Čvarak je još spavala. Bila je preuzbuđena sinoć, jer sam pristala da prespavam kod nje. Boljeg operativca za podršku nikad nisam imala i bila je više nego vredna povremenog dolaska u Jagodinu, ali ponekad sam zaboravljala koliko je mlada.

“Ko ti je ovaj Hinić?” Pojavila se na vratima terase sa mojim telefonom u ruci i ogromnim osmehom na pospanom licu. “Novi dečko?”

“E, ne jedi govna, nego mi daj taj telefon!” Zakasnila sam. Javila se mom bivšem kolegi iz trsteničke policije sa: “Agencija za humanu kastraciju Čelični osmeh. Vama na usluzi.”

“Prekinuo je vezu.” Zagrcnula se od smeha dok smo se rvale oko uređaja. “Današnja mladež, to sve nevaspitano.”

“Dobro, bre, Čvarak, koji ti je!” siktala sam kroz zube čekajući da se konekcija ponovo uspostavi. “Hiniću, Marija je. Izvini… Sestričina mi se dohvatila telefona.”

“Ajd’ nek bude da je to.” Smejao se, ali sam prepoznala zabrinutost u njegovom glasu. “Kako je, Majo? Nismo se videli godinama.”

“Bolje od tebe, rekla bih. Ajde, kaži, šta ti treba?”

 “Zar me je tako lako čitati?” Uzdahnuo je. “Treba mi pomoć. U pitanju je nešto… iz tvog reona ekspertize. Za koliko možeš da budeš u Stopanji?”

“Tu sam za dva sata, maks.” Njemu bih pomogla i da mu nisam dugovala uslugu; bio je jedan od retkih sa srcem i mozgom još uvek u službi. Zato su ga i vratili u čaršiju. “Pošalji mi dosije.”

“Stvar je malo pipava, ne bih preko žice”, spustio je ton. “Dođi na gazdinstvo Gavrilović, to su mi neki rođaci. Imaju jednu sobu koju možeš da koristiš da ne moraš da trčiš svako malo iz grada. Ispričam ti sve kada stigneš.”

Prekinuo je vezu, a ja sam se okrenula Čvarku koja se i dalje kikotala. “Moram da idem, neki pičvajz u Trsteniku zahteva moju specijalnost.”

“Mora da imaš barem deset minuta da popijemo kafu zajedno.” Kako da odbijem te krupne zelene oči?

“Za tebe uvek, Č.”

Uskoro smo bile u kuhinji sa sveže skuvanom kafom ispred nas. Stala sam pored šanka, a ona je sela na visoku barsku stolicu, tako da su nam oči bile u istoj ravni. 

“Izlaziš li malo napolje, Č?”

“Izlazim… Izlazim! Subotom idem na karaoke u pab tu iza ćoška.” Sakrila je glavu u veliku šolju odlažući ostatak odgovora. “Bolje sam, našla sam i neku terapetuticu onlajn. Dobra je. A i gde ću? Znaš da nemam nikog osim tebe.”

“Kad završim ovo u Trsteniku vratiću se po tebe, da idemo negde u život.” Mala je oštećena više od mene, a dobra je k’o ‘leba. “Žensko veče.”

“Jej!” Zagrlila me je. “Znači, ideš na Pečenijadu. Obavezno da mi doneseš kilo svinjskog kad se budeš vraćala.” 

“Nije valjda to ovaj vikend?” Ne znam da li moj dug Hiniću vredi znojenja po Stopanji za vreme razvratnog festivala svinjokoljstva. 

“Da, počinje sutra.” Ideja je proletela preko devojčinog lica. “Zajebi žensko veče, povedi me sa sobom! Molim te! Biću dobra, nećeš ni znati da sam tu.” 

Videla je da nisam oduševljena predlogom, pa je uključila šarm. Moje odrično odmahivanje glavom pod pritiskom štenećih očiju promenilo je pravac.

“Idem da se presvučem i spakujem nam neke stvari. Nemoj da si mi pobegla!”

Što da ne? Sigurna sam da će u smeštaju imati mesta i za nju. Haker i inženjer Čvarkovog kalibra dobro će doći na terenu, a izlet van ove tvrđave će joj prijati.

Iskočila je iz sobe sa Hello Kitty rancem i kacigom istog dezena. Cela odevna kombinacija izgledala je kao da je krdo jednoroga povratilo po njoj.

“Ajmo, šta čekamo?” Uvalila mi je stvari da bi otvorila prolaz ka garaži, tajne stepenice skrivene u kuhinjskom ostrvu. “I nemoj autoputom, to je tako dosadno.”

Mogla sam da se zakunem da je kolutanje mojih očiju napravilo zvuk, ali nisam znala kako da je odbijem. Sestra mi stalno prebacuje kako ne znam da kažem ne njenoj deci. Isto je i sa Čvarkom. Pored svih njenih izvanrednih sposobnosti, i dalje je u suštini bila neiživljena klinka. Strčala sam za njom u pomrčinu garaže. Biće ovo zanimljiv vikend.

***

Stari put za Trstenik bio je najbolju opcija za razgledanje. Vodio je tik uz zapadne padine planine Juhor, vijugajući kroz seoca i žitnice Šumadije. Selfi-dron sve nam je vreme zujao oko glava. Nisam znala da se može kretati tom brzinom; mora da je ovo bio neki Čvarkov napredni model. I pored leteće prokletinje, dvaput smo morale da stajemo zbog slikanja. 

U trsteničku opštinu ušle smo sa severa, vozeći kroz sela Poljnu i Milutivac, do Velike Drenove, gde sam čula da su ponovo otvorili skelu, pa sam htela da je isprobam.

Put od sela do reke bio je nov, i sa lakoćom smo stigle do malog pristaništa. Skela je bila velika taman toliko da stane jedan traktor i nekoliko ljudi. Znala sam da je u potpunosti automatizovana, ali nisam očekivala, na Čvarkovo veliko oduševljenje, da ima robotizovanog skeledžiju. Naslonila sam telefon na konzolu i skela se aktivirala.

“Honda Rebel 1100E, godina proizvodnje 2037. Integrisano mrežno kolo detektovano. Molim Vas da ostavite motor uključen i odaljite se od vozila”, prijatnim glasom zamolio je skeledžija.

Kanalice za navođenje izdigle su se iz metalnog mola i, koristeći automatsko upravljanje, obaveznu sigurnosnu funkciju na svim novijim prevoznim sredstvima, utovarile motor na skelu.

“Dve punoletne osobe”, nastavio je android skenirajući nas. “Pojasevi za spasavanje nisu potrebni. Molim Vas, zauzmite mesta označena svetlosnim indikatorima.”

Pokazao je na dva sedišta osvetljena podnom rasvetom. Čak je, kao pravi džentlmen, pomogao Čvarku da se ukrca na klimavu skelu ponudivši joj ruku.

“Vožnja će trajati sedam minuta.” Ribolovačke čizme škripale su pod njegovom težinom dok mu je kabanica lelujala na vetru. Na glavi je imao kačket sa natpisom FK “Velika Drenova”.

“Skeledžijo, šta humanoidni robot poput tebe radi ovde? Ne vidim nikakvu prednost tom dizajnu”, sva ushićena pitala je Č.

“Razlog je čisto antropološki”, mirno je odgovarao dok se čekrk okretao, a skela klizila niz sajlu. “Lokalno stanovništvo nije htelo da koristi skelu bez skeledžije.”

“A čemu odeća?” nisam mogla da se ne nasmejem robo-ribaru.

“Neke od starijih žena nisu se osećale prijatno, pošto sam bio go.” Pogledao me je optičkim senzorima očigledno namerno oblikovanim da podsećaju na oči. “Programiran sam da služim, tako da sam prihvatio da se obučem. Lokalni pecaroši bili su ljubazni da mi poklone nešto od njihove stare odeće.”

Skela se ubrzo ukotvila na južnoj strani reke i mi smo se pozdravile sa skeledžijom. “Budite oprezni na putu. Moji senzori registrovali su nepoznatu zver u šumarcima oko Stopanjske bare.” Deaktivirao se pre nego što sam stigla da ga priupitam na šta je tačno mislio. Zapamtiću da zadam Čvarku da istraži, ako postane relevantno.

***

Posle prelaska reke našle smo se severno od sela, na pet minuta vožnje od smeštaja, što je bilo deo mog plana da izbegnem magistralu. Stopanjci su se uvek ponašali kao da im je put oko koga se selo prostiralo deda ostavio u amanet, što je tu etapu puta za Kruševac činilo, najblaže rečeno, svojevrsnim treningom živaca i refleksa. 

“Uvek si znala da putuješ sa stilom.” Hinić me je zagrlio kada je motor utihnuo, a ja skinula kacigu. “A, vidim, povela si i sestričinu?”

Čvarak je jedva uspela da ne padne na dupe od smeha silazeći sa Hondinog zadnjeg sedišta.

“Gala Sobranjski, veštak forenzičar”, rekla je pružajući ruku sumnjičavom inspektoru.

“Moja saradnica ponudila se da pomogne.” Pomalo nespretno iskobeljala sam se iz šoka. Nisam znala njeno pravo ime, ali bila sam sigurna da nije bilo Gala, pa me je lakoća kojom je lagala uhvatila nespremnu. “Nemoj da te izgled zavara, gospođica je genije.”

“Ako ti garantuješ za nju, meni je to dovoljno.” Mahnuo je i klinac od ne više od trinaest je dotrčao do nas. “Mali će vam pokazati sobu. Ne dangubite, voleo bih da pogledate nešto dok je još sveže.”

“Onda će nas Gala smestiti, a ja ću sa tobom.” Nisam želela da razvlačim posetu više nego što sam morala. Ako budem imala sreće, možda uspem da rešim šta god muči Hinića pre nego što se sutra selo pretvori u homogenu masu holesterola i alkoholnih isparenja. “Samo mi kaži gde da parkiram i možemo da krenemo.”

***

“Inspektor za krvne delikte, a?” Šetali smo prašnjavim ulicama do mesta zločina. “Daleko si dogurao od kada smo se poslednji put videli.”

“Džaba mi titule. Mogu da budem i Šerlok Holms, isti mi krivak, kad sam zaglavljen u čaršiji.” Palio je cigaretu mršteći se na moju opasku. “Ovaj slučaj je prva krv ove godine. Nemoj me shvatiti pogrešno, za sve je najbolje kada ja nemam posla, ali bez jednog ozbiljnog slučaja nikada me neće vratiti u Beograd.”

“Stvarno, šta se uopšte desilo? Otkud ti nazad u Trsteniku?”

“U Beogradu je sve politika, znaš to i sama, a jezik mi je uvek bio brži od pameti, pa su me kaznili turom u našem divnom rodnom gradu.” Zamislio se nad poslednjim rečima, povukao još jedan dim i skrenuo temu na mene. “A ti, gospođice privatni sektor? Honda, ekspertski saradnici, ne ide ti loše?”

“Ne žalim se. Privatna služba ima svojih prednosti.” Uto smo stigli do izdvojenog imanja na kraju sela, naslonjenog na prostrano polje kukuruza.

“Dobro se sećam šta si mi rekla pre nego što si otišla. Tada ti nisam poverovao, ali ovo sad… Pratio sam tvoju karijeru. Bije te glas da si nekakav stručnjak za nesvakidašnje. Zato sam te i pozvao. Ovde iza ćemo.” Pokidao je policijsku traku kako bismo prošli. Okolo nije bilo nikoga, ni uniformi, ni ukućana. “Nisam ti poslao dosije, pošto istraga zvanično ne postoji. Vlasti neće da otvore slučaj ako ne moraju, barem ne pre nego što se Pečenijada završi.”

“Ne žele da poplaše debele Beograđane sa još debljim novčanicima?” dobacila sam kroz zlobni smešak. Ponovo se namrštio. “Tu sam da pomognem, dugujem ti toliko. Ajd’ sprovedi me kroz ono šta znamo, pa da vidimo šta ćemo dalje.”

