“Svašta ima kod nas u Homolje. I to ovde, na početku. I Ždrelo i planina Vulkan i pravi zmaj i Kamenovo. Ceo dan da ti pričam samo o onom što sam na ove svoje oči video.”

Starac zamahne štapom na koji se do tada oslanjao i njime opiše širok krug kojim obuhvati i jezero ispred i dvorište iza i okolnu šumu i nebo i zemlju, promašivši pritom stranca za svega par santimetara.

Čovek se trže i brzo ustade, otresavši mace i polen, beličaste čestice što su letele svuda oko njih kao da se neko džinovsko dete igra duvajući u precvetali maslačak.

Stajala sam na pragu, hraneći živinu, dok su pčele obletale oko moje glave ispuštajući histeričan zvuk, skoro kao sirena koja je onomad najavljivala bombardere.

Ni starac ni stranac se nisu osvrnuli, iako se meni činilo da je zujanje (brujanje?) zaglušujuće. Izgleda da sam ga, ipak, samo ja čula.

Nisam imala vremena da odem po naočare te izoštrih pogled koliko god sam mogla, ali nije ni bilo važno kako izgleda. Jedna posebno velika pčela slete mi na vrat, tačno tu gde je žila kucavica, i osetih kako mi se bilo ubrzava, dižući i spuštajući i samu pčelu koja je zujala u ritmu moga srca: on je, on je, on je, on je…

***

Oduvek sam razumela pčele. Ovo je selo pčelara, “najslađe u Srbiji”, od meda i od pčela svi žive. I svi ovde znaju da one predviđaju budućnost. Oluju, poplave, ratove… Kad pčele polude, neko će se ludilo dogoditi. Ali, samo su meni pčele govorile. Sve su mi važne događaje unapred opisale. Seljani su mi od početka verovali i mnoge su nesreće sprečene jer su poslušali ono što sam im prenela.

Ovde ljudi veruju u neverovatno. Suviše se često obistinilo.

***

Ispričao mu je o zmaju, dobrom zmaju, koji je branio seljane i koga je on sam video 1970. Sad počinje priču o tome kako je selo dobilo ime. Svi to prvo pitaju. Kamenovo. 

U početku se zvalo malo drugačije. Prvo mu je ime bilo Kamenovanje. 

***

Starac je pričao. A ja sam se pitala kako se on sad oseća. Nije bilo prvi put da vidim druge duše kako se vraćaju, ali nikad nisam sigurna da li se sećaju prošlog života. Neke da, neke ne; nečeg da, nečeg ne. Seća li se on svoje uloge u događaju koji je selu nadenuo ime? Ne znam. To mi pčele nisu kazale. 

***

Istorija je dobra i pravedna učiteljica. Pruža šansu i najgorim đacima. Vraća ih i ponavlja okolnosti ne bi li ovog puta dobili prelaznu ocenu.

Starac mu je pričao dok sam ga ja gledala, stojeći u dovratku, i on se, kao povučen nevidljivim nitima, okrenuo ka kući, ali nije pogledao u mene, već u dvorište gde je sedela, čitajući, moja petnaestogodišnja unuka. Jasno sam mogla da vidim njegov lepljiv, pohotan pogled. Pčele su pravile oreol oko njene glave, a on se oblizivao kao da mu je na usnama med iz naših najboljih košnica.

I tad sam znala da je došao da ponovi istu stvar. Ono što je neoprostivo i da se pomisli, a kamoli uradi jednom detetu.

Samo je odmahnuo rukom kad je starac završio priču o lovcu koji je silovao devojčicu, siroče, koje se posle obesilo. Podsmehnuo se kad mu je starac rekao kako su meštani posle toga kamenovali lovca do smrti i po tome je selo dobilo ime.

Istorija pruža šansu i najgorim đacima, da, ali neki su jednostavno nepopravljivi.

Vratio se sa istim zlom u srcu.

Ali je selo bilo drugačije. Kamenovanje koje su počinili meštani nije samo dalo ime tom mestu, nego ga je i potpuno promenilo. Zlo uvek rađa zlo, ali mi smo naučili kako da jednim, manjim zlom, sprečimo drugo, veće. A i samo kamenovanje, to je tako varvarski čin.

