Treperavo svetlo pametnog telefona me je teralo da škiljim dok sam u polumraku stanice skrolovala kroz popularnu dejting aplikaciju. Ni sama ne znam zašto sam i pokušavala, nije kao da na je na apu bilo mnogo opcija u Trsteniku i široj okolini. Ponuda za devojku od metar i devedeset bila je ograničena i uživo, pogotovu kad još saznaju da sam policajka.

“Što nisi upisala pravo kao tvoja sestra?”, gunđala mi je majka svaki put kada bi se, ne mojom inicijativom, potegnula tema o mom ljubavnom životu. “Ko će da oženi pandurku?”

Draga mama posedovala je taj neverovatan talenat da ugura dve uvrede u jednu prostu proširenu rečenicu. Otresla sam avetinjsku manifestaciju maminog razočaranja i nastavila da skrolujem. Daleko od toga da sam želela da se udam, ali neka gimnastika ne bi škodila. Čisto stresa da se oslobodim. Strelište je uglavnom završavalo posao, ali zafali povremeno i ljudski kontakt.

“Ovog lika sam hapsila za nasilje nad suprugom!”, iznegodovala sam naglas i bacila telefon na sto u frustraciji. Uplašila sam samu sebe naglim prekidom tišine, ali nije imao ko da me čuje. Dežurstvo u bazi nije mi bio omiljeni deo posla, a večeras mi je posebno smetalo jer je Mesec bio pun, a to uvek izvuče čudake na ulice. Pojedincu možeš samo određeni broj puta da objasniš da Kinezi nisu tu da ga kidnapuju i uzmu mu organe i ostaneš smirena, a taj broj opada kako vreme odmiče. A ja sam na ovom poslu već dve godine. Tako da se Ludom Stanku više ni ne javljam. Nek mu uzmu organe, ko ga jebe kad je rasista.

Večeras, ruku na srce, ipak nije bilo mnogo poziva. Jedna tuča u Đinđi-rinđiju, standardno. I dalje sam se čudila kako to mesto do sada nije izgorelo do temelja. Toliko mi je bilo dosadno da bih se i Stanku javila, ali ni njega nije bilo.

Taman sam htela da odustanem od potrage za kres partijom i cimnem nekog kolegu sa terena da mi donese giros, kada je kroz otvorena vrata stanice ušetao muškarac, noseći na ramenu veliku kutiju poput one za muzički instrument, i prišao šalteru. Nisam ga poznavala, što je uspeh u ovako malom gradu. Krenuo je da zausti nešto, ali je ugledao znak za zabranjeno pušenje, zaustavio se u pola reči, odšetao dva koraka do stare, visoke, limene pepeljare smeštene pored vrata i ugasio cigaretu.

Uskomešala sam se u fotelji i nesvesno stegnula pendrek. Radila bih to kada bih bila nervozna, na veliko oduševljenje kolega koje su samo tražili razlog da me zajebavaju. Činjenica da je jedna žena mogle sve da ih prelomi na pola na strunjači samo je povećavala njihovu mizoginiju. Od kada znam za sebe trenirala sam džudo, a kasnije i ful-kontakt. Ove napumpane provincijske voline nisu dorasle ni vodu da mi nose. Ali negde je moralo da se stekne iskustvo, a pošto nisam imala vezu da ostanem u Beogradu, moraću da izdržim još malo.

Persona u tamnom kaputu i farmerkama polako se vratila do šaltera i zagladila bradu, nameštajući razbarušene dlake, pre nego što je progovorila: “Dobro veče. Došao sam da prijavim krađu.”

“Dobro veče.” Barem nešto da razbije dosadu. “Šta je ukradeno?”

Oblizao je usne i kroz nervozni osmeh skoro prošaptao: “Mesec.”

“Kako, bre, Mesec!?” Stanko, vrati se, sve ti je oprošteno.

“Lepo, Mesec. Vidite, ja sam amaterski astronom i večeras je divno veče za posmatranje Meseca”, nastavio je potpuno ozbiljnim tonom. “Ali kad sam izašao, njega nije bilo.”