“Prekjuče je ovde bilo slavlje, domaćinu se rodio sin. Bilo je oko dvadeset zvanica, među njima i izvesni Dragutin Gašić – Garson, vlasnik lokalne pečenjare Pariz na glavnom putu. Svedoci su malo nepouzdani pošto se mnogo pilo, ali konsenzus je da negde između jedan i tri ujutru Garson odlazi da se olakša iza kuće, i od tada mu se gubi svaki trag.”

“Pretpostavljam da ste ga ovde našli?” Stigli smo do ivice kukuruza sa parčetom izrovane zemlje apsolutno natopljenim krvlju. Savijeni čokoti oko mesta zločina takođe su svedočili o napadu.

“Da je tako jednostavno ne bi mi ti trebala, je li?” Ugasio je cigaretu o tabakeru i stavio opušak u džep, kako bi izbegao kontaminaciju mesta zločina. “Elem, kada se nije vratio u kuću, svi su pretpostavili da je otišao kući. Terevenka je trajala do pet ujutru kada su se i poslednji gosti razišli. Oko pola šest domaćin dobiva poziv od žrtvine supruge, zabrinute pošto se ovaj ne javlja na telefon. Odlazi da ga traži misleći da nije možda pijan zaspao negde u senu i nailazi na ovu klanicu, te zove nas.”

“Kakve su šanse da je izbila svađa na slavlju i da sada seljaci pokušavaju da sakriju ubistvo?” Krvavi obračuni među prijateljima već su decenijama lokalna razonoda sa obe strane Morave. 

“To je bila i moja inicijalna teorija, pošto nismo našli ni telefon, ni novčanik, niti bilo kakav drugi materijalni dokaz, sem krvi. Ali, ti mi reci, poznaješ li ti puno seljaka sa papcima umesto opanaka?” Prišao je kukuruzu i pažljivo razmako stabljike kako bi mi pokazao plejadu životinjskih otisaka sakrivenih u zelenilu. “Nema dokaza da je odvučen dalje od nekoliko metara u njivu, ljudski tragovi ne postoje, a računam da bi se od petnaestak svedoka barem jedan odao nekim gestom, pa da posumnjam u zaveru. Ipak su to obični ljudi, a ne prevejani kriminalci.”

Bliže sam ispitala tragove na zemlji i ustanovila da su definitivno svinjski. Rekla bih da su svi pripadali istoj životinji, ali pustiću Čvarkove algoritme da to provere pre nego što donesem zaključke. 

“Krv je poslata na analizu i krvna grupa se poklapa sa nestalim licem. Zabranjeno mi je da tražim DNK uzorak od familije pošto istraga zvanično ne postoji, pa ne mogu sto posto da tvrdim da je ova bara sve što je ostalo od Garsona, ali budimo realni.” Palio je novu cigaretu. “Kolike su šanse da je divlja svinja napala nekog drugog baš na ovom mestu, a da je Garson živ i zdrav sa kurvom na kiti negde u čaršiji?”

“Sve ovo smrdi na zataškavanje. Ako je u pitanju napad divlje životinje, gde je onda telo?” Moje znanje o zverima bilo je siromašno, ali ne sećam se da sam ikad čula da divlja svinja ubije i proždere odraslog čoveka. “Da sam na tvom mestu, pregledala bih okolne bunare.”

“To sve znam i sam i na tome se radi.” Napuštali smo posed i polako se vraćali nazad do apartmana. “Ti mi trebaš da pokriješ ono pod B.”

“A to je?” Želela sam da to izgovori. Kada sam mu ispričala svoje iskustvo sa natprirodnim, gledao me je kao da sam luda, a evo ga sada, prva poteškoća i odmah sumnja u natprirodne sile. 

“Nikad nećeš da mi oprostiš što ti onomad nisam poverovao?” Bes u glasu koristio je da prekrije osećaj krivice. “Evo, konkretno, trebaš mi ako se ispostavi da je u pitanju neka anđama ili karakondžula, ili šta god već može da pojede celog čoveka, a nema JMBG. To ti je glavni izvor prihoda, zar ne? Lovac na vampire i veštice, poput onih starih filmova s početka veka?”

“Tako nekako.” Sladila sam se njegovom nelagodnošću. “U redu, ‘ajde, daj sve što imaš. Izjave svedoka, fotografije islednika, analize i izveštaje. Videću šta Č, ovaj, Gala, može da iskopa, a u međuvremenu ću proći po selu i baciti uho.”

“Evo ti USB, sve ti je tu.” Stigli smo do kapije gazdinstva, gde ga je čekao plavac u službenom vozilu. “Ja moram u Kruševac, zbog drugog slučaja, vraćam se sutra ujutru. A ti samo diskretno, molim te, nemoj da talasaš. Ako ovo zaserem, ražalovaće me nazad u prašinara. Očekuje se da će Pečenijada doneti trećinu gradskog budžeta za sledeću godinu. I probaj da mnogo ne biješ seljake, znam koliko voliš pendrek.”

***

Miris pečenog mesa moje braće i sestara širio se iz ljudskog obora. Čovek je slavio svoj novi okot smrću našeg potomstva. I pored užasne sveprožimajuće arome mogla sam razaznati njegov vonj. Krio se u ovom ljudskom krdu, bila sam sigurna u to. Trebalo je samo da čekam, ovde u polju, skrivena u mraku, i da se nadam da će se odvojiti od grupe.

Kakva sreća; skoro da me je uzjahao kada je došao do polja da obeleži teritoriju. Miriše na voće i greh. Hvatam zalet i bušim kljovama njegov mekani stomak. Topla krv me obliva i otvara mi apetit. Vrisci se gube u ritmičkoj buci koju ljudi tako vole da prave. Muzika, da, tako se zove.

Sećanja iz drugog života bleda su i nadolaze u naletima. Šetala sam na dve noge i govorila umesto da grokćem. Da li sam to stvarno bila ja ili neko potpuno drugi, sada više nije bitno.

Još uvek se koprcao dok sam ga uvlačila u mrak. Niko ga neće tražiti, svi su previše opijeni da primete da ga nema. Imam sve vreme ovog sveta da se sladim njegovim mesom.

Prvi je pao, još samo trojica, pa mogu nazad u tamu, da se konačno odmorim.

***

Zatekla sam Č za stolom u dvorištu kako mezi i sluša muziku. Skočila je kada me je primetila.

“I, šta je ovaj put?!” Radoznalost je izbijala iz svake reči. “Kletva? Vukodlak? Da nije tajni kult smrti? To bi bilo tako svemir.”

“Divlji vepar”, odgovorila sam rasejano, razmišljajući o tome šta su mi sledeći potezi. 

“Ne znam šta to znači.” Zbunjenost u njenom glasu nasmejala me je. “Je l’ to fora iz nekog filma iz prošlog veka? Znaš da ne baratam tim arhaizmima.”

“Evo ti USB pa ti možeš meni da kažeš.” Moraću da prošetam do Pariza kako bih proverila da neko nije čuo nešto o Garsonu. I saznam šta se priča po selu. “Za sada se sve vodi kao napad divlje životinje, pa vidi možeš li rasklimati tu teoriju. Izvuci i kakve god snimke možeš, da pokrivaju selo i okolinu.”

“To sam već probala. Sem jedne kamere ispred pošte, nema ništa drugo.” Gurnula mi je tablet u ruke sa jednim lošim snimkom žute kuće sa plavim metalnim vratima. “Radim na tome da nam nabavim više očiju, ali čisto sumnjam da ću uspeti išta pre sutra ujutru.”

“Onda na posao, a ja odo’ da probam da razvežem koji jezik.” Duboko sam uzdahnula, ugasila cigaretu u pikslu na stolu, pa se okrenula na peti i uputila u selo.

***

Dok sam šetala prašnjavim sokacima, praćena radoznalim pogledima i lavežom džukela, bacila sam se u razmišljanje sa čim bismo mogli imati posla. Šta god da je pojelo tog nesrećnika, sigurno nije obična svinja.

Mogao bi biti grobnik, on bi mogao da pojede celog čoveka, ali oni su obično ljudi. Moguće je i da se Garson zamerio šumi, pa ga je lesnik dohvatio, što bi objasnilo papke. Ali Stopanja je previše urbanizovano selo da bi šume u okolini imale svog lesnika. Premalo sam imala da bih izvukla zaključke. Jebemu mater, moraću da ostanem na Pečenijadi.

Niske ograde moravskog sela uvek su otkrivale više nego što bi pristojna osoba trebala da zna o prvom komšiji. U mom slučaju to je bio ples smrti koji su vešti kasapini igrali u jednom od dvorišta na putu do magistrale. 

Traktor sa prikolicom pun prasića bio je uteran u avliju. Plakali su i cikali dok su ih dvojica mladića isterivala jednog po jednog ka krupnom čoveku sa električnim omamljivačem. Padali su ošamućeni strujnim udarom i rmpalija ih je kačio na kuke terajući ih niz žicu poput mokrog veša. 

Sledeći na redu bio je dželat, mršav lik sa cigaretom u uglu usana. Veštim pokretima oštrice leteo je preko grla onesvešćenih životinja, sve vreme pevušeći uz muziku sa radija. Krv je u potočićima tekla u odvod između njegovih nogu dok je polako slao jedno po jedno isceđeno telo u sledeći krug svinjskog pakla.

Na redu je bio deo od koga sam obično gutala knedlu. Miris i prizor krvi nisu mi smetali, ali scena vađenja unutrašnjih organa i specifična aroma sistema za varenje dizale su mi kiselinu. Vlažni udarci drobi od krvavu kofu i ruka zavučena duboko u utrobu do maločas živog stvorenja podsećali su me na scene iz horor filmova mog detinjstva.

Namigivanje jednog od radnika dok je mastio nov ražanj bila je kap koja je prelila čašu, pa sam skrenula pogled i ubrzala korak dalje niz uzanu ulicu. Srećom, nisam doručkovala jutros.

Izbila sam na glavni put i skrenula levo prateći mapu na telefonu. Pečenjara Pariz bila je malo niže, u pravcu Kruševca, ali zatekla sam je zatvorenu.

“Čula sam da je Garson pobegao sa nekom kurveštijom u Niš”, bio je čudan način da se obratiš strancu. “Jadna Sida, raspustila je radnike i vratila se kod majke u Dubič. Nije prvi put, al’ se nadam da je poslednji. Namuči se s budalom.”

“Izvini, poznajemo li se?” Bila sam sigurna da sam okruglo lice i sitne smeđe oči znala odnekud. 

“Davno je bilo, al’ ti se nisi mnogo promenila.” Nasmejala se i pozvala me da šetam sa njom. “Ako se nisam prevarila, ti si Maja, živela si preko puta ulaza u fabriku u Osaonici. Očevi su nam se družili kada smo bili deca, pa smo se posećivali. Možda se mog brata Pere bolje sećaš?”

“Joj, Sanda, izvini, mnogo je prošlo.” Ženi je bilo drago što sam je prepoznala. Bila je pet-šest godina starija od mene, a ima dobrih dvadeset od kad sam je poslednji put videla.

“Koja godina i koje kilo više, ko da ti zameri.” Pokazala mi je da sednem za improvizovani stočić ispred seoskog marketa.

“Sine, donesi nam po pivo. Uzmi sa donje police, tamo su najhladnija.”

Bucmasti dečkić promolio je glavu iza reklame za ćumur pa ponovo nestao. Za tili čas iskočio je napolje sa dva otvorena zidarca.

“Kaži dobar dan, šta si se stis’o, ovo je stara prijateljica tvog ujaka.” Promrljao je pozdrav u bradu i vratio se u prodavnicu.

“Otkud ti u našem kraju? Poslednje što sam čula, odselila si se za Beograd, malo pošto su ti roditelji umrli.” Navrnula je pivo i obrisala penu sa gornje usne. “Izvini, kažu mi da znam da budem previše direktna. Primi moje saučešće. Izgubila sam majku pre neku godinu, znam kako ti je.”

“Hvala, primi i ti moje.” I dalje mi se srce stezalo kad pomislim na majku i oca. “A Pera, gde je on?”