Seljani su imali pčele koje su proricale budućnost. I imali su mene.

Ustao je i krenuo ka trgu, osvrnuvši se samo još jednom da krišom osmotri okolinu. Kućicu na obali jezera koje se sastoji iz dva, uzanim kratkim kanalom povezana vodena kruga, većeg i manjeg.

Ona manja vodena površina više liči na bunar nego na jezero, kao da je šestarom nacrtana; prečnika je tek nekoliko metara, ali joj je dubina nesaglediva. Stajati dugo na njenoj obali ne preporučuje se nikome, a ponajmanje grešnicima i narcisima. U toj se modroj dubini ogleda okolno rastinje, nekad sa lišćem, nekad bez njega, ali i iz dubine raste drugo drveće, uvek zeleno i bujno; neshvatljivo je da je u vodi, a ne odraz stvarnog rastinja kraj vode. Privlači onoga ko u njega dugo gleda kao što magnet privlači udaljene čiode, prvo sporo, pa sve brže, pa nezaustavljivo. Niko ne zna kolika je dubina jezera na tom mestu. Niko je nikad nije izmerio. Niko ko je pokušao, ili “upao” unutra, nije se vratio.

Lovac je, jer sad tek videh da mu je i zanimanje isto, prebacio pušku preko ramena i okrenuo nam leđa. Meni, devojčici, i pčelama. Ne zadugo. Roj koji je bio oko glave moje unuke ustremio se ka njemu i za tili čas bio je sav prekriven crnim oblakom. Mlatarajući rukama, trčao je levo-desno, napred-nazad; onda je počeo da posrće i da se okreće oko sebe, dok na kraju nije pao na kolena uz samu ivicu jezera. Videla sam na trenutak njegovo izobličeno, izujedano lice, i na taj isti trenutak je, očima koje su se jedva nazirale ispod otečenih kapaka, pogledao pravo u mene. Prvi put. I, rekla bih, mada ne mogu i nikad neću biti sigurna, da sam u tim zakrvavljenim prorezima videla trag prepoznavanja. Ja sam već prišla vodenom krugu, tako da smo stajali na suprotnim tačkama njegovog prečnika. Spustio je pogled sa mog lica na jezero i sad je i on jasno video u tom vodenom ogledalu ono što sam ja videla uvek kad bih se približila: odraz siročeta koja se obesilo. 

Ispustio je pušku, a onda se strmoglavio u Ždrelo. Tonuo je kao kamen kroz vodu i podvodno drveće, koje ga je propustilo i vratilo svoje grane na isto mesto gde su bile pre samo nekoliko trenutaka.

Pčele su se nečujno vraćale u košnicu. Osetih na ramenu starčevu ruku. Nisam ni primetila kad se stvorio iza mene, ni koliko je dugo tu stajao.

“Došao je kao lovac”, rekao je, više sebi nego meni. “A bio je samo lovina.”

---

Lovac © 2024. Tanja Jocić Stamatović

Tanja Jocić Stamatović, (1965) diplomirani je građevinski inženjer i predaje u Građevinskoj tehničkoj školi u Beogradu. Poslednjih se godina bavi i pisanjem kratkih priča i do sada je njih preko trideset ugledalo ili će ovih dana ugledati svetlost dana u regionalnim zbirkama (Refestikon, Regia fantastica, Poruke iz prošlosti Fantastikon  Nespokoj i nemir, Pecač na prozoru,zbirke kratkih priča do 900karaktera…) i časopisima (Književne vertikale, osvojila treću nagradu, Akt, treća nagrada, Nekazano…), štampanim i elektronskim zbornicima (specijalna pohvala za najlepšu priču za decu na konkursu biblioteke Srboljub Mitić , Šumadijske metafore, Iza uma 2 i 3, Belgradijana, Morina kutija, Ubiq). Izgleda da joj najviše leži fantastika.

Priča Lovac objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 7 (rujan, 2024.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: U njenoj novoj, melankoličnoj priči mračne fantastike u Morinoj kutiji, draga nam autorica Tanja Jocić Stamatović koristi poznate tropove u lokalnoj izvedbi kako bi nam dočarala užase stvarnog nasilja, a opet nam dala katarzu na kraju.