrčem. Mutno se prisećam njenog siktanja dok me je vukla i drmala. Oteturao sam do kreveta teške i prazne glave, ali je, pre nego što sam se srušio na isti, moj inženjerski um ipak registrovao ono o čemu nikad ranije nisam razmišljao, a to je da mora da imam priličan cug, jer je preostala zapremina pića u flaši bila skoro zanemarljiva te, ako je procenjeno vreme bilo, koliko, petnaest minuta?… onda je brzina ispijanja zaista impresivna.

I sada, dok sam u 5:30, 14. oktobra, stajao u garaži, činilo mi se da na ramenima imam mešalicu za beton koja melje šljunak s mojim mozgom kao vezivom i… da, alkoholom umesto vode. Naglo sam zatresao glavom i, mada sam je morao pridržati rukama da mi ne otpadne, obuzelo me ushićenje, jer je bilo jasno da ovog puta nisam bio omamljen lekovima već rakijom.

Shvatio sam da, ne samo da sam se ponovo vratio u prethodni dan, nego da sam, za pet minuta provedenih u juče, uspeo da promenim danas.

Pa… to je otvaralo čitav spektar neverovatnih mogućnosti.

A najbolja od svih, i prva koja se kristalizovala iza mog bolnog, pulsirajućeg čela, bila je da konačno mogu da uradim ono što već mesecima želim. Da ubijem svog venčanog kuma.

***

Ne negiram ja da u svemu tome ima malo i moje krivice. Premalo zajedničkih bračnih aktivnosti udvoje, previše druženja učetvoro s kumovima, previše sastanaka i zatvaranja u garažu, premalo obraćanja pažnje na ženino zadržavanje na poslu (ko bi pohvatao te rasporede časova i ta nastavnička veća). Sve je bilo u minimumima i maksimumima, samo je život u našoj kući bio jedna ravna linija. Konstanta. Ali, ne kajem se ja zbog toga. Ne mogu sebi da oprostim samo to što sam prekasno shvatio da me žena vara i to baš s kumom. S njim koga sam znao od detinjstva. S kojim sam popušio prvu cigaru, bežao sa časova, upisao isti fakultet samo da bismo bili zajedno. Koji me je venčao. Najbolji drug. Da sam primetio odmah na početku, oterao bih ih oboje dođavola, raskantao bih se i s njim i s njom (i tako nemamo decu), povukao bih se u vikendicu na Vlasini, lizao svoje rane i vratio se posle par nedelja, oporavljen. A sigurno ne bih ušao s njim u zajednički posao vredan par miliona.

Njegovo me izdajstvo boli mnogo više nego njeno, jer sam prema njoj već duže vreme osećao samo ravnodušnost pomešanu s blagim prezirom, ali je tek situacija s finansijama učinila celu stvar neizdrživom. Tako da mi ništa drugo nije preostalo nego da ga ubijem. I sada, posle višemesečnog mučenja, osamljivanja u garaži i lupanja glavom kako to da ostvarim, posle sati i sati provedenih u onome što me je jedino opuštalo i omogućavalo mi da mislim, u “igranju sa satovima”, kako je govorila moja žena, izgledalo je, (još nisam smeo previše da se nadam) da imam alat. Da imam oružje ubistva.

Pet minuta.

Pritisak na dugmence mi daje tačno toliko vremena da nešto uradim, u istom satu dana koji kalendarski prethodi onom u kome sam to dugmence pritisnuo. I onda me vraća u sadašnjost. Ali, Gospode Bože, koliko se ta sadašnjost može promeniti ako pravilno upotrebiš tih pet minuta. Jer, realno, čoveku više nije ni potrebno. Uvek se ispostavi da je sve ono što nam sudbinski promeni život svedeno u tih ključnih pet minuta. Da sam dva minuta kasnije prelazio ulicu… Da je golman sekund ranije krenuo levo… Da sam utošio samo minut i pročitao mejl pre nego što sam otišao na taj sastanak… Da joj u tom trenutku nije bio utišan zvuk na telefonu… Da sam se vratio da isključim ringlu pre izlaska iz kuće…

Nema razloga da putujemo unapred kroz vreme. Zašto bismo želeli da vidimo budućnost? Put u prošlost ono je što nam treba. Beskrajne su mogućnosti i nebrojene su budućnosti moguće, ako vam se da pet minuta prošlosti da je rastavite i ponovo sastavite. Prošlost određuje budućnost. Naročito ako je možemo slagati kao cigle iznova i iznova, sve dok ne postane savršena. Recimo, budućnost bez kuma i sopstvene žene.

***

Da. Pet minuta u prethodnom danu činilo se kao više nego dovoljno da se ostvari savršen plan. Znam, znam da mnogi od vas smatraju da je to ipak malo vremena da bi se sve uzelo u obzir, da uvek nešto pođe po zlu, da se ne može sagledati cela slika… Tja… posle bitke svi su generali.