“Izlazi napolje!”, povikala sam. “Nemaš pametnija posla, odrastao čovek doš’o mene ovde da zajebava.” Ustajala sam da izađem ispred šaltera, dok se mladić, smešeći se, polako udaljavao, povlačeći se ka vratima. “I da te nisam videla više, il’ ću da te bacim u pritvor da se otrezniš. Tamo je Amon večeras, doš’o da se ugreje, a taj ti se ne kupa uopšte.”

Šaljivdžija je izašao, pa sam preventivno zatvorila vrata za njim, samo podsvesno primetivši da je noćas mnogo tamnije nego što bi trebalo da bude. Nisam ni stigla do šaltera, a centrala se usijala.

Ping… “Dobro veče, ne znam koga bi’ drugog zvao, ali nešto nije u redu sa večernjim nebom…” …ping… “Je l’ to neko pomračenje noćas, a niko nije javio?” ….ping… “Opet Švabe nešto palamude. Nema mesečine večeras, a taman sam htela…” ….ping….

Posle dvanaeste prijave o Mesecu, ištekala sam slušalice i okrenula leđa aparatu dok se broj poziva na displeju polako povećavao. Proverila sam mobilni i videla nekoliko propuštenih poziva i dve poruke od kolega.

Da li je moguće? Neko je stvarno ukrao Mesec. Pogledala sam kroz staklena vrata. Mladić od malopre stajao je na stepenicama polako nameštajući teleskop. Nije mi ostalo ništa drugo nego da mu se pridružim, prihvatajući ponuđenu cigaretu. Posle minut podešavanja ugla i fokusa gestikulirao mi je da bacim pogled. Nisam u potpunosti bila sigurna u šta gledam, ali Meseca definitivno nije bilo na nebu.

“Pa kako, bre?”, upitala sam više retorički.

“Nije bilo eksplozije, inače bismo, blago rečeno, primetili”, odgovorio je, podižući kragnu kaputa preko lica. Noć je bila neobično hladna za ovo doba godine. “A bilo bi i ostataka po nebu, da ne spominjem kišu meteora koja bi neizbežno usledila.”

“Aha. Pa dobro, šta je moglo da se desi?” Mesec ne nestaje tek tako.

“Jedino što meni pada na pamet jeste da živimo u kompjuterskoj simulaciji i da je ovo greška u sistemu”, nasmejao se šeretski i povukao dim. “Neko je dropovao tabelu sa satelitima.”

“Neko je šta?” Trebalo mi je malo da ukapiram da je pokušao da bude zabavan. “Ti si rešio da popiješ pendrek večeras?”

“Izvinjavam se. Malo štreberskog humora. Nema veze. Ne bi razumela.” Nije gubio samopouzdanje.

“Je l’ zato što sam pandurka?” Uhvatila sam sebe da se smejem poput šiparice. Dečko nije loše izgledao, iako nisam ljubitelj hipstera. I bio je visok.

“Inače, ja sam Predrag. Nisam stigao da se predstavim pre nego što si me izbacila.” Pružio mi je ruku.

“Marija, drago mi je.” Stisak mu je bio mekši od mog. Klasičan hipsterčić. “Nisam te viđala po čaršiji? Nisi odavde?”

“Živim već dugo u Beogradu, ali sam ovde odrastao. Došao sam da prodam babinu kuću, da ne propada.” Treptaj tuge mu je prošao licem. “Zvrji prazna od kada je umrla. Ona me je odgajila. Sad kad nje nema, ništa me više ne vezuje za Trstenik, a dobro je vreme za prodaju nekretnina. Čekao sam samo da se ostavinska završi.”

“A tvoji roditelji?” Trudila sam se da ne zvučim kao da ga ispitujem službeno.

“Oca nikad nisam upoznao. Koliko znam, živ je i zdrav negde u Pančevu”, odgovorio je kroz uzdah. “Majka je otišla u Švajcarsku i ostavila me sa babom. Govorila je da je to za moje dobro, ali mislim da je samo htela da pobegne od prethodnog života. Tamo se preudala, i izrodila još dece. Njima je valjda mogla da bude majka.”

“Uf, sranje.” Šta sam drugo mogla da kažem?

