Došla sam da posetim sestru. Sama, iako je mati prorokovala da ću je videti tek kad kraj mene bude stajao moćan zaštitnik s kojim ću putovati i biti bezbedna. A meni je bilo mučno slušati o ograničenjima života same devojke. Zar da čitav život čekam na nekoga da bih uradila ono što želim? Pripada li moja budućnost meni ili nekom potencijalnom tipu što će se odnekud pojaviti?

I tako je jedne noći voz prešao granice nekada zaraćenih zemalja (prvo su bile bratske zemlje, ali ko će se bolje i lepše zakrviti od braće rođene), i istog praskozorja autobus je stao na malenu stanicu naselja. Stao, pustio me da izađem s rancem na ramenu, i otišao dalje.

Omirisah tuđi vazduh, kuće što izranjaju u sivilo dana. Kasnije možda sine sunce, ali ja ću tad biti pod sigurnim krovom. Uhvatih odjek sestrine krvi i krenuh za njim. Šta sad, trebalo je da uključim Google Maps i ukucam adresu, al ne stigoh da uplatim net za inostranstvo. Pa je i dobra stara krvna povezanost morala da posluži.

Našla sam je u kući sa zelenim zavesama. I pomislila, i da nisam znala da je njena, po boji bih prepoznala.

***

Njen muž pripada onim ljudima koji bi mojoj materi mogli da pariraju po tvrdokornosti. Oboje stoje iza svojih reči od izrečenja pa do groba i jao si ga onom ko im protivreči. Takvi su uvek u pravu. Kod njih se stvari rade ili na njihov način ili nikako, jer drugi ne postoji. Ivan je, naime, rešio da treba da se vratim odakle sam došla. A nisam čestito ni za vrata toaleta zamakla nakon što smo se ispozdravili, nas dve žudno, mali Mile začuđeno što vidi tetku, a Ivan kao da mu sudski poziv donosim.

“Došla je, videla si je, sad joj reci da ide.”

“Gde da ide, tek je došla, da li si ti normalan?”

Čuju se prigušeni glasovi, a onda i pljesak. Ruke mi se koče ispod mlaza vode. Grlo ću mu rastrgnuti ako je to šamar.

Pljus! još jednom, ali drugačijeg intenziteta.

Podižem pogled ka ogledalu, smirujem vuka u sebi i znam – krv nije voda. Ne bi moja sestra otrpela, uzvratila bi istom merom. Satrla ga, da hoće.

Zašto nije? Da li joj treba pomoć? Da li me je zato zvala?

***

Nismo bliznakinje, ali dovoljno ličimo da nas nepoznati ne pogube. Isti oblik lica, boja očiju, građa, visina. Osim što ja nisam ozbiljna udata žena i eksperimentisanje je moj način života.

Ulazim u trpezariju, sedam za sto gde Ivan već sedi, užarenog obraza. Sestra kuva kafu i priča kako će Mile idućeg meseca napuniti dvanaest godina.

Ivan je ne sluša. Gleda skupljenih usana, kao limun da je progutao, u moju kosu sive boje, tetovaže na rukama, nakit.

“Ova moja”, iznenada prekida trku sestrinih reči, “po čitav dan nešto po kući, kao da mora. A onda naveče ode s drugaricama u kurvanje i nema je do jutra.”

Sestrina leđa su kruta, ramena izdignuta. Čekam da mu odbrusi nešto i pitam se da li je moje da se petljam u njihov brak. Ako progovorim, ako, recimo, kažem da svako traži van kuće ono što u kući nema, hoće li to dovesti do novih svađa i zategnutosti kad odem?

“A šta ti radiš?”, pitam. Kurvaš li se i ti? Ili lečiš nemoć batinama koje se trpe zarad deteta?

Ivan se lansira u besnu jadikovku gde on sve radi, sve privređuje, donosi, odnosi, jedini pare zarađuje, ni za lepo hvala. Kafa, rakijica i pepeljara odavno su pred njim kad se smirio. Sestra seda naspram nas dvoje i izgledamo kao borci u ringu dok se odmeravamo.

“Šta ima novo kod tebe?”, pita sestra, naoko ravnodušna na muževu tiradu. Ili dobro glumi, ili se navikla.