“U Americi, radi k’o trener. Za to se i školovao.” Pokazala mi je sliku osedelog druga iz detinjstva sa lepom Azijatkinjom pod rukom i čoporom sitne dece. “Oženio Vijetnamku, Mai, prešla u pravoslavlje zbog njega. Mnogo fina. A ti, ‘si udata?”

“Nisam, nemam vremena za privatni život od posla.” Pitanje je bilo dobroćudno, pa se nisam mnogo iznervirala. “Ovde sam na radnom zadatku, trebao mi je Garson nešto, al’ eto, izgleda da ću morati da ga potražim po Nišu.”

“Opet se zadužio gde nije trebalo, a?” Nije zvučala iznenađeno. Pokojnik je, izgleda, bio duša od čoveka. “Ostani bar na Pečenijadi, biće ludnica ove godine. Sutra je otvaranje.”

“Mislim da ću morati.” Razgovarala sam na autopilotu, pošto mi je svađa dvoje ljudi sa druge strane puta zapala za oko.

“To ti je Grana, ne obraćaj pažnju, ona to tako stalno.” Sandra bi mi dobro došla kao saradnik u Beogradu, koliko je dobro čitala ljude. “Majka joj je nestala, ima evo puna godina, a slabo ko radi na tome da je nađe.”

“Nestala odakle?” Sagovornik ju je odjebao i ostala je da plače sama, dok su je ljudi zaobilazili na uskom trotoaru.

“Živela je na starom imanju Cvetkovića tamo gore kod bare. Nasledila ga od dede.” Pivo je već nestalo i mali joj je donosio drugo. “Pre jedno tri godine otvorila je azil za životinje. Skupljala je džukele i mačke po magistrali, i otkupljivala ćopave konje i matore prasice. Svađala se sa svima oko toga kako drže i zašto ubijaju životinje, niko je nije voleo. Dok jednog dana nije otišla bez reči. Valjda joj je dokurčilo, ko će ga znati? Posle nekog vremena pojavila se njena ćerka i počela da je traži. Uselila se u majčinu kuću. Zamenili smo jednu ludaču drugom.”

“Zanimljivo.” Stukla sam ostatak piva i ustala da pođem. “Hvala na piću, i obavezno pozdravi Peru.”

“Ajd’, ajd’ budi pozdravljena.” Ušetala je sa flašama u prodavnicu, a ja sam se zaputila ka uplakanoj ženi.

“Izvinite, je l’ sve u redu?” Pružila sam joj maramicu, spremljenu baš za ovakve prilike.

“Dobro sam, hvala. Danas sam samo preosetljiva.” Obrisala se i malo smirila. “Godišnjica je od nestanka moje majke, a izgleda da sam jedina koja je još uvek traži. Advokat me je upravo obavestio da će je zvanično proglasiti mrtvom.”

“To je užasno.” U stvari, standardna procedura, ali citiranje protokola neće je navesti da mi se otvori. “Poznajem neke ljude u trsteničkoj policiji, možda bih mogla da vidim može li se još nešto uraditi? Imate li broj dosijea ili nešto slično?”

“Uradili bi ste to za mene?!” Lice joj se ozarilo dok je mahnito prebirala po torbi. “Imam flajer sa svim informacijama ovde negde. Prestala sam da ih delim, lokalci su ih koristili za uvijanje pečenja. Majka nije bila najomiljenija osoba u selu. Veganka i borac za prava životinja u Stopanji, možete li to da zamislite?”

“Stvarno ne mogu.” Neki ljudi baš vole da se muče u životu. Sa parčeta papira smejala mi se fotografija starije verzije moje sagovornice.

“Tu je moj broj, ako nešto uspete da saznate, i broj inspektora zaduženog za slučaj.”

“Đorđević, znam ga, mislim da je ovog proleća otišao u penziju.” I dalje sam bila na mejling listama sindikata. 

“Da, bio je divan prema meni, ali se nije mnogo potrudio da je nađe.” Ponovo se rastužila. “Jednom nogom već na vratima, kako ono kažu.”

“U svakom slučaju, videću šta mogu da uradim.” Stavila sam hartiju u džep i rukovala se sa ženom. “Ja sam Marija. Imam privatnu detektivsku agenciju u Beogradu, ovde sam poslom.”

“Grana Cvetković.” Sumnjičavo me je odmerila. “Izvinite, ali moram da napomenem, ja nemam novca da platim Vaše usluge. Prevodilac sam sa arapskog, što je sve sem unosno.”

“Ne sekirajte se, ovo ću uraditi pro bono.” Imanje kod Stopanjske bare. Nešto sam zaboravila, jebo me otac šuntavi, ali ne znam šta. “Znam kako je živeti bez roditelja. Prijatno Vam bilo, javiću se ako saznam nešto.”

“Od srca vam hvala.” Ponovo mi je prihvatila ruku. “Ulepšali ste mi ovaj užasan dan.”

Dok sam okretala Čvarka, skeledžijino upozorenje sevnulo mi je u sećanju. Zato me je mali mozak zagolicao na pomen bare.

“Pozovi Č za ubistvo, Gala na telefonu.” Koliko mi je išla na živce, toliko mi je i dizala raspoloženje.

“Šaljem ti sliku flajera o nestaloj osobi, vidi šta možeš da iskopaš.” Izvukla sam papir iz džepa i uslikala sadržaj. “I uhakuj u onog skeledžiju, vidi možeš li naći snimak čudnog stvorenja o kom nas je upozorio.”

“Da, šefice!” Zakikotala se. “Joj, što volim što sam došla. Mislim da se mali od palube ovde na imanju zaljubiška u mene, evo doneo mi grožđa. Mwogo je swadak.”

“Možda samo nikad do sada nije video hodajući lilihip.” Ponovila je moje reči piskavim glasom i zapečatila ih plaženjem. “Kupiću mu nešto da mu se odužiš. A ti, manje zajebancije i više rada, ‘oću da napustim ovu rupu što je pre moguće, po mogućstvu pre sutrašnje najezde mesoždera.”

“I da propustimo pragnje i pevaljke?!” zavapela je. “A ne, obećala si mi žensko veče, hoću da jedem i pijem, i u sise paru da zadenem, da mi pevaju Volim, mamo, robota na uvce.”

“Nećeš imati priliku ni za šta od toga ako ne nađemo ko je pojeo Garsona.” Jedno veče ću da izdržim ako joj toliko znači. “Vraćam se, ne znam koga bih dalje pritisla, svi su u pripremi za sutrašnje otvaranje.”

“Požuri, domaćin je raspalio roštilj, da jedemo pečenjake i ogovaramo momke.”

Prekinula sam vezu, pa okrenula nazad ka marketu. Šta koj’ kurac sad da kupim gazdinom klincu? Oblaci su se navlačili, a vazduh je mirisao na oluju. Samo mi je još trebalo da pokisnem, pa da idem u pičku lepu materinu.

***

Bilo je blizu ponoći kada je dostavni dron doneo paket. Č je poskakivala po dvorištu i mahala bespilotnoj letelici kao da nije znala da se navodi koordinatama sa njenog pametnog sata. Vetar se pojačao, pa se dron namučio dok se nije spustio dovoljno nisko da isporuči kofer. Nadolazeća oluja naterala je Č da skrati boravak napolju i uleti u prizemnu sobu sa teškom opremom u naručju.

“Stigli su! Plašila sam se da neće, zbog oluje, ali našli su slobodnog drona u ispostavi u Kragujevcu.” Kezila se kao dete prvog januara. “Klijent za koga sam ga dizajnirala je bio i više nego srećan da nam ih pozajmi. Do sada nisam imala priliku da ih koristim, ali svi terenski testovi su bili uspešni.”

Komandna jedinica i dvanaest mikro-kamera, svaka veličine ping-pong loptice, su nas sad gledale iz otvorene kutije.

“Samo da završim piće pa ću ih rasporediti po selu.” Uopšte mi se nije izlazilo po ovom nevremenu, ali nadzor nam je bio preko potreban.

“A što da kisneš kad mogu da uradim ovo.” Cupkala je od uzbuđenja. “Samo obeležim na mapi željenu teritoriju i…”

Pritisnula je enter na tastaturi i loptice su zabrujale. Iz svake su izronila po četiri para teleskopskih nogica. Poput tehno paukova razmilile su se po stolu, pa ubrzo napustile sobu kroz odškrinut prozor.

Monitor se podelio na dvanaest slika i pratile smo droide kako jure ka svojim destinacijama. Jedan se popeo na banderu ispred dvorišta i dao nam lep pregled prilaza imanju. Drugi je završio na ulazu u selo pokrivajući put prema skeli. Treći je poplašio neke mačke na putu ka magistrali, i tako redom. Kada je algoritam utvrdio da mu je dvanaest kamera malo, nove lopte iskočile su kao na lotu i sve se ponovilo još jednom.

“A, a!?” Bacala je obrve na mene tražeći validaciju svoje genijalnosti. “Je l’ svemir il’ šta? Zovem ih kriperi. Pokrili su celo selo. Toplotni senzori, aktivacija na pokret, direktna veza preko interne radio mreže.”

“Moram priznati da sam impresionirana.” Mala je iznova i iznova prevazilazila samu sebe.

“E tako. Sada možemo mirne glave u krevet. Ali prvo…” Gurnula je USB u jedan od slotova i udarila još koju komandu. “Dok si ti šetala po selu, odradila sam analizu otisaka sa mesta zločina. Stvor, definitivno hoda na sve četiri, a po dubini gaza i veličini papaka je težak skoro tonu. Tako da sam iskalibrirala senzore da ne reaguju ni na šta manje od petsto kila. Isključila sam automobile i ostala prevozna sredstva iz jednačine, tako da možda uhvatimo nekog konja, ali to ćemo preživeti. Alarm će nas probuditi ako kriperi nešto uhvate.”

“Jebote, kolika je to zver?” Nisam mogla da zamislim papkara tih razmera. 

“Ako se stvarno ispostavi da je u pitanju svinja, biće to novi svetski rekord.” Pružila mi je tablet sa renderom svinjozile pored prosečnog čoveka radi lakšeg poređenja. “Sanjaću je noćas, gledaj ti tu neman. Nije ni čudo što za Garsonom nije ostalo ništa.”

Provela sam još sat besciljno lutajući po prenosu seoskog noćnog života uživo. Čvarku sam dala spavaću sobu, a ja ostala na kauču u dnevnoj. Na kraju sam zaspala sa tabletom u ruci, i slikom džinovske svinje urezanom na rožnjačama.

***

Ispočetka sam mislila da su kriperi digli alarm, ali na ekranu je sve bilo mirno. Trebalo mi je pola minuta da ukapiram da mi telefon zvoni.

“Ponovo se desilo, Marija!” Hinić mi nije dao ni halo da kažem. “Na putu uz Srebrnicu, onom starom što vodi ka Moravi. Odmah se odvezi tamo, uniforme su obezbedile mesto, znaju da dolaziš. Eto i mene uskoro, blizu sam.”

Previše je ovo informacija pre prve kafe.

“Č, mora da idem, svinja je ponovo pojela nekog!” Gde su mi jebeni ključevi?

“Je l’ smo snimili nešto?” Iskočila je iz sobe kao poparena i sela za kompjuter manično pregledajući očitavanja senzora.

“Nažalost, ne.” Bila sam već na vratima. “Desilo se van sela. Zovem ako mi trebaš.”

***

Pet minuta vožnje i naišla sam na dva vozila policije. Već podignut forenzički šator. Prašinari su držali seljake iza trake, pošto se skupila pozamašna gomila. Parkirala sam niže zbog gužve i krenula da se probijam kroz masu.

“A ’de si ti pošla, snajka?” Gušter na kontroli rulje nije me poznavao. “Zar ne vidiš traku?”

“Mali, ja joj se ne bi tako obraćao ako misliš da zadržiš sve zube.” Poznata glava izvirila je iza belog paravana. “Upadaj, Majo, uhvati kombinezon tu na ulazu.”

Klinac u plavom i dalje me je samo tupo gledao, pa ga je islednik pogurao da reaguje. “Šta si blen’o, puštaj je! Marija, ti si melem za stare oči, sve je otišlo u kurac od kada si nas ostavila.”