“Nije bilo toliko strašno. Pokušala je da se iskupi novcem, pa sam lepo sebi sredio život u Beogradu. A baba je bila zakon, nek’ joj je laka zemlja.” Izgleda da je pročitao sa mog lica da mi je neprijatno, pa je promenio temu. “I nema Meseca?”

“Nema. Kako ja to sada da zavedem u zapisnik?” Laknulo mi je. Bila sam bolja sa pendrekom nego emocijama.

“Teroristički napad? Prirodna katastrofa?” Pogled mu je ponovo pobegao ka tamnom nebu.

“Pa, krađa nije sigurno”, zaključila sam rastrojeno. “I šta sad? Kada počinje armagedon?”

“Armagedon? Misliš na prirodne katastrofe izazvane nedostatkom Meseca? Sada ćemo da proverimo.” Izvadio je telefon i potražio odgovore na internetu. “Plima i oseka će prestati. Surferi će se baš skenjati. Važnije od toga, učvršćivao je zemljinu osu, što je izazivalo smenu godišnjih doba, pa će bez njega doći i nagle i neočekivane promene vremena. I dužina dana mogla bi da se promeni.”

“I gorivo će da poskupi”, prekinula sam ga. “Šta god da se desi, iskoriste da podignu cene.”

“Istina. Nisam razmišljao o socijalno-ekonomskom aspektu svega ovoga. Dobro je da sam kuću već prodao. Čekaju nas turbulentna vremena.” Ugasio je cigaretu o betonski stub i nehajno bacio opušak na parking. Nisam ga opomenula. Imali smo većih problema od toga.

“Je li, a šta kaže taj internet za mrak?” Trgao se na promenu u mom glasu, ali mu se pogled vratio na ekran.

“Naravno, noći će biti mračnije, što može predstavljati problem noćnim grabljivicama i …” Uhvatila sam ga za bradu i okrenula mu glavu ka suprotnom ćošku parkinga za koji je i moj pogled bio zakucan.

“Jesi si ti video ikada da se tama pomera?”

Nešto što se jedino može opisati kao “gušći” mrak polako nam se približavalo, u trakama ili pipcima gmižući po parkingu. Ostali smo ukopani od straha, kada je živa tama zastala kod bandere i okružila je tik izvan ruba svetlosti. Sijalica je počela da treperi, i posle nekoliko trenutaka se ugasila. Ovo me trgnulo te sam uhvatila Predraga za okovratnik i uvukla ga u stanicu zaključavajući vrata za sobom.

Uključila sam sva svetla u hodniku i ostala zalepljena za zid pored prekidača tražeći mladića pogledom po praznom holu. Bio on slabašni hipster ili ne, nisam želela da sama prolazim kroz apokalipsu. Sedeo je na podu gde sam ga ostavila i bez daha blenuo kroz staklena vrata u nadolazeću Tamu. Izgleda da su svetla stanice ipak bila dovoljno jaka da je za sada zaustave kod ulaza.

“Plima i oseka su nam, izgleda, najmanja briga.” Prvi se dozvao sebi. Njegov glas me je naterao da reagujem. Skočila sam i uhvatila se centrale, ali sa drugog je kraja samo šuštala statika.

“I telefoni su mrtvi.” Mahao mi je mobilnim iz koga se čulo depresivno pištanje.

“Šta je ono bilo, jebote?”, konačno sam uspela da progovorim.

“Izgleda da je nešto pojelo Mesec. A sada hoće i nas”, rekao je sa premalo šale u glasu, s obzirom na sadržaj izjave.

“Tama nije pojela Mesec, već je iz njega pobegla.” Neko je bio iza nas.

Predrag je u strahu skliznuo dupetom do zida i sklupčao se iza mojih nogu. Muškarčina. Ja sam pretnju već imala na nišanu. Nezvani gost nehajno je mahnuo dlanom, na šta mi je pištolj velikom brzinom izleteo iz ruku i zabio se u suprotni zid, razbivši se u paramparčad poput keramičke figurice. Zglobovi su mi brideli od jačine trzaja, ali nisam se  predavala. Izvadila sam pendrek i taman se spremila da zaskočim napadača, kada sam shvatila da je to bio samo Amon, lokalni beskućnik i pijanica, koji je do malopre spavao u pritvoru. Iako i dalje prljav i poprilično težak za nos, odisao je samopouzdanjem, poput grumena zlata pokrivenog prljavštinom.

