Danas kupujem ogledalo. 

Ima sedam godina kako sam razbio prethodno, a da drugo nisam ugledao. Legenda kaže da će me tako zaobići nesreća.

Nije tako loše bez ogledala. Stvarno. Na kraju sam se skroz navikao. Treba samo malo da pripazim na bradu kad zatvaram cibzar na jakni. I pantalonama.

Ogledalo koje ugledah raskošno je, starinsko, ogromno. Mogao bih sav da se ogledam u njemu. Da vidim kakav sam čovek postao dok nisam gledao. Bože, da li ću se prepoznati?

“Dam ti ga za jednu crvenu”, kaže prodavac s bradom koja lako može da parira mojoj. 

“Zezaš? U čemu je fora?”

“Nema fore.” Čovek nemoćno sleže ramenima. “Cura hoće da preuredi stan.”

Ah, pa dobro onda. Daj! 

Plaćam, poduhvatam ram, bradonja mi predusretljivo pomaže da ga dovučem do kola.

“E, da!” Lupi se po čelu. “Da ti dam uputstvo za upotrebu ogledala.”

“Hvala, mislim da znam kako se koristi ogledalo. Koliko teško može biti?”

Smrtno uvređen, bradonja još jednom sleže ramenima.

Danima pre kupovine maštao sam na koji ću zid postaviti ogledalo. Da sunce ne udara previše. Da ga senke ne zaguše. Da se uklapa u enterijer. Sad kad se konačno širilo sa svog dosanjanog mesta, došlo je vreme da stanem pred njega.

Na ravnoj staklenoj površini šepurio se moj potiljak.

---

Sedam godina nesreće © Petra Rapaić

Petra Rapaić živi i radi u Novom Sadu. Sa Nešom Popovićem objavila je knjigu Univerzum u nevolji i zajedno sa njim uređuje zbirke priča Nijanse. Priče je do sada udomila po različitim regionalnim časopisima.

Priča Sedam godina nesreće objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 8 (veljača, 2025.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Jedno ogledalo govori više od tisuću riječi, a Petra Rapaić nas još više zabavlja na manjem prostoru.