Nisam ja ni mislio da to uradim odmah. Imao sam, u pozorištu bi rekli – generalnu probu. Mi u građevinarstvu, pre nego što izvršimo tehnički pregled objekta i damo dozvolu za korišćenje zgrade, vršimo hladne i tople probe. Pustimo prvo hladnu, pa tek ona toplu vodu. Da vidimo curi li negde. Ima li pritiska u cevima. Ima li vode uopšte. Da li će se zagrejati. Tako sam pristupio i ovom problemu. Vraćao sam se u isti sat prethodnog dana uporno i metodično i isto tako uporno i metodično vršio egzekuciju. Ili bar pokušavao.

Nisam se ja plašio da će me otkriti. Nisam se zato mnogo ni trudio da zametnem tragove. Jednostavno, kad sutradan budem video gde sam pogrešio, vratiću se i to ispraviti. Jutro je pametnije od večeri, haha… Ili, još bolje, budućnost će pokazati.

Nego, nekako, nije mi uspevalo. Ne znam kako je to moguće, ali neka ga je ludačka sreća držala ko što izgladneli pas u zubima steže svinjsku kolenicu. Izgledalo je lako. Jedan dan ga pratim. Odredim pravo vreme, savršen tajming. Recimo, vraća se sam kući mračnom ulicom. Nikog nema. Samo ga zveknem. U deset uveče. Ali, eto, ispostavilo se da nisam dobro gledao. Taj par koji se ljubakao iza kestena spazio sam tek kad sam mu prišao sasvim blizu. Onda sam izmislio neku priču šta radim tu u to vreme, dok sam tučak za meso nespretno gurao u unutrašnji džep jakne.

Ili, kad sam mu pokvario kočnice. Dobro, nije originalno, ali zašto ne probati ono što je uspevalo u tolikim filmovima? Kako sam mogao znati da će mu, kad me je video pored automobila, pasti na pamet da pozove majstora da uradi generalku, jer, kao, bliži mu se registracija, pa je mene, MENE zamolio da mu pozajmim svoj auto da odveze MOJU ženu na Frušku goru da, navodno, spakuju neki ajvar koji je pravila njegova žena, u neke tegle. Mogao sam samo nemo da ih posmatram kako ubrzavaju i ostavljaju me u oblaku prašine.

 Neću vas mučiti opisujući svoje neuspele pokušaje eliminacije. Za tih par nedelja nagledao sam se najneverovatnijih načina da stvari krenu po zlu. Za mene, naravno. A da se završe dobro po njih. Par nedelja, koje su trajale duže od četrnaest dana, naravno, zbog iznuđenog ponavljanja. Činilo mi se da sam u uzanom tunelu. Bio sam koncentrisan, bio sam smiren, fokusiran na svetlo na izlazu i stremio sam ka njemu kao davno obećani srpski brzi voz, ali nisam mogao da ga dosegnem. Ostajao sam unutra, dok su mi se oni napolju smejali. Iznova i iznova.

Sve dok taj ružni gargojl nije pao s fasade koju je naša firma renovirala za potrebe Zavoda za zaštitu spomenika.

***

Bio je 28. oktobar, tačno petnaest dana od kad sam prvi put ušao u tu vremensku petlju. Stajali smo iza trake kojom smo ogradili trotoar da ljudi ne bi prolazili dok traju radovi, kad se taj kameni zmaj, gušter, goblin s krestom na čelu i mesnatih usta kroz koje je izbacivao kišnicu s krova pljujući je dalje od fasade, jednostavno sručio s četvrtog sprata pred naše noge. Bili smo udaljeni manje od jednog metra i jedan deo glave i izdužen rep koji su se odvojili od tela skoro su nas zakačili. Gledali smo zapanjeno u otvorena usta tog sigurno pola tone teškog čudovišta, kad se kum prvi pribrao i rekao: “Zamalo da nas ubije, čoveče.” Polako sam digao pogled s gargojla i zadržao ga na njemu par sekundi. “Da”, rekao sam, “zamalo”, i pogledao na sat. Bilo je petnaest minuta do podneva.

Sigurno vam je kristalno jasan sled mojih misli. Ovo nije moglo da omane. Vreme pada gargojla je potpuno precizno. “Pažnja, gradilište!” je natpis koji je terao prolaznike, a ne nas dvojicu. Nosili smo šlemove, ali ne baš uvek, a ovde mu ni to ne bi pomoglo. Bili smo odgovorni za ljude koji su radili za nas, a mi se, kao inženjeri, koji su se često samo kratko zadržavali, nismo baš stopostotno držali zaštitnih mera.

Tako da… Uzeo sam parče cigle i obeležio krst na mestu pada gargojla. Scena je bila spremna. Nisam mogao da dočekam sledeći dan da uvedem glavnog glumca. 