“Ne bojte se, gospođica, nisam ovde da Vas povredim.” Čak je i zvučao drugačije, usredsređenije. “Ja sam avatar Svetlosti poslat na ovu zemlju kao spavač da, kada dođe vreme, pomognem da se Tama pobedi.”

„Spavač?!”, mucala sam, držeći pendrek na gotovs. “Avatar Svetlosti stavljen u WC autobuske stanice?” 

“Nemamo vremena za sitne prepirke.” Mahnuo je rukom još jednom, a pendrek se omlitavio kao prazno baštensko crevo. “Moja braća se bude širom sveta, spremna za ofanzivu. Treba nam što više izvora svetlosti i vozilo da se dokopamo mesta vama poznatog kao Grabovačko groblje. Odatle ću moći da se uzdignem i ispunim svoju svrhu.”

“Video sam policijski džip sa reflektorima na parkingu.” Predrag se skoro zagrcnuo zadržavajući smeh. Slika mlitavog pendreka mu je, izgleda, razbila strah.

„Savršeno”, odgovorio je Amon, koji kao da je polako počeo da sija. “Još uvek nisam u punoj snazi, tako da će nam trebati i jak, pokretni izvor svetlosti da se probijemo kroz Tamu do automobila.”

“Šta se ti smeješ? I što povlađuješ ovom ludaku? Jesam li jedina normalna ovde?!” Pendrek mi se blago klatio u ruci dok sam govorila. Sa gađenjem sam ga bacila na zemlju i uz uzdah se pomirila sa sudbinom. “Imamo ceo sanduk baklji u dokaznom materijalu. Zaplenili smo prošli vikend na utakmici Stopanje i Drenove.”

Povela sam ih dublje u stanicu, usput objašnjavajući plan napada. Ako ćemo da preživimo ovo, moraće da me slušaju.

Posle kratkih priprema, sa po pet-šest baklji svako, spremali smo se da iskoračimo u Tamu. Ja sam uzela i kratku poteznu pušku iz oružarnice, da mi se nađe za slučaj da mi službeni pištolj ne bude dovoljan. Ponudila sa naoružanje i Predragu (Amonu očigledno nije trebalo), ali on je odbio, rekavši da je pacifista. Kakve sam ja kurate sreće, zaglavila sam u apokalipsi sa jednim Srbinom u istoriji koji se ne pali na oružje.

Nikom se nije izlazilo napolje, ali svetla na ulazu počela su da popuštaju, pa nismo imali mnogo izbora. Predrag je otključao i otškrinuo vrata, otvarajući mi put da izbacim dve zapaljene baklje napolje. Oči su me pekle od dima i suzdržavala sam kašalj, ali bilo je vredno sve muke jer se Tama povukla pod napadom jarkonarandžaste svetlosti te smo uspeli da izađemo iz zgrade.

Amon je pratio moj primer i upalio još dve baklje, prokrčivši nam prolaz ka parkingu. Brzo su se gasile, ali u naizmeničnim napadima uspeli smo da probijemo sebi rutu kroz Tamu do moćnog policijskog džipa, pukom srećom parkiranog nedaleko od ulaza. Dala sam kontakt i brzo uključila krovne reflektore, dok su njih dvojica terali Tamu sa po bakljom u svakoj ruci. Pod jakim osvetljenjem neprijatelj se povukao od automobila i oni su uskočili na zadnje sedište, te sam upalila zlu mašinu i dodala gas. Kao furija smo izleteli sa parkinga, uletevši oštro u desnu krivinu ka mostu. Naš cilj, seosko groblje, bio je na uzvišici odmah preko Morave, ni kilometar udaljeno od stanice.

Vozila sam po sećanju, pošto je mrak bio gust poput magle. Uleteli smo na most u punoj brzini, klizajući niz desnu ogradu dobrih deset metara dok nisam uspela da smirim vozilo. Reflektori džipa sekli su Tamu oko dva metra ispred i po metar na obe strane, ali sve ostalo bilo je sakriveno iza vela talasastog crnila.