“Pišem knjigu”, izjavljujem uz široki osmeh, na Ivanovo gnušanje. Umalo da se udavi u srku kafe.

“O čemu?”, užurbano će sestra ne bi li pretekla novo muževljevo predavanje.

“O vukovima.”

U njoj kao da su krila leptira zalepršala i stala, smrznuta. A on ne zna. Štaviše, misli da je pisanje glupost, svejedno o čemu. Jašta, on i mati bi se lepo složili, ako se pre toga ne bi pobili što žive u različitim zemljama.

“Ima jedna legenda o Slovenima po kojoj su se pretvarali u vukove na trinaesti mesec u godini. Gde god se okreneš po arheološkim nalazištima, izviru vukovi. Priče su ih i dan danas pune. Čini se da kolektivna svest ne može da zaboravi šta je nekad bilo.”

“Čuo sam i ja jednu izreku”, sa ljubaznim podsmehom će domaćin. “Da je prvo nastao tvoj narod, pa amebe. Tako ispada da ste tim redom nastali. A sad ti kažeš da su vukovi prvi?”

“Zapravo, ako povežeš mitove u jednu celinu, mi smo tek unuci jednog boga. Znate li za priču o nordijskom bogu Lokiju koji je Fenrirov otac? Fenrir je veliki vuk i toliko snažan da ga bogovi nisu mogli zauzdati, morali su da traže pomoć od drugih. I tako ispada, pošto smo mi potomci vukova, da nam je Loki deda.”

“I o tome je knjiga?” Sestra me samo gleda.

“Ne baš. Ali blizu.”

Zapravo, nisam čuknula tastaturu od kada se vuk u meni probudio. Dugo mu je trebalo, a onda naprosto nije bilo vremena. A i kako zapisati ovo batrganje u koje mi se život pretvorio, između tajne koju treba sačuvati, mati proročice što voli da kontroliše potomke i sopstvenih želja? Sestra je na vreme pobegla, ali izgleda da se nije spasila onako kako sam mislila. Mati bi govorila da je glupa i da za bolje i nije nego da završi u tuđoj zemlji. I da je za nju mrtva. Par dana kasnije pitala bi da li se čujem sa njom i da li je dobro.

Da li je?

Svaki vuk svoje breme nosi. Od toga još niko nije pobegao.

***

Ivan drema, a sestra ne želi moju pomoć oko spremanja ručka. Vuk u meni divlje je radostan pri pomisli da možda za muža kuva otrov i da ne želi svedoka. Tela ćemo se lako otarasiti. A ne, tragove ćemo zamesti, ubacujem glas razuma. Neka policija i grobari rešavaju ostalo.

Mile želi da mi pokaže svoju sobu. Pasija mu je skupljanje maketa automobila. Pokazuje mi ih i objašnjava. Kada se najednom začuju povišeni glasovi iz prizemlja, on se ućuta, s tugom na ramenima. 

“Ona je u poštenoj kući, od tuđeg naroda!” Ivan. “Kako da se operem pred komšijama? Rodbinom?”

“Ako je ona tuđa, i ja sam – takvu si me oženio!”

“Kurvu sam oženio! A sad si i sestru dovukla, sina da mi zarazite nepodopštinama!”

Čuje se lomljava tanjira, kratka tišina. Budim vuka da bolje čujem.

“Ja sad idem.” Ivanov glas je prigušen od besa. “Kad se vratim, neću da je zateknem pod mojim krovom.”

“Jebo te tvoj krov. Ona mi je sestra.”

“Možeš i ti sa njom. I čik povedi Mileta sa sobom – ubiću te.”

Koraci, lupa ulaznih vrata.

Mile pored mene nepomičan. Pitam se da li je čuo i ono što obično ljudsko uho ne čuje.

Da li me je sestra zvala da mu objasnim šta je to vuk?

“Kako se osećaš kad se svađaju ovako?”, pitam tiho.

“Ne želim da pričam o tome!” Mile eksplodira, baca maketu o zid. “Izlazi iz moje sobe!”

Komadići plastike kotrljaju se tepihom.