“Doktore Mračni, zar ti nisi u penziji?” Bilo je lepo videti bezobraznog starca.

“Vratili me, nema ko da radi.” Skinuo je rukavice i prihvatio ponuđenu cigaretu. To nam je bio ritual još dok sam, kao ovaj gušter, čuvala mesta zločina od radoznalih pogleda. “Pripremi se, ovo je jedno od gadnijih u mojoj karijeri, a video sam svašta.”

“Ajde onda da ne dangubimo. Stići će Hinić u međuvremenu.” Ugasila sam cigaretu i uvukla se u plastično zaštitno odelo.

Noge u Trajalovim opancima virile su ispod prevrnute freze, solidno ulubljene na levom boku. Obišla sam vozilo da bacim oko na lice pokojnika, ali glave nije bilo, kao ni ostatka torza.

“Polučovek”, smejao se doktor, čiji je crni smisao za humor i bio zaslužan za epski nadimak. “Nema prenosa boje na frezi, ali smo zato našli tkivo nepoznatog porekla.”

“U flašu džeka da će se ispostaviti da je u pitanju divlja svinja.” Sagla sam se da ispitam ranu.

“Otisci zuba su isto veoma čudni, kao da je neko napravio protezu od rezervnih delova.” Pokazao mi je 3D sliku vilice kompjuterski generisanu uz pomoć skena tela. “Izgleda da se neko igrao Frankenštajna.”

“Imamo ime, barem ako je verovati vlasničkom listu vozila.” Hinić je upao zadihan i znojav, kao da je trčao od Kruševca dovde. “Srebro Gašić, kuvar u kafani Atlas. Poslao sam dvoj’cu da provere da l’ je ovo on, ili je neko vozio njegovu frezu.”

“Još jedan Gašić. I ponovo ugostitelj. Ko bi mogao da pretpostavi da svinja ima nešto protiv Pečenijade?” izletelo mi je, na šta se Mračni zagrcnuo od smeha. “Mora da je iz opozicijskog okota, hoće da nanese štetu trenutnoj vlasti.”

“Mani se šale, nego ajd’ radi svoj pos’o i skini mi bedu s vrata.” Inspektoru nije bilo do zajebancije. “Ovo se vodi kao saobraćajna nesreća, ste me razumeli? Mračni, jezik za zube, izveštaji idu prvo meni i Maji, a u bazu ćemo ih naknadno.”

“Manje posla za mene.” Slegao je ramenima prebirući po kompjuteru. “Majo, trebalo je da prihvatim onu opkladu, mada nisi bila daleko. Sus domesticus, domaća svinja. Uspeli smo da izvučemo poklapanje, iako je uzorak bio kontaminiran ljudskim DNK. Moja pretpostavka je da se neko svojski potrudio da ovo izgleda kao napad divlje životinje. Tkivo je već u poodmaklom stadijumu raspadanja.”

“Šta ‘oćeš da kažeš, neko je napravio zombi svinju?” Hiniću je vena na čelu vibrirala poput baštenskog creva.

“Ili samo sklepao neku vrstu čeljusti kojom je prepolovila ovog jadnika.” Mljackao je kao da preživa dostupne informacije u potrazi za rešenjem. “Da sam na vašem mestu, prečešljao bi bazu za ekstremnim grupama za zaštitu životinja sa istorijom delovanja u ovom kraju.”

“Ček, ček.” Izvukla sam flajer o nestaloj aktivistkinji iz džepa. “Hiniću, znaš li nešto o ovome?”

“Jagoda Cvetković, da, Đorđević je radio na slučaju.” Obrve su mu se spojile sa šiškama kada su sećanja isplivala. “Zamisli, borac za prava životinja iz Stopanje! Nestala u toku prošle Pečenijade. Majo, ti si genije.”

“Ćerka joj živi na imanju nedaleko odavde.” Stopanjska bara bila je na nekoliko minuta hoda iza naših leđa. “Krhko stvorenje, sumnjam da je sposobna za ovako nešto, ali majka bi mogla još biti živa, ili su neki od njenih kultaša vegana došli za njom da nam prave posao.”

“Šta čekamo onda?!” Balavio je od uzbuđenja. “Idemo da popričamo sa ćerkom, možda nas pusti da procunjamo malo po imanju, pa da ne moram da se zezamo sa nalogom za pretres.”

***

Moje martinke lako su savladavale močvarnu zemlju pijanu od sinoćne kiše, ali Hinić dvaput zamalo nije ostao bez cipele, probijajući se kroz kaljugu do izdvojenog imanja. To je čuda učinilo za njegove već načete živce, toliko da sam pomislila da će uhapsiti ženu kako bi imao razlog da pozove maricu da ga vrati u Trstenik.

Stari posed porodice Cvetković bio je leđima naslonjen na Stopanjsku baru, bez ograde i bašte, parče blata okruženo šumarkom. Sama kuća, stara gradnja sa debelim zidovima i kamenim temeljom, bila je dobro održavana, a iza nje su se nazirali novoizgrađeni boksevi za pse i jedna poveća štala. Po nedostatku laveža i smrada zaključila sam da životinja više nema. 

“Marija, kao poručena.” Domaćica je izletela iz kuće pre nego što smo stigli da pokucamo. “Taman sam krenula u selo da Vas potražim, naišla sam na nešto što mi se učinilo bitnim.”

Podigla je obrvu ka inspektoru.

“Rekla sam Vam da znam prave ljude u Trsteniku.” Munula sam ga laktom da ćuti. “Gospodin je iz MUP-a, upoznat je sa slučajem Vaše majke i spreman da pomogne.”

“To je divno.” Pljesnula je rukama, na šta Hinić trepnu. “Pođite sa mnom, tu je na pet minuta hoda. Nisam htela da ih diram, lanac dokaza ili kako se već zove.”

“‘Si ti sigurna da je ova bezopasna?” šaptao je da samo ja čujem. Žena je išla nekoliko koraka ispred nas. “Ne bi’ da završim u loncu nekih veganskih veštica.”

“Vegani ne jedu meso, tako da si bezbedan”, procedila sam kroz zube, pa nastavila glasnije. “Šta se desilo sa životinjama iz azila? Primetila sam da su kavezi prazni.”

“Nije ih bilo kada sam preuzela posed”, pričala je preko ramena. “Našla sam neke od pasa i mačaka kako lutaju po okolini, a stoka i živina je nestala. Policija je rekla da ih je majka najverovatnije pustila kada je rešila da ode.”

“Ali Vi ne mislite tako?” Preskočili smo polutrulo deblo i zaputili se u obližnji šumarak.

“Morate razumeti da su majci one bile sve na svetu.” Gorčina je čučala ispod tuge u njenom glasu. “Ne bi ih tek tako pustila da se snalaze same. E, evo nas. Sakrila sam ih, da ih neko ne odnese.”

Razgrnula je gomilicu grančica i lišća i tanak lančić sa zelenim kamenom zasjao je na jutarnjem suncu. Pored njega je ležala preslica, crna od buđi i još uvek vlažna.

“Ovo izgleda kao ogrlica Vaše majke.” Flajer je ostao kod Hinića i on ga je sada izvadio dok sam ja napravila nekoliko fotografija.

“Tačno tako. Smaragd je dragi kamen njenog horoskopa ili tako neka glupost. Nikad ga nije skidala.” Nada joj se ponovo vratila u oči. “Brala sam pečurke posle sinoćne kiše kad sam je našla. Ležala je tu gde je i sad. Pored nje je bilo i ovo vreteno.”

“Dobro ste postupili.” Inspektor je otvorio dve kese za dokaze, a ja sam mu pomogla da spakuje predmete. “Odnećemo ovo u laboratoriju na potrebne analize.”

“Ima još nešto.” Izvela nas je na putić skriven iza gustiša. “Čula sam se sa Stanom, ženom Obrena Rakića. Porodila se pre neki dan, pa sam zvala da joj čestitam.”

Stojali smo na blatnjavom peteljku potpuno ispresecanom tragovima ogromnih papaka. 

“Reče mi da je bio neki incident sa divljom svinjom kod nje u dvorištu, pa su morali da pređu kod njene sestre u Trstenik dok policija ne završi.” Napravila je nekoliko koraka niz put pokazavši na otiske u blatu. “Tragovi vode skroz do bare. Na drugu stranu nisam išla, pa ne znam da li je životinja izbila skroz do potoka gore. Ako se ne varam, ovo jeste napravila svinja?”

“Da, i hvala što ste nam skrenuli pažnju na ovo, prenećemo nadležnoj službi”, promrljao je Hinić i dalje gledajući u pod. 

“Da sam na Vašem mestu ne bih izlazila noću bez preke potrebe, dok se ovo ne razreši”, ubacila sam se tek da kažem nešto. “Rekoste da staza vodi nazad na put za selo?”

Porvrdno je klimnula glavom. “Uh, vidi koliko je sati. Moram da se vratim poslu. Ako Vam zatrebam, imate moj broj.”

Rukovala se sa nama i krenula nazad kući kroz rastinje, ostavljajući nas da lamentiramo nad tragovima zveri.

“Veruješ li u doktorovu teoriju da neko pokušava da prikrije ubistva taksidermijom iz pakla?” konačno je progovorio dok smo polako pratili blatnjave tragove ka, bila sam sigurna, mestu sinoćne nesreće.

“Da si me pitao pre petnaest minuta rekla bih ti da, ali preslica menja stvari.” Toliko sam ga zbunila da je prestao da hoda. “Vreteno je bilo veoma snažan magiski simbol kod starih Slovena.”

“I šta, našli smo ovo štapče, i odma’ smo sa veganske bande sleteli na Harija Potera?” Mahao je kesama za dokaze imitirajući bacanje čini. “Još ćeš da mi kažeš da se moja šala oko zombi svinje ispostavila kao tačna?”

“To još treba da bude utvrđeno.” Srećom pa mi je Čvarak digitalizovala gomilu spisa o stvorovima i utvarama. “Moram da proverim neke beleške, a ti, ako ćeš tako da me gledaš svaki put kad se spomene natprirodno, počeću da ti naplaćujem usluge.”

***

Bilo je četiri popodne kad sam konačno dobili preliminarni izveštaj iz laboratorije. Iznenadila sam se kada sam saznala da je preslica bila od jasike. Jedini razlog zašto bi neko napravio preslicu od vampirskog drveta je da je iskoristi za zlo.

Kombinacija ukletog predmeta, tkiva u poodmakloj fazi raspadanja i činjenice da je ujed bio čudan, kao da su čeljusti obavile celog čoveka pre nego što su izvršile pritisak, zvučala mi je poznato, ali za sada nisam uspela da pronađem ništa u beleškama.

U svakom slučaju, napadi nisu nasumični i potpuno sam sigurna da je u pitanju neka neupokojena duša u potrazi za osvetom nad onima koji su joj se zamerili za života. 

Vreteno je tu bilo ključno, bila sam sigurna u to. Znala sam iz iskustva da tako opasan predmet ne treba ostaviti da tako slobodno leži okolo. Moraću da ga pročistim. Samo da smislim kako da nagovorim Hinića da mi ga donese.

“Imam je!” Č je ushićeno vrisnula, trgavši me iz misli. “Konačno sam pre pola sata uspela da provalim u skeledžiju. Ko god je pisao sigurnosne algoritme znao je šta radi, jedva sam ih zaobišla.”

Pružila mi je tablet sva ponosna.

“Izolovala sam cele tri sekunde snimka nepoznate zveri.” Gledala sam ogromnu crnu mrlju kako velikom brzinom nestaje u šipražju. “Procena veličine se poklapa sa mojim prethodnim proračunima.”

“Kada je ovo snimljeno?” Svajpnula je nalevo i metapodaci videa su se pojavili su se na ekranu. “Pre tri večeri, znači u vreme prvog ubistva. Čak se i satnica uklapa.”

“Nema sumnje da imamo posla sa ogromnom svinjom koja se krije negde oko Stopanjske bare.” Stresla se na samu pomisao na zver.