Čim smo prešli na drugu obalu bila sam primorana da usporim i milim u prvoj između razbacanih vozila. Putnici u njima bili su sivi, ispijeni, bez zenica u očima.

“Prevarili smo se, znate”, Amon, sada definitivno pulsirajući bledozlatnim sjajem, prekinuo je smrtnu tišinu. “Nismo očekivali da će neko uspeti da napravi procep u vremenu.”

“Šta se ovo dešava? Jesu ovi ljudi mrtvi? Kakav crni procep?”, vikala sam trudeći se svim silama da preostalu mentalnu snagu usmerim na izbegavanje vozila na putu, pod sve slabijim svetlima automobila.

“Nesreća u Cernovom Akceleratoru?”, ubacio se Predrag. “Rekli su da nema potrebe za panikom, ali nešto se ipak desilo, zar ne?”

“Otvorili su procep u prostoru i vremenu dovoljno velik da se malo Tame provuče”, pokušavao je da objasni Amon. “Ali bolje da krenem ispočetka. Siguran sam da znate kako sve stare religije govore o potopu. E, pa, potop se jeste desio, samo u pitanju nije bila voda, nego Tama. Došla je niotkuda i počela da proždire svet. Moj sveštenički red, Bratstvo Sunca, borio se svim silama protiv nje, ali smo jedva uspeli da sačuvamo jednu malu enklavu, ostrvo svetlosti u okeanu tame.”

“Sveštenici Sunca?” Predrag je odvojio pogled od crnila. “To zvuči kao da je iz staroegipatske religije.”

“Sinak, misliš da me slučajno zovu Amon? Ali ne, starije je od toga. Nećeš naći ništa o mojoj civilizaciji u istorijskim spisima.” Sada je već svetleo toliko da mi je bilo još teže da se skoncentrišem na vožnju. “Gde sam ono stao? Kada su granice učvršćene, deo sveštenstva se bacio na traganje za trajnim rešenjem. Četrdeset dana smo skupljali energiju Sunca i pleli magiju dok je Tama mirovala. Spavali smo u smenama, kako bismo noću imali snage da se odupremo napadima. Četrdesete noći ritual je bio završen i sto sedamdeset sveštenika je odbacilo svoja ovozemaljska tela i odletelo na nebo, povlačeći Tamu za sobom i zatvarajući je u Mesecu.”

“Otkud ti onda ovde?” I dalje mi je bilo teško da progutam sve ovo. Ali tamni pipci što su nam sada lizali haubu terali su me da mu poverujem.

“Neko je morao da ostane da čuva čovečanstvo na Zemlji dok je čarolija još bila mlada.” Zvučao je iscrpljeno, kao veteran koji broji sitno do penzije. “Polovina nas je nastavila ovozemaljsku borbu sa preostalim pramičcima Tame skrivenim od ostatka sveta.” 

“I sada je to čudo pobeglo iz Meseca i mi smo sjebani, to ’oćeš da kažeš?” Naglo sam skrenula da izbegnem krupnog čoveka koji je ležao nasred puta sa biciklom preko sebe.

“Ništa se vi ne sekirajte, gospođice, nismo pobeđeni, samo prelazimo na plan B, i zato me vozite gde sam vam rekao.” Posle ovoga je zaćutao. Predrag je zaustio da ga još nešto upita, ali sam ga presekla pogledom pa je odustao, zalepivši se nazad za suvozačko sedište. Ne moram ja sve da znam.

Uz glasno psovanje parkirala sam ispod skretanja za groblje. Široko vozilo nije moglo da prođe uzanim kolskim putem pa smo dalje nastavili pešice. Reflektori na krovu sada su tinjali poput sveća, ali Amon je već dovoljno svetleo, tako da smo zbijeni uz njega mogli nesmetano da nastavimo put ka vrhu. Vazduh je bio gorak i gust, i svaki je korak bio teži nego prethodni.

“Pridruži nam se”, odjekivalo mi je u glavi. Glas nije dopirao iz mraka, već iz dubine moga uma.