***

Nekada smo pričale mislima. Kada smo bile mlađe i tek naučile engleski u školi, na tom jeziku delile smo tajne, sve dok naša mati nije izjavila da nas sve razume. Pa smo prestale. I našle nov način da sačuvamo tajne.

Dok Mile jede ono što on najviše voli, uz obaveznu igricu na telefonu pored tanjira, proveravam koliko je stare veze ostalo.

Da li si me zvala da se rešim tvog muža ili da pomognem malom oko vuka?

Nećemo sada o tome, dolazi njen odgovor.

Jer, i sama si rekla, za mesec dana će ući u pubertet. Mora da zna šta ga čeka.

Kasnije. Nije to toliko misao koliko čist impuls, želja.

Može biti rizično za vuka koji se tek pojavljuje u ovako stresnom okruženju.

Sestra uz zveket baca nož i viljušku u tanjir i naglo ustaje od stola.

Mile ne diže glavu, i dalje igra igricu.

Dobro, kasnije.

***

Kasnije je došlo u sumrak.

Mile gleda televizor u svojoj sobi. Ivan se još nije vratio pod krov svoj gostoprimljiv.

Nas dve, sklupčane na kauču, pijemo čaj.

“Jesi li našla kakvog momka?”, pita.

“Našla i otpustila.” Smejem se. Ona ne voli moje fantastično misteriozne odgovore. Voli da je sve, kao u romanima, jasno objašnjeno. “Nisu momci za mene.”

“Mislila sam da je veza ozbiljna i da ćeš do sad biti trudna i udana.”

I da budem samohrani roditelj u braku? Da čistim, spremam i muža vidim samo kad dođe da jede i spava, i da gutam primedbe pre nego što postanu ružne svađe?

“Ima li lepih svađa?”, pitam.

“Ako se završe keksom”, kaže, na šta se smejemo. U našoj kući se nije otvoreno pričalo o seksu jer smo bile deca, a sad ona ima jedno.

“I šta ćeš sad?”, pita.

“Naći ću neku curu.” Sležem ramenima. Bar sam konačno načisto sama sa sobom. Ja i moj vuk samotnjak. “Šta ti treba od mene, sis? Reci mi dok se nije vratio.”

“Neće on tako skoro. Zapiće se negde i izbivati čitavu noć. Uz malo sreće, promašiće vrata i prespavati u dvorištu. Sutra ispočetka. Ne brini, imaćemo naš vikend.”

Ćutim, ali pitanje između nas je očigledno. Zašto ga trpi?

“Zbog Mileta.”

“Šta zbog Mileta?”

“Izvedi ga sutra do šume, pokaži mu vuka. Treba da zna šta ga čeka.”

“Samo sutra?”

“Molim te.”

U činu pobune, ona je odbila da primi vuka. Bila je jača od mene i nikada nije bila ljubomorna. Nikada nije tražila ništa što moj vuk može da priušti.

“Nema frke. Ali novi vuk, mladi vuk, u ovakvoj situaciji… Već sad je pun tuge i gneva. Ubiće i živeće na mračnoj strani, ako preživi.” Pod uslovom da nesvesno ne ubije roditelje.

“Sad i prorokuješ kao mati?” Usne joj se krive.

“Ne. Videla sam takve stvari.”

Ona grize usnu i ne progovara.

“Videla sam i da su ljudi u odraslom dobu prihvatali vuka”, kažem polako, oprezno, a ona svejedno eksplodira. Odguruje moje noge sa svog krila, baca šolju na zid. Krhotine na sve strane. A onda, kao da se ništa nije desilo, sestra odlazi do kuhinje po metlicu.

U kući je tišina.

***

Nešto me vodi da Miletu poželim laku noć. On pogrbljen sedi na krevetu, kao da bi da postane nevidljiv. Ne gleda me.

“Čuo si, a?” Baš i ne umem s decom. Ne znam kako da razgovaram s njima. S druge strane, ako je imalo nalik meni i njoj kad smo bile njegovih godina, onda mu objašnjenja trebaju više od laži i kontrole.

Mile klima glavom.

Sedam kraj njega i ljubim ga u teme. “Dobro. Pametniji si od svojih roditelja. Onda ćemo sutra popričati o vuku.”