“E, vidiš, to me zbunjuje.” Otvorila sam mapu Stopanje na tabletu i odzumirala kako bi se videla okolina sela. “Oko bare nema dovoljno velikog mesta gde bi se tolika zver sakrila.”

***

Osećam, ponovo me budi. Neizdrživa glad. Koske mi leže razbacane po muljevitom dnu. Mutna voda me okružuje. Divna slepa hladnoća.

Ali ona mi ne da mira, njeni nevidljivi pipci opipavaju za onim što je od mene ostalo, i spajaju me ponovo, sluzavu slagalicu od truleža i besa.

Papci upadaju u mekano tlo dok mi njuška probija površinu vode. I prvo što namirišem je njegov strah. Vraća se na mesto mog rođenja, misli da može da me nađe, spakuje i bolje sakrije, zakopa i spali. 

Ali kasno je, smrti skrivene pod ovom vodom su me probudile, i vreme je za gozbu. Izlećem iz bare i trčim koliko me truli mišići nose. Posle ove noći, ostaće još dva.

***

“Ako je ovo jebeni čarobni štapić, k’o što ti tvrdiš, onda ga ne želim ni blizu stanice.” Inspektor se pojavio pred sumrak i doneo preslicu, iako je nisam ni tražila od njega. “Ostajem sa vama večeras. Po svoj prilici, svinja će ponovo napasti i hoću da joj budem što bliže. Nažalost, zbog Pečenijade nema ni slobodne šupe odavde do Lazarice, tako da ćete vas dve morati da delite sobu, a ja ću da uzmem kauč.”

“Pidžama parti!” Č je toliko visnula da sam se mahinalno uhvatila za pendrek. Inspektor me je samo zbunjeno pogledao.

“Moram da očistim vreteno.” Ovaj nemili zadatak koji sam odlagala činio se kao odlična diverzija u ovom trenutku. “Hiniću, idi, molim te, zahvati malo vode sa bunara. A ti, Gala, nađi malog i kaži mu da donese jednu sveću i nešto hleba i soli. Idem da se istuširam i pripremim za ritual.”

***

Mrzela sam da bajam, ali u ovom poslu magija je bila nužno zlo. Okupana i obučena u čistu odeću, sela sam bosonoga na pod u dnevnom boravku i otpočela pripreme, pod budnim okom mojih saradnika.

Ne znam šta me je više nerviralo, Hinićev nesalomivi skepticizam ili Čvarkov preterani entuzijazam. Srećom, preturajući po beleškama, mojoj knjizi čini, kako ju je Č sa oduševljenjem nazvala, shvatila sam da mi fali još jedan sastojak.

“E sad me zajebavaš, je l’ da?” Prekrstio je ruke na grudima, dok se Č kikotala obuvajući se da krene. “Vraćaš mi za moje nepoverenje.”

“Gledaj ovamo, šta piše ovde?” Gurnula sam mu tablet pod nos. “Zemlja, hleb, sever. Vazduh, pero, jug. Našla sam vunenu čarapu da umotamo preslicu posle obreda, ali bez pera ne mogu ništa.”

“Videla sam kokošinjac pozadi kad sam se šetala po imanju. Mora da ima neko perce tamo”, oduševljeno je izjavila devojka. Njena metalik jakna će, ako tamo ne nađu pero, sigurno privući svrake.

“Dobro, ‘ajde da završimo sa tim, onda.” Polako se mirio sa sudbinom. “Povedi.”

Kada su konačno izašli imala sam potreban mir i tišinu da se pripremim. Četiri Svetovidove glave brzo su bile nacrtane kredom na hrapavom podu, svaka na svojoj strani sveta, a sastojci su bili na sličan način poređani u središte. Određen ritam obavezan je u ovakvim obredima, pa sam još jednom prošla kroz redosled bajalice, pošto neću imati vremena da konsultujem skripte.

Takođe sam, za svaki slučaj, dodala nekoliko zaštitnih runa na prozore i vrata. Nisam imala načina da utvrdim stepen povezanosti predmeta i svinje, pa je zaštita bila tu da nam ne navuče neman za vrat. Njih dvoje ubrzo su se vratili noseći belo guščje pero.

“Imali smo sreće.” Č mi ga je pružila, suzdržano i polako, kao da je tek sada shvatila ozbiljnost situacije. Inspektor je krenuo da pali cigaretu, ali ga je moj pogled zaledio, pa je prišao prozoru i pravio se da ga ne zanima šta ću da uradim. Preslica je već bila usoljena i imala sam sve što mi je bilo potrebno.

“Iz zemlje si ras’o, zemlja nek sećanja zakopa”, počela sam tiho i melodično, zabijajući predmet u parče hleba, koji se odmah osušio i ubuđao. Nastavila sam, ne dozvolivši da me Čvarkov prigušen krik omete.

“Vatra, izvor života, neka muke odnese.” Umesto da staro drvo zapucketa pod plamenom, tihi jecaji ispunili su prostoriju. Inspektor se znojio od nervoze, a Č je pokrila uši rukama. Držala sam drvo u plamenu dok glasovi nisu utihnuli. 

“Voda, što te je hranila, da spere grehe tvoje.” Svetla na plafonu počela su da trepere. Čista voda prelazila je preko vretena, a krv curela sa njega.

Iznenada, iz lokve na podu izronila je crna kvrgava ruka i zgrabila me za zglob. Čvarak je krenula da beži, a inspektor da vadi oružje, ali, srećom, nije zapucao. Uspela sam da se podlaktim slobodnom rukom i sprečim demona da me povuče za sobom.

“Vazduh, da ti olakša patnju.” Zastenjala sam kroz zube i preko vretena dunula u pero pre nego što ga je nečista krv progutala, zajedno sa mojim rukom. Moj dah ugasio je i sveću, a sa njom je otišlo i električno svetlo. Tama i potpuna tišina vladali su samo nekoliko trenutaka.

“U redu sam!” uzviknula sam plašeći se da će inspektor napraviti neko sranje. “Gotovo je.”

“I ti ovo radiš svojevoljno svaki dan od devet do pet?” Kresnuo je upaljač i crvenkasti plamen je osvetlio njegovo bledo znojavo lice.

“Svaka druga subota je isto radna.” Nasmejala sam se i uzela da zavijam preslicu u vunenu čarapu. “Možeš sad da izađeš, Gala.”

Devojka je polako izvirila iza vrata spavaće sobe. Uto su se i svetla ponovo upalila.

“Je l’ došlo vreme da idemo da se napijemo?” upitala je, još uvek se tresući od straha.

“Najbolji predlog koji sam čuo celo veče”, Inspektor mi je uzeo reči iz usta. Pomogao mi je da ustanem sa sada potpuno čistog poda, bez ikakvog dokaza o ritualu, ili napadu iz podzemlja.

“Idemo na kilo-kilo i sifon. Časti Ministarstvo unutrašnjih poslova, otpisaću račun na putne troškove.”

***

Oko tri ujutru većina rulje već se razišla i kafane su se zatvarale. Pušila sam naslonjena na policijski auto u kome je, sklupčana na zadnjem sedištu, Č glasno hrkala. Smestila sam je tamo pre dva sata, posle dobrih litar i po špricera.

 “Ko bi rekao da ovol’cno devojče može onol’ko da popije.” Hinić mi se pridružio na gepeku, pošto je izmirio račun u kafani. “Mlad organizam, valjda. Nas jebe godina proizvodnje.”

“Kako da pijem kad svinja može svakog trenutka ponovo da napadne?” Zglob mi je i dalje brideo od demonskog stiska. Ono vreteno sadržalo je vekove crnih vradžbina u svom drvenom srcu.

“Možda je završila?” Nije stigao ni da izgovori misao do kraja, a alarm je zatrubeo iza naših leđa i naterao nas da poskočimo od iznenađenja.

“Imam je, imam je, imam je!” G je poskočila i lupila glavom o svod kola, zamalo ne ispustivši tablet. “Svinja je u selu! Upadajte, ako požurimo, možemo joj preseći put.”

Preskočila je na prednje sedište dok je inspektor palio auto, a ja se uvlačila pozadi.

“Odmah sledeća levo!” urlala je Č pokušavajući da prati i put i dešavanja na monitoru. “Kreće se ka nama ulicom paralelnom sa ovom. Sledeća desno i nalećemo pravo na nju.”

Hinić je mahnito uleteo u sokače što je spajalo dve veće ulice i vešto zaokrenuo nadesno na izlazu. Odmah pošto je ispravio vozilo farovi su obasjali ogromno čudovište u punom kasu. Sam oblik jeste bio svinjski, sa krupnom glavom i grbavim leđima, ali tu se sva sličnost završavala. Čirovi raznih veličina izvirivali su iz natrulog torza i nogu, na pečate pokrivenih gustim smeđim čekinjama. Poput rogova, nejednake koštane izrasline virile su iz koščate glave, a iz njuške je kuljala zelenkasta pena.

Najstrašnije su, ipak, bile oči. Krvave, zamagljene, i nekako previše ljudske, oličenje istinskog bola i sveobuhvatne mržnje. Ostala sam zagledana u njih dok neman nije u punoj brzini pretrčala preko automobila, ostavljajući ulubljenja po haubi i krovu. Zašto su mi te zelene oči toliko poznate?

Inspektor je, u adrenalinskom transu, prebacio u rikverc i nagazio do daske, jureći za pomahnitalom životinjom. Sve troje vrištali smo držeći se za izlizana sedišta, dok je Hinić okretao rasklimani Opel pod ručnom, pokušavajući da ne izgubi momentum u krivini. 

Uprkos njegovom trudu, zver nam je ubrzo nestala iz vidokruga. Č se pribrala i pronašla je na kameri, navodeći nas sporednim ulicama do cilja. Našli smo je, obgrljenu seoskim mrakom, kako mirno stoji i vreba vrata još uvek otvorenog ugostiteljskog objekta. 

Bili smo neverovatno loše naoružani za ovu akciju, ja sa dve duge devetke i inspektor sa službenim pištoljem. Mada, ni zolja nam ne bi pomogla da spasimo nesrećnika koji je momenat pošto smo se zaustavili iskoračio iz kafane. Pre nego što smo i otkočili osigurače na oružju, svinja se zaletela i svom silinom zakucala u žrtvu, lansirajući je uvis. On je još bio u vazduhu kada joj se glava rascepila na mesnate krakove obložene zubima, a gmizavi jezici izleteli iz raspukline hvatajući plen u letu. Trenutak kasnije i jadniku su samo noge virile iz razjapljenih čeljusti. 

Prvi meci pogodili su truli torzo dok je zver poput pitona gutala omlitavelo telo. Parčići mesa otpadali su pod automatskom paljbom, ali svinja se nije preterano obazirala na to. Videvši da od vatrenog oružja nema vajde, odbacila sam prazne pištolje i dohvatila se pendreka, praćena izbezumljenim pogledom prestravljenog Hinića.

Ono što on nije znao jeste da sam klasičnu pandursku palicu davno zamenila modifikovanom verzijom električnog goniča za stoku. U naletu inspiracije primetila sam da neman stoji u ogromnoj bari te zaronila vrh pendreka u mutnu vodu i pustila da četiri hiljade volti otpeva svoju melodiju.

Napad strujom bio je uspešniji nego što sam očekivala i svinja se, uz stravičan, previše ljudski krik dala u beg, odgurnuvši me svojom telesinom u hladan šljunak. Poslednje čega se sećam su dva krvava patrljka još uvek obuvena u gumene opanke kako uredno stoje uspravljeni u bari ispred mene.

***

“E, jebem ti mater, da ti jebem mater!” Hinićeve psovke vratile su me međ’ žive. Ležala sam na zadnjem sedištu. Auto se zaustavio na izlazu iz sela, ne njegovom voljom, sudeći po oblaku sivog dima koji mi je blokirao vidik kroz šoferšajbnu. 

“Ne brinite, inspektore, neće mi pobeći!” vikala je Č sa suvozačkog mesta, mahnito tapkajući po tabletu. “Evo ga, praćenje inicijalizovano.”