“Samo mu priđi i zavrni mu šiju”, nagovarao me je da presudim svešteniku. “Svetlost je otrov. Pridruži nam se i živećeš večno u Tami.”

Predrag je, pretpostavljam, čuvši iste glasove, uspeo da se spotakne o kamen. U poslednjem trenutku uhvatila sam ga da ne padne. Ovaj manevar naterao me je da se po prvi put osvrnem ka podnožju brda gde sam, oko džipa što je i dalje trepereo u mraku, ugledala poveću grupu ljudi, izopačene ljušture ispunjene crnilom, kako maglovitim očima streljaju uvis ka nama. I dečko je primetio taj stravičan prizor, od koga su mu se noge odmah oduzele, ali ga je jedan precizan udarac kundakom ispod rebara dovoljno prodrmao da nastavi da prati Amona uzbrdo.

Nekako smo se dokopali vrha, gde je sveštenik, sada pulsirajući poput rotacionog svetla, odmah seo na travu okrenuvši pogled ka nebesima. Svetlucavi simboli zaboravljenog jezika izleteli su iz njegovih grudi formirajući ritualni krug oko nas. Tik uz rub osvetljene površine, nečujno, bez vidljivih pokreta, armija nemrtvih koja nas je polako pratila uz brdo formirala je obruč smrti, strpljivo čekajući da svetlost utihne. Težina njihovih praznih pogleda, lišenih svake ljudskosti, bila je previše za mene, pa sam se, pobeđena, stropoštala na zemlju nadomak sveštenika, povukavši preplašenog mladića za sobom.

Kako je ritual odmicao, Tama se okuražila i poterala je svoje potlačene na nas. Poučena horor filmovima devedesetih, pucala sam im direktno u glavu. Padali su poput sveća, a pramičci crnila napuštali su mlitava tela i pridruživali se noći.

Ostajala sam bez municije i hrabrosti, kada je Amon progovorio na meni nepoznatom jeziku. Na svaku njegovu reč, nova zlatna runa izletela bi mu iz grudi obarajući nadolazeće nemrtve. Uskoro je novoformirani nasip od beživotnih tela nakratko zaustavio napredak neprijatelja te se sveštenik vratio na melodično pojanje. Na moje zaprepašćenje, Predrag je ustao i stao ispred usijanog sveštenika. Usredsređena na njih dvojicu nisam ni primetila da je jedan od neprijatelja uspeo da se provuče. Oštar bol od ujeda sevnuo  mi je kroz cevanicu i naterao me da ispustim pušku. Izvukla sam pištolj i sasula pola šaržera u sedu glavu koja mi je glodala nogu.

Rana je, na sreću (barem sam tada tako mislila), odmah prestala da boli i krvari te sam se okrenula ka ostalima, uplašena da su dohvatili i njih. Sveštenik je sada stojao naspram Predraga, tiho pevajući. Posle još nekoliko stihova dotakao je mladića prstom po čelu, na šta se ovaj sručio meni u krilo. Proverila sam mu puls. Bio je živ, ali u nesvesti. Bajanje je stalo i Amon je, raširivši ruke, okrenuo lice prema nebu taman kada su prvi nemrtvi uspeli da se uzveru preko palih saboraca. Snop svetlosti izleteo je iz sveštenikovog tela ka nebu, a ritualni krug poleteo je za njim.

Sluteći da je kraj, iskoristila sam poslednji dašak svetlosti da prigrabim Predraga i sklonim ga što dalje od sveštenika, čije se telo sad krunilo poput zapaljenog papira i polako nestajalo na vetru. Ali Tama je, umesto da se ulije u prazninu lišenu svetlosti, poletela uvis, na šta je ostatak njenih podanika popadao po nama.

Pritisnuta težinom mrtvog mesa mogla sam samo da pogledom ispratim svetlosni projektil dok se polako udaljavao od zemlje i Tamu kako juri za njim. Uspela sam da razaznam još nekoliko udaljenih pulseva kako deru noć na putu ka istoj tački na crnom nebu. Sekunde su bile u pitanju, iako se činilo kao večnost, pre nego su se spojili u novi, pun žuti Mesec, a Tama iščilila poput pramenova dima na vetru.