***

Sačekao sam da se na satu pojave brojevi 11:42. Tri minuta će mi biti sasvim dovoljna da ga namamim u centar mete. Niko ništa, ali baš ništa, neće posumnjati. Čak ću ga povući kao da ga spasavam, a zapravo ću ga samo bolje namestiti na krstić. Mada, to je više radi dramatičnosti. Sila teže će uraditi svoje. Važan je samo savršen tajming.

Pritisnuo sam dugme i zažmurio dok se sve obrtalo oko mene. Otvorio sam oči, a onda ih opet zatvorio, pa otvorio ponovo i pogledao na sat, koji je pokazivao pravo vreme, 11:42. Zinuo sam svestan da izgledam kao gargojl kome su na pločniku od glave ostala netaknuta samo debela otvorena usta. Nešto nije bilo u redu. Ovo je mnogo više od obične slučajnosti. Video sam ga na drugoj strani ulice kako mi maše i nešto priča, ali mi se zacrnilo pred očima. Mora da je nekako shvatio šta nameravam i kakvo oružje imam. Pretekao me je. Kao kad smo se trkali kao klinci. Kao na fakultetu. Kao i uvek. Sem kod nje. Samo sam do nje ja stigao prvi. A sad mi je i to uzeo. I nju. I moj pronalazak. Moju ideju. Sagnuo sam se i podigavši deo gargojlove glave jurnuo ka njemu, savršen plan me više nije interesovao. Nisam razmišljao o posledicama.

Tako da nisam video automobil na koji sam se praktično bacio.

***

Pričaju da sam odleteo skoro dva metra. Na mestu mrtav, ništa se tu nije moglo uraditi. Glava mi je pukla jače nego kod gargojla, a otvorene oči i usta su izražavale čuđenje šta je to što mi se desilo.

 I tako je najveća misterija, šta biva posle smrti, za mene rešena. Tu sam, vidim sve, čujem sve, mene niko ne vidi i ne čuje. I ne mogu da utičem ni na šta. Sve one stvari koje ste slušali o duhovima koji pomeraju nameštaj, dišu vam za vrat i ostalo… zaboravite. Ništa od toga. Samo posmatrači, to smo mi.

Posmatrao sam ga dok je uzimao telefon da javi mojoj ženi za moju smrt. Pravio se da ga grize savest, čak se čuo i njen jecaj s druge strane veze. Ništa me od toga više nije interesovalo. Eto im, sad mogu biti doveka zajedno.

 Zanimalo me je samo jedno: kako? Kako nisam uspeo? A onda sam, gledajući odozgo sat na svom mrtvom, neprirodno iskrivljenom zglobu, shvatio da se vreme na njemu razlikuje od vremena na mobilnom koji je kum držao u ruci. Datum jeste bio 28. oktobar, ali su na mobilnom svetlucale brojke 12:46, dok je na mom satu bilo 11:46.

Da mogu da kriknem, sad bih vrištao i vrištao.

Prokleti Zapad, i Evropa i Amerika, i prokleta bila naša vlada što prihvata sve belosvetske gluposti. I proklet bio ja sa svojim detaljnim planiranjem i programiranjem svih elektronskih uređaja da se automatski prebace na novo vreme da ne bih morao da pratim vesti. Vratio sam se u isti sat prethodnog dana, ali su te noći kazaljke pomerene s tri na dva sata. Došao sam u 11.43, ali je u jučerašnjem danu bilo 12.43. Gargojl je već pao. Kao i ceo moj plan. I ovoga puta nema ispravke. Jer duh ne može pritisnuti ni najmanje dugmence.

Celog sam se života borio protiv vremena i kad sam ga skoro ukrotio, pobedila me je birokratija. Prokleto zimsko računanje vremena.

---

Savršen tajming © 2024. Tanja Jocić Stamatović

Tanja Jocić Stamatović (1965.) diplomirani je građevinski inženjer i predaje u Građevinskoj tehničkoj školi u Beogradu. Kratke priče je počela da piše početkom 2022. godine i do sada je njih preko dvadeset ugledalo ili će ovih dana ugledati svetlost dana u regionalnim zbirkama (Refestikonovi Putnik i Transhumanizam, Regia fantastica 8, Regia fantastica 9, Poruke iz prošlosti, Fantastikonova Celula Carpatia, zbirke najkraćih kratkih priča izdavačke kuće Alma: Nespokoj i nemir, Pevač na krovu) i časopisima (Književne vertikale, osvojila treću nagradu, Nekazano…), štampanim i elektronskim zbornicima (Šumadijske metafore, Iza uma 2 i 3,  Belgradijana, Morina kutija…). Izgleda da joj najviše leži fantastika.

Priča Savršen tajming objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 6 (siječanj, 2024.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Ova kratka priča nasmijala nas je odmah na početku i zabavila sve do kraja. Poigrava se jako poznatim znanstveno-fantastičnim motivom vremenskih petlji, ali s novim pogledom koji nam je prepoznatljivo domaći.