“Ne želim nikoga da ubijem.”

“Nećeš.”

“Ne verujem ti.” A njegove krupne tamne oči govore koliko želi da mi veruje.

“Nećeš”, ponavljam odlučno. “Ako bude teško, pozvaćeš me. Nije bitno kada ni gde ni koliko često. Tvoj i moj vuk biće povezani jer smo iste krvi.”

“A šta ako ga odbijem? Kao… kao mama? Da li će onda sve biti u redu?”

Odmahujem glavom. “Vukovi su veličanstvena bića. Odbiti jednog znači prezreti sebe i svoje nasleđe. Duša se nikad ne oporavi od toga, nikad zapravo nije cela. Tek kad vidiš jednog, shvatiš koliko ti nedostaje.”

“Tetka, a zašto je mama odbila svog?”

“Zato što je bila ljuta na tvoju baku.”

Mile je zamišljen.

“Važne odluke ne treba donositi kad si ljut. Ljudi tako pogreše. Posle se kaju čitav život.”

“Ali ja želim da moja mama bude ponosna na mene.”

“Već jeste. Vidiš, ona me pozvala da te naučim o vuku.” Ljubim ga još jednom, za laku noć. “Zato ne brini i lepo spavaj.”

Osmehuje se i zatvara oči.

***

Okupili su se pod okriljem noći, prišunjali kući kao lopovi. Vuk ih je osetio i probudio me.

“Sis, nešto se dešava.” Prodrmala sam je iz sna. “Idi po Mileta.”

Zaspale smo pričajući, na njenom krevetu. Ivan još ne beše došao, ali čim je gomila izvukla oružje i baterijske lampe, čulo se otvaranje ulaznih vrata i užurbani koraci uz stepenice. Vuk je prepoznao Ivanov miris natopljen alkoholom.

“Kurve, gde ste?!”, dere se.

“Šta radiš to, konju? Misliš li na svog sina?” Sestra je u dovratku Miletove sobe, sa njim u zagrljaju. “Šta se dešava? Šta si sad napravio?”

Ivan je ošamari, ugleda mene na drugoj strani hodnika i upre prstom. “Kurvo, goni mi se iz kuće dok je nisu zapalili! Po tebe su došli.”

Sestra jeca, Mile misli da će, ako je zagrli dovoljno jako, sve nestati.

Kako je ovaj svet naopak.

Razvlačim usne u vučji osmeh. “A ko im je rekao da sam ovde?”

Ivan ustukne.

Pružam dlan, a on se mršti.

“Daj mi cigaretu pa izlazim”, kažem.

Prekopava džepove, mrzovoljno istresa cigaretu iz paklice.

“Upaljač.”

Sad je već ljut što mora i to da mi da.

Osmehujem se, a onda ga udaram u glavu. Pada koliko je dug i ne ustaje.

Sestra ga preskače, za sobom vuče Mileta koji se osvrće za ocem. Prate me na terasu. Odatle se lepo vidi gomila spremna na linč. Čim me ugledaju počinju da viču uznemirujuće nemiroljubive parole o tuđinima. Puštam vuka da pogleda dok pripaljujem cigaretu. Da prebroji ljude (pedeset četiri, zavidan broj za ovako malo mesto) i oružje (iznenađujuće velik broj pištolja i noževa). Oboje pretpostavljamo da većina njih zna kako se koriste. Svi stariji od pedeset bili su u ratu s tuđinima.

Sestrine oči se šire da obuhvate prizor.

“Ako želiš, uđi unutra”, kažem. “Mogu da pucaju i promaše.” Ne znam koliko je pametno pustiti da dete vidi ono što sledi.

“Nisam znala da pušiš.” Glas joj je drhtav dok sklanja kosu s lica. Mile je opčinjen dimovima što vijugaju sa užarenog vrha cigarete, pogledom ih prati kako se granaju i spuštaju ka ulici. “Šta ćeš da uradiš?”

“Rešiću svoj problem”, kažem tiho. “A ti razmisli kako ćeš da rešiš svoj, dok sam tu da pomognem.”

“Ne treba mi tvoja pomoć oko toga”, breca se. 

“Zajedno ćemo, mama.” Mile je cima za ruku. 