Trebalo mi je dugo da se iskopam iz mrtvačke humke vukući usnulog mladića za sobom, sve vreme razmišljajući o tome šta ću zateći kad zora svane i otera poslednje tragove noći. Kada sam konačno uspela da se dovoljno udaljim od posrnule gomile, iscrpljena, povređena i na ivici nerava, položila sam Predraga na travu, legla pored njega i počela tiho da jecam.

***

“Tri minuta do ponoći. Vesti dana”, objavljivao je spiker sa radija dok sam skretala sa asfaltiranog druma na šljunkoviti prilaz obali grabovačke strane Morave. “Danas je širom sveta obeležena godišnjica Najtamnije noći. I dok religije menjaju svoje dogme, a naučnici i dalje traže odgovore, kako na Zemlji tako i među zvezdama, naš predsednik je otkrio spomenik žrtvama na brdu nadomak Trstenika čiji je broj po konačnim podacima u Srbiji dostigao dvanaest hiljada, dok se globalna brojka procenjuje na oko milion i šesto hiljada.”

Osam godina prošlo je za čas. Prva je bila čisto rasulo, ali je Balkan naviknut na haos pa smo je nekako pregurali. Najveći deo žrtava bio je u Evropi i na Bliskom Istoku, pošto su ti delovi planete u tom trenutku bili u mraku. Žrtve su bile najveće u i oko mesta na kojima su se sveštenici aktivirali.

Kada se situacija malo smirila, pokušala sam da istražim ko je tačno bio pokojni Amon. Istragu, kao i lično iskustvo u toku Najtamnije noći, zadržala sam za sebe. Ubrzo posle nemilih događaja, na internetu se pojavila grupa za podršku svedocima uzdizanja sveštenika Svetlosti. Broj proverenih iskustava poklapao se sa onih Amonovih sto sedamdeset. Poput našeg, i ostali sveštenici su bili otpadnici od društva, čudaci i osobenjaci.

Za Amona sam, pošto sam iskopala njegovo pravo ime iz policijske arhive, uspela da saznam da je rodom iz nekog okolnog sela, jedinac matorih roditelja. Prema rečima nekog daljeg rođaka iz istog sela, pobegao je od kuće sa dvanaest, ne želevši da se bavi poljoprivredom.

Niko nije ni video ni čuo ništa od njega godinama, dok se odjednom nije pojavio kada mu je otac umro i preuzeo nasledstvo, kuću sa okućnicom te nešto zemlje i šume. Isto je ubrzo posle prodao, prokockao i popio. Ili barem tako kaže svet.

Oni što su ga bolje poznavali tvrde da ga nikad nisu videli da pije (pa čak ni da jede), i da je sve novce dao ljudima sa margina društva, za lekove, hranu, odeću i školovanje.

Nisam mogla biti sto posto sigurna, ali forenzička uporedna analiza mukom dobavljene fotografije iz detinjstva i dostupnog materijala iz sveštenikovog dosijea barem je delimično potvrdila moje sumnje da je Amon, koga su tako prozvali pošto je svakom iole voljnom da ga sluša pričao priče o drevnim civilizacijama, preuzeo identitet izgubljenog deteta iz potrebe da bude blizu mesta odabranog za odbranu od tame.

Šljunak je krckao pod mojom protetičkom nogom, lomeći tišinu subotnje noći i vraćajući me u sadašnjost. Kada su nas skinuli sa onog brda smrti i odvezli u bolnicu, lekari su jedino mogli da mi amputiraju nogu do kolena. Gangrena izazvana ujedom natprirodno se  brzo širila i infekcija u kombinaciji sa gubitkom krvi umalo me je ubila. Sve u svemu, dobro sam prošla.

Zašla sam ispod mosta, nadajući se da ga neću zateći tamo. Dugo sam se starala o njemu, trudeći se da mu nađem profesionalnu pomoć i zaštitim ga od kolega lakih na pendrecima, ali, pošto sam izgubila roditelje u Najtamnijoj noći, pre tri godine sam izašla iz službe i napustila Trstenik bežeći od loših uspomena. Tada sam ga videla poslednji put.

“Peđa, Maja je, došla sam da te obiđem.”