 Ostala sam budna još toliko da primetim dve crne lopte kako proleću pored automobila i ispratim četiri sekundi snimka na Čvarkovom tabletu. Svinja u punom kasu bežala je ka Stopanjskoj bari.

***

Trčala sam koliko su me noge nosile. Perunova vatra u štapu, to nisam očekivala. Ljudska ženka bila je opasnija nego što izgleda.

Sve me je peklo kao da sam ponovo živa. Ne znam da li bih se izvukla da ga nisam samo momenat pre toga progutala.

Voda će me ugasiti i izlečiti. Crna voda zaborava. Još samo jedan pa mogu ponovo da umrem.

***

Pogled mi se i dalje mutio, ali sterilan miris bio je dovoljan da prepoznam gde se nalazim. Iako umorna, nisam osećala nikakav bol, najverovatnije zbog sadržaja infuzije što je polako kapljala niz crevo. 

“Hvala svemiru, budna si!” Moje stenjanje izazvano pokušajem da se uspravim probudilo je Čvarka, koja je dremala sklupčana na fotelji pored. “Ne, ne pomeraj se, doktori su rekli da treba da miruješ. Dobro si prošla, samo si se ugruvala, ništa nije slomljeno.”

“‘Ajde, pusti sad to, pričaj šta je bilo sa svinjom?” Po narandžastoj nijansi neba napolju shvatila sam da sam prespavala skoro ceo dan. 

“Kriperi su je pratili do bare.” Tražila je nešto po tabletu. “Kada je stigla do vode zaronila je i nestala.”

“Tako je, znači, uspevala da se sakrije.” Na ekranu je armija ljudi tumarala oko mutne vode. Trebalo mi je malo da ukapiram šta se dešava na snimku. “Ovo je uživo?”

“Da, ekipa iz Kruševca ja stigla pred zoru, sa gnjurcima i podvodnim sondama.” Područje oko bare ličilo je na arheološko nalazište. “Kada je utvrđeno da zver nije u vodi, poslali su specijalce unutra. Od tada ne prestaju da vade kosti iz mulja. Hinić je konačno pronašao muda i zatražio pomoć iz Beograda. Pokretna laboratorija sa forenzičkim frižiderima je na putu.”

“Odlično, i mi ćemo tamo. Nađi nekog da nas odveze.” Videla sam svoju odeću složenu na polici. “Gde mi je oružje?”

“Ostalo je kod Hinića, nije imalo smisla unositi ga u kola hitne pomoći.” Oklevala je da nastavi. “Zar ne možeš pustiti njega da završi? Malo da se odmoriš, povratiš snagu?”

“Hoću da se uverim da je sve gotovo.” Isčupala sam infuziju pa se jedna od sestara ubrzo pojavila na vratima. “Znam, znam, treba da mirujem, da ostanem na posmatranju, možda ima nešto što se još nije manifestovalo.”

Žena me je gledala u čudu, ali ovo nije bio prvi put da završim u bolnici, a neće biti ni poslednji. “Samo Vi meni spremite šta treba da potpišem, i tablu nečega za bolove ako možete da je opravdate.”

Lice sestre skupilo se kao da je upravo posisala drenjine, ali nije ništa rekla. Č mi je pomogla da navučem majicu i jaknu. Imale smo taman vremena da popijemo kafu dok nam ne stigne prevoz.

***

“Ti nisi normalna!” vikao je Hinić sa brigom u glasu kada me je video kako izlazim iz forenzičkog kamiona. “Trebalo je da te prijavim k’o osumnjičenu, pa da mi ležiš tamo vezana dok se ovo sranje ne reši.”

“Ajde prestani da kuneš k’o neka baba, nego reci šta imamo?” Analgetici su za sad radili svoj posao, a Č je od nekud iskopala nekakav buster proizveden za potrebe vojske, da duge noći u rovovima lakše prođu. Od njega sam se osećala sedam puta bolje, pa nisam želela da pitam zašto konstantno osećam ukus džigerice pod jezikom.

“Imamo jedno veliko govno, to imamo.” Odveo me je pod obližnji šator koji je štitio izvađene ostatke od sunca. “Ajd’, Mračni, ti joj objasni, molim te, ja moram da zovem načelnika.”

“O, Majo, već si na nogama?” više je konstatovao nego pitao islednik. “Nadam se da voliš slagalice, pošto imamo jednu jebeno tešku ovde.”

Sproveo me je između stolova na rasklapanje prepunih kosti različite starosti. Ni jedan skelet nije bio potpun; svuda je tu i tamo falila po koja veća koska.

“Idemo od najmlađeg ka najstarijem.” Stao je na sredinu i počeo da recituje. “Upoznaj gospodina od sinoć. Članci su mu u mom frižideru u Kruševcu. Polutka pored njega je od prekjuče. I njegova druga polovina je već na ledu. A ovaj što mu nedostaje jedna tibia i tri rebra je prva žrtva, Garson. Računam da ćemo nestale delove izvući uskoro.”

Okrenuo se i pokazao na sledeći sto.

“Ova neuređena gomila ovde su svinjske kosti. Nisam ni probao da ih složim pošto ne poznajem sinjsku anatomiju, te ne znam da li su sve od iste životinje niti da li smo sve pronašli.”

Bile su mnogo žuće od prethodnih, sličnije skeletu pored.

“Ovo ovde su ostaci izvesne Jagode Cvetković. Vodi se se kao nestala, pa je zubni karton bio u bazi. Hinić mi je rekao da je njena ćerka pomogla u slučaju?”

“Da, jadnica samo želi da sazna šta se desilo sa njenom majkom. Po boji kostiju bih rekla da su ona i svinje u bari bile isti vremenski period.”

“Vidim da te privatna praksa nije otupela.” Prizvao je dva rendgenska snimka na obližnjem monitoru i nastavio. “Ne samo da su približno sličnog nivoa oštećenosti, nego smo našli i iste zareze na rebrima kod obe žrtve. Tu su ti fotke jedna pored druge. Ovo levo je ljudska kost, treće rebro sa leve strane, a pojeo sam dovoljno pečenja da prepoznam i svinjsko rebro, mada raspored ne poznajem. Dolazi nam veterinarski veštak iz Niša sutra, pa ćemo imati više podataka.”

“Šta je moglo napraviti ovakvo oštećenje?”

“Nešto tanko i oštro na vrhu, poput šila ili…”

“Ili vretena?” nisam mu dala da završi misao.

“Oblikom odgovara, da.” Mljackao je u prazno. “Ali moralo bi biti od metala. Nijedno drvo nije dovoljno čvrsto da napravi ovakvo oštećenje.” 

Nisam rekla ništa. Nije imalo smisla uvlačiti Mračnog u moj svet.

“Elem, identifikovali smo još tri muškaraca među ostacima.” Četvrta grupacija stolova bila je najdublje u šatoru. “Od dvojice imamo lobanje, pa znamo da su iz vremena pre moderne stomatologije. Treći ima fragmente metala u kostima, šrapnele od eksplozije, pa pretpostavljamo da je žrtva iz nekih novijih ratova. Njih ću u Beograd kod forenzičkog antropologa.”

“Mani to sad. Šta možemo zaključiti iz ovoga što imamo?” Činilo mi se da apsolutno ništa novo nisam saznala. “Je l’ ova svinja naš ubica?”

“To ti nama treba da kažeš.” Inspektor je ušetao u šator. “Zato sam te doveo, zar ne?”

“Šta god se ovde desilo izvan je naučnih okvira”, nadovezao se islednik. Nova slika zablistala je na ekranu. “Rekonstruisani otisak vilice od pre neki dan sadrži u sebi zube svih do sada pronađenih ostataka. A dužina butne kosti životinje pokazuje da nije bila teža od četvrt tone, što je prosek za domaću svinju.”

“Znači, bio si u pravu. Nije zombi, nego Frankenštajn”, zaključio je Hinić.

“Misliš, Frankenštajnovo čudovište?” Svi smo se sad okrenuli prema Čvarku. “Naučnik se zvao Frankenštajn, a čudovište nije imenovano u knjizi.”

“Kako god bilo, sada je rashodovano na doktorovom stolu, a mi imamo jednog živog da pritisnemo.” Inspektor se okrenuo ka meni. “Lokalac je prišao patroli u selu i rekao da ima informacije o slučaju te da je spreman da ih podeli sa nama u zamenu za zaštitu od svinje. Pa sam mislio da ga iscedimo zajedno.”

“Moraćeš onda pendrek da mi vratiš.”

***

Svedok koga su uniforme u nedostatku policijskog objekta smestile u jednu od kancelarija mesne zajednice nije mogao da dočeka da nam sve ispriča.

“Borivoje Pajić, ugostitelj, vlasnik pečenjare Papak”, izjavio je zvanično. “Sve ću da priznam, samo da ne dočekam noć u selu. Radije ću u zatvor nego da me iz’ede ukleta svinja.”

“O kakvoj svinji tačno govorite?” Hinić se pravio blesav.

“Vi mislite da ste mnogo lukavi.” Ponos je probijao kroz strah. “Al’ nismo mi seljaci glupi. Celo selo bruji o anđami što proždire pošten svet.”

“Pričao je sa Rakićem”, rekli smo u glas.

“Staro kumstvo, zvao sam da mu čestitam sina”, priznao je. “Al’ ostalo sam povezao sam. Gaša, kažu, imao saobraćajku, a on ništa sem freze nije vozio. Je l’ njegova freza nađena prevrnuta tamo na starom putu? U pravu sam, zar ne? Jedan mož’ da bude slučajnost, ali dva, teško. A kad mi se jutros Šerpa nije pojavio na poslu, nisam više sumnjao da najebasmo zbog one Cvetkovićeve.”

“Znači, Grana Cvetković je ipak umešana u ovo?” Inspektor nije znao da misli van ovozemaljskih okvira.

“Ma ne Grana, bre, majka njena, Jagoda.” Zbunio se seljak. “Je l’ mogu ja sad da priznam, pa da me smestite u pritvor u Kruševac? Računam da svinja ne može kroz rešetke da prođe.”

“Dobro, ‘ajde, pričaj.”

***

Poslednji dan prošle Pečenijade ost’o ja bez prasića. Ma nema nigde odavde do Starog Trstenika ništa veće od ćurke da se nađe, Šerpa okretao svaki broj kog smo mogli da se setimo. Zvali smo i zoo vrt u Vrnjcima. Ništa. 

I tako, poslednja dva se okreću, gostiju ki govana, a ja ne znam šta ću. Bilo negde pola osam, kad eto ti idu Garson i Gaša.

“Imaš li ti još prasića?” pitaju oni. “Mi zadnje pečemo.” Gaša je tad još radio u Parizu.

“I meni se poslednji okreću.” Mora da imaju neki plan, al’ šta ću im ja? Nismo baš bili na prs’ u dupe. “Nigde više nisam našao ni jedno. A vi?”

“Ni mi. Al’ imam jednu ideju za koju će nam trebati tvoja prikolica sa boksevima.” Zato im, znači, trebam. “Delimo pola-pola. Može?”

“Može, što ne bi moglo.” Valjalo je nahraniti Beograđane, navalili k’o čuma na decu te godine. “Na koju stranu da kažem Šerpi da vozi?”

“Staro imanje Cvetkovića, gore kod bare.” Znao sam da se Jagoda doselila tamo pre nekoliko godina i da je čuvala neke kučiće, al’ da gaji svinje nisam čuo. “Ajd’, Gaša i ja ćemo mojim džipom, da sve dogovorimo, a vi nas stignite.”

Sad, meni i tad bilo sumnjivo, žena kukumavčila po selu kako je Pečenijada masakr, i kako svi treba da je’mo travu, a ne meso, al’ rek’o, otkud znam, para vrti gde burgija neće, a bili smo spremni suvog zlata da damo samo za koje prase. Ajd’ što smo naduvali cene pečenja, nego uz jelo gosti popiju boga oca, pa meze, kajmak, sir, kolači… Tamane sve ki da im poslednje. Jedno veče Pečenijade mi plati godišnju školarinu detetu u Beograd.