Majka ga privija uz sebe. “Dobro”, kaže. “Dogovorićemo se.”

Upitno dižem obrvu, ali ne komentarišem. Mahnem im da uđu unutra; svejedno izviruju kroz zavesu.

Krpice dima rastu u maglu, prekrivaju ljude, prigušuju glasove. Cigareta je dogorila i pritiskam opušak o ogradu balkona. Kako žar zgasne, tako i svetla na ulici nestane. Začuju se povici vrlo blizu panici.

Sad su sami, svako za sebe. Ne vide prst pred nosom. I moji su.

Možeš sad da izađeš, kažem vuku i on se, nakostrešen i siv, izdvaja iz mog bića i skače sa terase. Tvoji su.

Njegovi i moji. Životi koje treba požnjeti, uzeti ih u ime zla koje su hteli da učine. Iako odvojeno, jedno smo. A onda se setim dečaka koji se bojao da vuk ne ubije. Dečaka koji opčinjeno zuri kroz zavesu i zamišlja sopstvenu budućnost.

Pa dobro. Tako će biti zabavnije. Ni vuk nema ništa protiv.

***

Šunja se, nečujno ih obara, tera ih da vrište od straha. Reži, zavija. Misle da je demon. Počinju naslepo da pucaju i, ako koji metak pogodi meso, to nije moje ni njegovo. Noževima seku maglu.

A onda vuku više nije zabavno. On bi da pošteno lovi plen, da stisne čeljusti nad nečijim vratom. Ne da ih gurka naokolo i izluđuje.

Dobro, onda, vrati se nazad. Prevrćem očima, ali on zna da se slažem sa njim. Ipak se neke stvari ne rade radi danas, već radi sutra.

Vuk pogledom okrzne one što nose moju krv, a onda je opet unutar mene. Deo moje duše, uma, tela. Pozovem li, opet će biti pored mene, opipljiv, da se zajedno borimo.

Magla i dalje izaziva panični bes kod ljudi koji su i bez neprijatelja rešeni da se satru. Povici i psovke govore da se povremeno međusobno dokače. Uzdišem. Ispuštam tihi zvižduk, dah iz pluća se ledi. Iskrice inja padaju u maglu.

Mogu da osetim kako se čelik kruni, rđa i rasipa. U besnim šakama ostaju samo drške. Orozi odbijaju da se pomere. Sad je gomila dole uglavnom bezopasna.

Još jedan zvižduk, mukli udarci tela o pločnik, i tišina.

Gotovo je.

***

Nazad u sobi, prvo tražim Miletov pogled.

“Vuk nije ubio”, kažem. “Ako ima mrtvih, to su sami sebi napravili.”

Dečak klima glavom.

Ako njegov otac i sutra bude organizovao linč, moraću da bežim i ovo će mu ostati jedina lekcija o vuku. Osim ako sad odmah svo troje ne odemo.

Tražim sestrin pogled pod tamnim pramenovima. Hoću li napokon videti da je prelomila i krenula put boljeg života koji toliko želi? Znam da snage ima. Ali zna li i ona?

“Sis. Šta si odlučila?”

---

Svaki vuk svoje breme nosi © 2024. Petra Rapaić

Petra Rapaić trenutno živi i radi u Novom Sadu. Sa Nešom Popovićem napisala je roman Univerzum u nevolji. Zajedno sa njim organizuje zbirke Nijansi, od kojih su do sada čitaoci ugledali Nijanse zla, Nijanse vremena i Nijanse gladi. Od 2020 godine udomila je priče i osvojila nekoliko nagrada na konkursima Bibera, Alme, Književnih vertikala, Marsonika, Refestikona, Supernove, Morine kutije, Optimist magazina, Belega, Pandakona. Petra je glavna i odgovorna za sve dobro i manje dobro na blogu Fantasy by Sofia.

Priča Svaki vuk svoje breme nosi objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 7 (rujan, 2024.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Mračna atmosfera i mučna tematika koja je, nažalost, mnogim ženama poznata. Petrina nam priča otvara pogled u ono što se može skrivati unutar četiri zida, ali i unutar likova samih kad se potiskuje vlastita priroda čak i kad to škodi.