Sedeo je tamo, okružen svakakvim smećem, prljav i zarastao u kosu i bradu, prelistavajući neki kupusnjak rukom ispisanih papira.

“Marija!” Skočio je i namestio svoje prnje što je bolje mogao, pokušavajući da se uljudi. “Zdravo, zdravo, da se ne grlimo, uprljaću ti tu lepu odeću. Otkud ti?”

“Slučajno sam u gradu, pa sam želela da te vidim.” Zvučala sam mnogo tužnije od njega.

“Baš lepo od tebe. Kao što vidiš, tu sam, uvek spreman za akciju.” Osmehnuo se nekako odsutno. Kao da je gledao kroz mene. “Hvala što si došla, ali nemam vremena za ćaskanje, imam puno posla, moram biti u pripravnosti ako Tama ponovo pokuša nešto.”

“Htela sam da vidim da li si se predomislio? O onom što sam ti predložila kada smo se poslednji put čuli?” Morala sam barem da probam. “Mogao bi krenuti sa mnom za Beograd, htela bih da popričaš sa nekim ljudima. Našla sam jednog specijalistu za tvoje probleme.”

“Kakve probleme, meni je sjajno ovde. Super se zabavljam, juče su bili neki klinci, svirali gitare. Jedan mi je poklonio prsluk.” Poput ponosnog deteta isturio je teksas prsluk pun pankerskih bedževa. “Obećali su da će doći ponovo sledeći vikend. U svakom slučaju, ne smem da napuštam svoju poziciju. Ovo je najbliže što mogu da budem tački uzdizanja, a da me tvoje bivše kolege ne diraju.”

“U redu, Peđa, ja reko da pokušam još jednom.” Ali on se već vratio svojim papirima.

Svaki sveštenik ostavio je naslednika. I svi su se do jednog, poput Predraga, povukli iz društva. Čuvaju svoje pozicije. On se nikad više nije vratio za Beograd. Prodao je svu imovinu, novac dao u Fond za žrtve Najtamnije noći i otišao da živi na Grabovačkom groblju. Samo ja sam ga tri puta privodila zbog boravka na groblju noću.

Posle nekog vremena skrasio se ispod mosta. Ispočetka sam mislila da je pukao od traume, ali činjenica da je potpuno prestao da jede i pije, a da je fizički ostao zdrav kao dren, naterala me da poverujem da mu je Amon nešto uradio. Tačnije, sem novog sloja prljavštine, kose i brade, ostao je isti onaj koga sam upoznala pre skoro cele decenije. Predrag više nije stario. Isto je i sa ostalim naslednicima. Kada bi ih pitali o tome, oni bi samo rekli da ih Sunce hrani. Nekoliko njih bili su hospitalizovani, ali su ubrzo pod misterioznim okolnostima napuštali bolnice i vraćali se na “Tačke uzdizanja”. Posle nekog vremena bi ih ostavljali na miru, da žive nametnute živote, zaboravljeni od društva.

“Čuvaj se, Peđa”, promrmljala sam, više radi sebe, i krenula polako nazad.

---

Najtamnija noć © 2025. Igor Urban

Igor Urban rođen je 1985. godine u Trsteniku. Zbog nastavljanja školovanja seli se u Novi Sad i pohađa PMF, smer Informacione tehnologije. Posle završetka studija zapošljava se u struci. I dalje živi u Novom Sadu sa suprugom i potomstvom.

Pisanje se bavi celog života. Dok je u mladosti više pisao poeziju, od 2022. godine fokusira se na prozu, uglavnom u žanrovima fantastike.

Redovan je učesnik na regionalnim konkursima. Za sada je objavljivan u zbirci Iza uma, FantaSTu – festivalskoj zbirci Udruge F&ST,  časopisima Ubiq i Morina kutija, te godišnjacima izdavaštva PortaLibris i biblioteke Braća Nastasijević.

Priča Najtamnija noć objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 8 (veljača, 2025.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: U maniri pravih holivudskih blockbustera, Urban nam u jednom autu prikazuje katastrofalne posljedice naizgled male promjene kao što je nestanak mjeseca. Privežite pojaseve i uživajte u ovoj odličnoj, humorističnoj priči.