I tako, stigli ja i Šerpa, i čujemo mi iza kuće neki pičvajz. Potrčimo pozadi, a žena poludela, dere se na Garsona ki da joj decu tražio, a ne stoku.

“Divljaci! Ubice! Ostavite te jadne životinje na miru!” plače ona, a ova dvojica uzeli da vade prasiće iz obora.

“Ćuti, Jagoda, dosta smo ti platili, možeš petnaes’ ovakvih da kupiš od sledećeg okota!” dere se Garson i vata krmaču da može Gaša da radi. 

Mi stojimo, ne znamo šta ćemo, ona nas je videla, zna koji smo, preti policijom, niti da idemo niti da ostanemo. Kad, otrgnu se krmača i ujede Gašu za ruku. Krv na sve strane, ovaj psuje, prasići se deru, i ja šta ću, u’vatim lopatu i opalim svinju da pusti čoveka. Jagoda kad to vide, pade joj mrak na oči, skide neku preslicu što stojala na gredi za ukras i skoči na mene, ’oće oči mi izvadi. Garson je uvati otpozadi da me odbrani, krenuše da se rvu. Nije trajalo duže od sekundu-dve, nekako je nezgodno okrenuo i ona završi sa vretenom u grudima. Zagrca, pljunu krv i pade mrtva. Mi u šoku.

Garson je prvi progovorio. “Svi smo jednako krivi ovde. Ako završimo na sudu, ne gine nam robija. Nego, ‘ajmo nju i svinju u baru, niko tamo neće da ih traži, i pravimo se k’o da se ništa nije desilo.”

Znam da sam tu pogrešio, trebalo je odma’ miliciju da zovemo, sve da objasnimo i prihvatimo kaznu. Al’ u tom trenutku Garson je bio glasniji od glasa razuma. On i Gaša su našli neko staro šatorsko krilo i utovarili ženu onako ko vampira sa kocem u grudima, bog da mi oprosti, i preko nje nabacili krmaču. Odvukli su ih do bare, dok smo Šerpa i ja pokupili krvavu slamu, zamenili je s novom i utovarili prasiće u prikolicu. Ostale životinje smo pustili, da izgleda k’o da je odustala i otišla. Garson, kad se vratio, je upao u kuću i pokupio šta je našao para i njene dokumente.

***

“Od tad nismo bili isti”, završavao je seljak. “Ja sam osedeo preko noći, ne spavam, na samu pomisao na pečenje mi muka. Gaša je napustio Garsona i otiš’o da radi u Atlas, a ovaj mu blizak rođak bio. Rek’o mi jednom da nije mogao da izdrži da ga gleda svaki dan zbog onog što su uradili. Šerpa se propio, nije izbijao iz kafane. Svakog drugog bi’ do sad triput otpustio, al’ osećam se krivim za njegovu muku. Sad više nije ni važno. Samo je Garson ostao isti, ko da se ništa nije desilo, jebo ga otac kad se i setio ludače, i mene kad sam krenu s njim u zulum.”

 Izašla sam napolje da zapalim dok je Hinić ostao da objasni osumnjičenom prava i protokole. Dan se već topio u popodne i muzika je treštala sa glavnog puta. Jebem ti svet gde i pored svog duhovnog i tehnološkog napretka ljudski život ne vredi više od legla prasića. Trebalo je da pustimo svinju i ovog da pojede. 

“I šta misliš? Svinja se vratila da se osveti?” Hinić mi se pridružio na trećoj cigareti.

“I svinja i Jagoda, ja bih rekla.” Sve mi je ovo bilo i dalje mnogo poznato, ali još uvek nisam mogla da se setim odakle. “Ono vreteno, imalo je u sebi vekovima akumulirane zalihe crne magije. A ako je verovati forenzičkim nalazima probilo je srce i ženi i svinji kada su je prebacili preko nje. Sve to, u kombinaciji sa barom koja je očigledno bila grobnica neupokojenih duša već vekovima, stvorilo je nekakvu himeru, otelotvorenje osvete gladno ljudskog mesa.”

“Šta god da je bilo, sad je gomila kostiju na Mračnovom stolu”, zaključio je sa primetnim olakšanjem u glasu.

“Šta će biti sa ovim jadnikom?” Tiho jecanje moglo se čuti iz prostorije iza. “Je l’ ga odmah teraš u istražni?”

“A ne. Svinje više nema, a Pečenijada traje još večeras.” Zaboravila sam na politiku, otrov u svakoj čorbi. “Čuvaćemo ga ovde večeras, pa ćemo sutra zvanično uraditi hapšenje i konferenciju za štampu. Ako bog da, možda mi celo ovo sranje bude povratna karta za Beograd.”

“Upoznala sam nekoliko bogova, i veruj mi kad ti kažem da šta god da daju ima lice i naličje.” Nešto mi je govorilo da ništa ovde nije još uvek gotovo, ali sam rešila da šta god je čekalo iza ćoška više nije moja briga. “Ajde, vrati mi moje oružje pa da se razilazimo.”

“Ostani još večeras,” molio me je dok smo vadili moje stvari iz njegovih kola. “Pojedi, popij. Opusti se malo. Ja častim.”

“Hvala, al’ nije ovo moja scena.” Ako je nisam volela pre, tek sada nemam želju da na Pečenijadi provedem ni sekundu duže nego što moram. “Odo’ da se spakujem i palim. Ako te stvarno vrate u Beograd, javi se.”

“E ček, uzmi ovo.” Pružio mi je ogrlicu sa zelenim kamenom. “Možeš je vratiti Grani, kada kreneš. I ponesi i vreteno sa sobom. Neću ih unositi u dokaze, pošto mi se ne uklapaju u narativ. I ne moram da ti kažem da držiš jezik za zubima.”

***

“Čvarkov čarapanski čet rum.” Pozvala sam Č dok sam šetala nazad do apartmana. “Reci sve želje, reci šta treba.”

“Završila sam ovde, ispričam ti uživo sve u detalje.” Nikad ne znaš da l’ neko od radoznalih lokalaca prisluškuje. “Kakvo je stanje kod bare?”

“Gnjurci polako obustavljaju dalju potragu”, rekla je žvaćući nešto. “Ja sam uhvatila jedno pandurče da me vrati u apartman. Pratim dešavanja preko monitora, izgleda da su sve utovarili u mobilnu laboratoriju. Evo, mezim neku gibanicu, svemir je. Crkla sam gladna.”

“Ajd’ polako opozivaj kripere i pakuj se, ‘oću da krenemo čim pre.” Što je dosta, dosta je.

“Važi, i ja sam se malo smorila, nedostaju mi moja pećina i igračke.” Mogla sam da čujem prste kako lete preko tastature. “Požuri ako misliš da uhvatiš nešto od ove klope, ne obećavam da ću uspeti da se suzdržim.”

“Samo da nije pečenje.”

***

Uprkos mojim naporima noć je već pala kad smo sele na Hondu. Svratile smo do imanja pored bare da bih vratila ogrlicu, ali nismo zatekle nikoga kod kuće. Kad sam već skrenula s puta, pomislila sam da ne bi bilo loše pozdraviti se sa Mračnim ako je još uvek na terenu. Motor je lako prebrodio blatnjavu stazu, s obzirom da kiša nije padala od prve noći, a razna vozila što su dolazila i odlazila napravila su brazde u mekanom tlu.

Po odlasku pandura i islednika, bara je utonula nazad u sablasnu tišinu. Hinić je ostavio dva plavca da čuvaju kamion, i oni su sad pušili naslonjeni na haubu. Pored montažne ograde tu postavljene da spreči prilaz mestu zločina, stojala je Grana pogleda zalepljenog za mutnu vodu.

“Dobro veče.” Ostavila sam Č kod motora i prišla ženi pokušavajući da je ne uplašim. “Šta radite ovde u ovo doba?”

“Oh, Majo, nisam vas očekivala.” Činilo se kao da sam je prenula iz dubokih misli. “Celo prepodne nisam bila kod kuće i vratila sam se taman da vidim policijska vozila kako odlaze. Pomislila sam da možda ima veze sa mojom majkom, ali ovi momci ovde kažu da ne smeju da mi daju nikakve informacije.”

 “Istraga je još u toku.” Mrzela sam što moram da joj produžavam patnju. “Inspektor Hinić me je ovlastio da Vam vratim ovo i zamolim Vas za još malo strpljenja. Uskoro će Vas on posetiti sa više detalja.”

“Našli su je, zar ne?” Zgrabila je moju ruku dok je preuzimala amajliju. “Majo, molim Vas, ne mogu više da živim ovako. Ako znate nešto, olakšajte mi muke.”

“Sve što smem da Vam kažem je da su u bari nađeni ljudski ostaci, i da postoji osnovana sumnja da bi među njima mogla biti i Vaša majka.” Stisak je propusto i žena je briznula u plač. “Kao što rekoh, neko će Vas posetiti sa zvaničnim izveštajem u najkraćem mogućem roku.”

“Hvala Vam”, rekla je kroza suze. “Odavno sam izgubila nadu da ću je naći živu, ali sad ću barem moći da je sahranim i ožalim kako treba.”

Okrenule smo se od vode i krenule nazad putem kada se tup udarac prolomio kroz tišinu. Pre nego što je mozak upeo da mi isprocesuira šta se tačno desilo, strana mobilne laboratorije otvorila se kao papir probušen olovkom i na blatnjavu obalu iskočila je gomila kostiju polako poprimajući oblik svinje. Busenovi mulja izleteli su iz uzburkane vode i lepili se za skelet, formirajući mišiće i kožu razjarene nemani. Krajičkom oka uhvatila sam kako Č beži u obližnji šumarak, dok su panduri nestali u suprotnom smeru, ni ne pokušavajući da obuzdaju zver.

Grana ja, međutim, ostala ukopana u mestu, hipnotisana bizarnim prizorom. Da nije bilo nje, odavno bih ili napadala ili bila na pola puta do skele, ali stara navika da zaštitim preuzela je kontrole. Poslednje što se formiralo na svinji bile su oči. Dve tužne zelene lopte primetile su nas i zver je zašlajfovala po blatu, pa se u punom kasu uputila ka nama. Ali umesto napada, zaustavila se licem u lice sa skamenjenom ženom.

 “Majko?” tiho je izgovorila Grana pružajući ruku da je dodirne, ali svinja je samo protresla glavu kao da odagnava zle misli i otkasala dalje niz put ka selu. 

Sve je, izgleda, bilo previše za Granu, koja se srušila meni u naručje. Odmeravala sam svoje opcije kad se Čvarak iskobeljala iz nekog žbunja i priskočila mi u pomoć.

“Idi, zaustavi zver pre nego što još neko strada!” trgla me je iz nedoumice. “Ja ću paziti na ženu.”

Čim sam uzjahala motor, stomak mi je glasno zakrčao, podsećajući me da nisam jela od jutros.

Glad!

Tako se zvala. Toga nisam mogla da se setim. Specifična podvrsta grobnika, održavana na životu samom žudnjom za osvetom. Nikad dosad nisam čula za jednog u obliku svinje, ali ostalo se uklapalo.

Glad će se upokojiti kada pojede sve koji su se ogrešili o nju za života. Setila sam se citata iz starih skripata, dok sam ulazila u selo prateći ulubljene tarabe i isprevrtane kante.

“Znači da samo treba da je pustim da pojede poslednjeg saučesnika u njenom ubistvu i smiriće se”, progunđala sam. Volela bih da sam bila u stanju to da uradim. Ali, umesto da okrenem, dala sam gas. Put uništenja vodio me je ka delu gde se održavala Pečenijada i to mi se uopšte nije sviđalo.

Ono što sam zatekla kada sam skrenula za poslednji ćošak na deo sa tezgama može se uporediti samo sa ratnom zonom. Nekolicina požara već je tinjalo iz izvrnutih ognjišta, a stolovi i tezge ležali su razbacani po putu.

Retke srećnike koji su izbegli nalet zveri lokalci su primili u svoje domove. Njihova preplašena lica nazirala su se po osvetljenim prozorima kuća uz ulicu, sa telefonima uprtim ka mestu masakra. 

Svinju sam zatekla na kraju sokaka, kako bezuspešno pokušava da probije u zgradu mesne zajednice. Hinić i još nekoliko pandura pucali su na nju kroz prozore pokušavajući da je zaustave.

Duboko sam uzdahnula i pustila da instinkti preuzmu. Sjahala sam i sa puta zgrabila flašu rakije iz ruševina obližnje bašte. Cugnula sam malo tečne hrabrosti i zapušila je parčetom kariranog stolnjaka. Molotovljev koktel zapalila sam na prevrnutoj limenoj pečenjari i zavrljačila ga u pravcu nemani. Stvor je buknuo poput plasta sena, ali sve što sam uspela da uradim jeste da usmerim njegov bes na sebe.

Uskočila sam u obližnju traktorsku prikolicu taman na vreme da se spasim od naleta vatre i zuba. Pomislila sam da sam gotova kada je svinja uspela da ubaci obe prednje noge u prikolicu, krvnički kidišući na prazne gajbe i stolice na rasklapanje. Međutim, to se ispostavilo kao srećna okolnost, pošto se nezgrapno čudovište zaglavilo, neuspešno pokušavajući da balansira na kraćim zadnjim nogama. 

Skupljena u ćošku prikolice, primetila sam, kroz pukotinu u životinjinom levom boku, veliko crno srce čiji su ubrzani otkucaji pumpali mulj i žabokrečinu kroz izopačeno telo. Taman sam se spremila da zabijem pendrek u crni mišić, nadajući se da će to naneti koliku-toliku štetu, kada me je žuljanje pod rebrima podsetilo da sam kod sebe imala i preslicu. Možda će pročišćeno vreteno moći da završi ono što je, po svemu sudeći, njime i započeto.

Prebacila sam pendrek u levu ruku, a u desnu uzela preslicu i, čim je svinja sledeći put okrenula glavu od mene, naslonila sam vrh pendreka na stvorov vrat, puštajući da amperaža odradi svoje. Sekundu pošto je struja prestala da teče, drugom rukom zabila sam preslicu u pulsirajuću crnu masu, stavljajući celu težinu svoga tela iza zamaha.

Mora da sam od siline reakcije na svoj napad izgubila svest, jer sledeće čega se sećam bila je vrelina plamenova koji su velikom brzinom puzali ka meni preko drvenog poda prikolice. Oči su me pekle od dima i nisam osećala desnu ruku koja je, potamnela i smežurana, mlitavo visila pored mog kuka. Svinje više nije bilo, te sam se usudila da preskočim preko ograde prikolice i odvučem se u zadnje dvorište obližnje kuće, bežeći od vatrene stihije.

Ostala sam tamo, naslonjena na zid, dok nisam začula sirene. Poslednjim atomom snage odgegala sam se do ceste gde su me dočekala dva vatrogasca i prenela do ambulantnih kola.

Službe su pristigle u selo, radilo se na gašenju požara, a bolničari su skupljali ranjenike i odvozili teže slučajeve za Kruševac. Dali su mi kiseonik i pregledali ruku, zaključili da nije opečena, ali pošto nisu znali šta mi se desilo, rešili su da sam i ja za bolnicu. Taman sam htela da se pobunim kad su sedativi počeli da deluju i pustila sam da me uljuljkaju u hemiski izazvano blagostanje.

***

“Potpuna nekroza mišićnog tkiva.” Kroz opijatsku maglu slušala sam doktora nagnutog nad mojom desnom rukom, pokazujući patrljak podlaktice okupljenim stažistima. “Uspeli smo da spasemo zglob i deo radijusa. Uz pravu protetiku pacijent će moći da nastavi normalan život. Kako se osećate danas?”

“Odlično, od kada sam naučila da koristim neuro-implant.” Kibernetska ruka na pultu pored na moju je komandu pokazala srednji prst, što je izmamilo stidljive osmehe kod budućih doktora i mrštenje specijaliste, pošto je ovu šalu do sada video nekoliko puta. “Kada me puštate iz ovog zatvora?”

“Čim uradimo još neke analize.” Isti odgovor dobijala sam svaki put od kada su me, zbog Čvarkovih veza, premestili u ovu privatnu bolnicu u Beogradu. “Želimo da budemo sigurni da, šta god da je izazvalo nekrozu, nije i dalje u Vašem organizmu.”

“Po mojoj slobodnoj proceni imate još dva dana.” Otišla bih još pre nedelju, ali fizioterapetut kojeg su mi dodelili zapao mi je za oko. Posle višednevnog navaljivanja, pristao je da ode sa mnom na piće, pod uslovom da ostanem u bolnici dok me doktori ne otpuste. “Cenim da ću do tada dovoljno vladati novim udom da mogu da se spustim niz oluk.”

Kibernetsko pomagalo mahalo im je dok su odlazili, a ja sam usmerila pažnju ka televizoru. Dve nedelje prošle su od haosa na Pečenijadi, a mediji su i dalje izveštavali o tome. Zvanična priča za javnost bila je toliko smešna da mi nije jasno kako ju je iko progutao. Mada, ljudski um toliko je istreniran da traži racionalno rešenje da će poverovati u bilo šta, samo ako se uklapa u status quo.

Zato je bilo lakše poverovati u robot-svinju pod kontrolom fanatične veganke, nego u zombi utvaru željne osvete. Jagoda, koju su proglasili kolovođom terorista, je, tobož, poginula u haosu koji je sama izazvala. Imali su njene kosti izvučene iz nagorele gomile što je ostala pošto sam ubila svinju i izmišljeno svedočanstvo uhapšenog seljaka, spremnog da kaže bilo šta, samo da ne završi u zatvoru zbog saučesništva u ubistvu. 

Iako su mutni snimci pomahnitale zveri preplavili društvene mreže, video mene kako je ubijam nije postojao. Hinić je dolazio svaki dan dok me nisu premestili iz Kruševca, pravdao se, kumio i pretio. Ostavila sam ga da se kuva u svojim odlukama, ne udostojivši ga odgovora, ali ipak ću držati jezik za zubima.

Niko mi ne bi ni poverovao. Č je želela da izađe sa svim dokazima u javnost. Jedva sam je nagovorila da nije vredno truda.

Ustala sam i pričvrstila novu ruku u ležište. I dalje me je žuljala, ali sam iz prethodnog iskustva znala da će to proći. Neurokontoleru je trebalo malo da nauči koje impulse da prosleđuje, a koje da inhibira. Probala sam da izvadim cigaretu iz pakle, kao vežbu jer, nažalost, nisam smela da pušim u sobi, i iznenadila se kada sam uspela da pogodim usta. 

***

Samo što sam stigla kući sa zadatka, a komunikator na kibernetskoj ruci je zapištao.

“Č, a da me pustiš da se odmorim dva dana pre nego što me ponovo pošalješ negde.” Ne bi ti sada izlazila za ne znam koje pare. “Imam ovde jednu flašu sa mojim imenom na dnu.”

“Ma, nije to.” Cerekala se preko holo-projektora. “Nego, bliži se Pečenijada, pa reko da nećeš da ponovimo putovanje od prošle godine?”

“Čvarak, nisam raspoložena za zajebanciju.” Fantomska ruka i dalje me je svrbela na sam pomen letošnjeg događaja. “U svakom slučaju, sigurna sam da je prošlogodišnja manifestacija bila poslednja.”

“E pa, tu se grdno varaš.” Holo-projektor je prikazao promo ovogodišnje Pečenijade. “Ubacili su i turu o svinji. Veproštajn, krmak iz pakla.”

“Nikad se neću načuditi koliko je memorija ovog naroda kratkoročna.” Otvorila sam bocu i navrnula, ne bi li se malo smirila.

“Šalu na stranu, imam nešto za tebe.” Slika se još jednom promenila, prikazavši sliku nekakvog pomoćnog objekta. “Zamolila si me da pripazim na preostale aktere masakra od prošle godine, pa sam ostavila nekoliko kripera u Stopanji. Juče mi je jedan od njih poslao snimak. Ovo ćeš želeti da pogledaš.”

***

Kamera je kroz gusto rastinje snimala ulaz u obor. Kriper se ubrzo pokrenuo i ušao u slabo osvetljenu prostoriju u kojoj je pun okot prasića pomahnitalo ječao.

Droid se namestio na gredu iznad ulaza, pružajući pogled na ceo tor, sem malog prostora ispod sebe. Vrata su zaškripela i unutra je ušetao muškarac sa sekirom u ruci, pretpostavljam da proveri šta se dešava.

Životinje su se umirile čim su ga primetile. Još neki trenutak stajao je tako, zagledajući svaki senoviti ćošak prostorije pre nego što se okrenuo da izađe. Ispod plavog, radničkog kačketa, prepoznala sam mlitavu njušku Borivoja Pajića, poslednjeg seljaka koga je svinja jurila, a koji je, sticajem okolnosti, prošao nekažnjeno za ono što su on i ostali uradili jadnoj Jagodi. 

Nije stigao da napravi ni jedan korak, a iz senke iza vrata i izvan vidokruga kamere izronila je ženska figura i, ne oklevajući, zabila mu preslicu u grudi. Uspeo je samo da pruži ruku ka ubici, pre nego što mu je krv pokuljala iz razjapljenih usta, a on pao unazad preko ograde. Svinje su ponovo pomahnitale, navalivši na neočekivani ponoćni obrok. Do ujutru od njega neće ostati ništa.

Žena se okrenula i pogledala nagore, kao da je osetila prisustvo kripera, pa sam lepo mogla videti okruglo Granino lice. Bilo je mnogo tvrđe i izmučenije nego kada smo se poslednji put srele, a oči, nebo plave u mom sećanju, sada su bile zelene, slažući se sa odsjajom smaragda na njenom vratu.

***

“Majo, si još tu?” prenuo me je zvuk Čvarkovog glasa. “Rekoh, da pošaljem snimak Hiniću?”

“Naravno da ne.” Nisam imala nikakvu moralnu dilemu. “On je ionako sad u Beogradu, nije više u njegovoj nadležnosti da juri avete po Stopanjskoj bari. Izbriši ovo i opozovi kripere. Konačno možemo da zatvorimo ovaj slučaj.”

“Nadala sam se da ćeš to reći.” Video je izbledeo i nestao, a zamenilo ga je Čvarkovo nasmejano lice. “Opusti se malo, pa se čujemo za koji dan. Kako ono kažu: nema odmora, dok traje obnova.”

Veza se prekinula, a ja sam još jednom nategnula viski i bacila se na krevet. Ruka koje više nema užasno me je svrbela. Možda međ beleškama imam recept za neki melem ili bajalicu koja bi mi rešila problem.

O tome ću misliti sutra. Večeras će alkohol završiti posao.

Trebalo je da kupim još jednu bocu.

---

Svinjokolj © 2025. Igor Urban

Igor Urban rođen je 1985. godine u Trsteniku. Zbog nastavljanja školovanja seli se u Novi Sad i pohađa PMF, smer Informacione tehnologije. Posle završetka studija zapošljava se u struci. I dalje živi u Novom Sadu sa suprugom i potomstvom.
Pisanje se bavi celog života. Dok je u mladosti više pisao poeziju, od 2022. godine fokusira se na prozu, uglavnom u žanrovima fantastike.
Redovan je učesnik na regionalnim konkursima. Za sada je objavljivan u zbirci Iza uma, FantaSTu – festivalskim zbirkama Udruge F&ST, časopisima Ubiq i Morina kutija, te godišnjacima izdavaštva PortaLibris i biblioteke Braća Nastasijević.

Priča Svinjokolj objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 9 (kolovoz, 2025.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Urbanove priče uvijek nas dobro nasmiju pa ni ova nije iznimka. Ova pripovijetka, koja će vas zaintrigirati i dobro zabaviti, odlična je kombinacija humora, krimića, znanstvene fantastike, urban fantasya i folklora, sa čudovištem koje sigurno ne želite imati za svojim petama. Razmislite dva puta idući put kad idete na odojka.

---

Featured image: photo by Aseem Raturi, Pexels