I.

K.

I jel snimaš vlog na kraju?

J.

Nda, odustao sam. 

Sjetio sam se da bi trebao nešto snimati tek nakon što sam već prehodao jedno pet sati -.-

K.

Hahahaha, da, to je sasvim on brand za tebe. 

J.

😛

II.

Glasovna poruka
Okej, hodam prema sljedećem vrhu na mom popisu i samo sam ti htio poslati ovo sad jer je signal kilav, s tendencijom da postane zakurac. Doduše, ja jesam usred ničeg, kako mi je netko rekao, tako da sasvim očekivano. Nego, prelijepo je, što jest jest – pet ujutro, sunce još nije izašlo. Hladno je i tiho je, obožavam svaku sekundu. Ti bi vjerojatno hejtao svaku sekundu, nabio si earbud u uši da si pustiš malo Muse da dođeš k sebi, ipak si u prirodi. Sve si mislim, možda te jednog dana nagovorim da ideš sa mnom. Ustvari, to ću si postaviti za životnu misiju, da moj couch potato frend postane, kako ono kažu, zaljubljenik u prirodu. E, možda postaneš thru-hiker, ono, nadmašiš čak i mene. [smijeh] Da, da, znam, nema šanse. [pucanje prstima] E da, pitao sam na kraju neke lokalce u planinarskom domu jučer u vezi onog murala. Ako se sjećaš, slao sam ti fotku, ona napuštena benzinska na pola puta uzbrdo prema domu? No, to na muralu je ustvari stvarna ženska, Suzana. Rekli su mi da je živjela tu negdje, sama, iako se baš nisu mogli odlučiti gdje točno, ovisi koga sam pitao. Navodno je bila planinarski vodič i onda je nestala pred jedno deset godina. Kao, izgubila se i skapala od gladi ili su je ubili krivolovci ili ju je bivši našao i zatukao. Da, znam. [tihi smijeh] I ja sam primijetio da se ljudi ne mogu odlučit u vezi detalja. Ali kako god, netko jest naslikao mural pred nekih dvije godine, pojma nemaju tko ni zašto. [tihi smijeh] Je, da, shitty misterija, slažem se.

Glasovna poruka
Divan dan za sad, podne je i upravo ručam na vrhu. Pogled je ludnica. Šaljem fotke uz poruku, jer ustvari tu imam signala, šok i vjeverica. Znam da si još uvijek na poslu, ali obojica znamo koliko često uzimaš pauze. U biti, trebaš šefa poslat’ u kurac, rekao sam ti već da mi se ne sviđa kako se ponaša prema tebi. Frende, ti zaslužuješ bolje i – sori. [uzdah] Da, sori. Okej, mislim da sam skužio jednu stazu koja vodi do jednog od nižih vrhova, tako da idem sad kad pojedem u tom smjeru, u biti, čak mi se čini da vidim i jednu prečicu, direktno poprijeko. Vjerojatno ću ostat’ bez signala kad se spustim natrag u šumu, tako da, čujemo se.

Glasovna poruka
Evo jedna brza. Zadnjih dvadeset minuta pokušavao sam nać’ barem jednu crticu čisto da provjerim weather app jer vidim na obzoru par oblaka koji mi se nisu baš sviđali, ali izgleda da će sve bit’ okej. E da, nisam sam tu, što naravno da nije neobično samo po sebi, ali dom je bio polupun, ali ne vidim nikog okolo osim te jedne ženske zadnjih pola sata, tako nešto. Mislim, računam da je ona puno svjesnija mene nego ja nje – jebiga, krupan tip nekih desetak metara iza nje. Samo što baš i ne mogu puno napravit’. Ako ubrzam korak da je prestignem, strah me da ne misli da je ganjam, a ako usporim, tek onda će izgledat’ kao da se pokušavam skrivat’ od nje.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
A – okej… Okej. [teško disanje] Gle – okej, prošli su sati i ja nikako ne mogu nać’ put s ove planine, a trebao sam već odavno! Pokušao sam se vratit’ istim putem, pokušao sam se uspeti do najbližeg vrha koji vidim, ali ne mogu – ne mogu. Samo – samo hodam i gledam ravno u vrh i hodam i ništa. Šuma i te neke male čistine i potoci i grmlje i stijene i napola zarasle staze, ali nikako da nađem put natrag. Malo imam feeling da sam poludio. Toliko sam puta već išao u sto različitih smjerova, ali ništa. Kompas nije od koristi, karta nije od koristi, ne mogu ulovit’ signal da zovem gorsku službu spašavanja. [smijeh kroz dahtanje] I… okej. Ajde, reći ću na glas. Još uvijek je tu. Ženska je još uvijek ispred mene, kamo god ja krenuo. Ako ove poruke prođu, hoću da znaš da nisam lud, okej. Snimio sam je, ali šta, izgleda kao da samo netko hoda ispred mene, to je to. 

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Pokušavam joj prić’ bliže, ali nikako. Kamo god ja krenem, ona je tih desetak metara ispred. Tamnocrvena jakna, tamne hlače, sive gojzerice, zeleni ruksak. Dozivam je, ne odgovara. Stanem, ona nastavi dalje, nestane mi u nekom trenutku iz vidokruga. U biti, to je zanimljivo. [smijeh] A da, fokusirao sam se na neke stvari, valjda da me ne uhvati panika? Ali da, ako smo među stablima, jako brzo je izgubim. Ako smo na čistini ili na stazi, onda hoda dokle gledam, udaljava se i udaljava. Jednom me neka ptica omela i kad sam pogledao natrag, ženske više nije bilo na stazi. A jednom sam je gledao sve dok se nije uspela uz greben, spustila se niz drugu stranu, valjda. Ali čim sam nastavio hodat’, pojavila se između dva stabla malo niz stazu. Malo se pitam što bi bilo ako nađem dovoljno veliku čistinu tako da nema ni stabla ni stijena u blizini, bi li se samo pojavila iz praznog zraka?

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Sunce nije zašlo. Trebalo je i to još pred par sati. Ali stalno kao da je, a šta ja znam, recimo pet popodne, kasno proljeće, tako nešto? Stalno je tako, barem otkako sam počeo obraćat’ pažnju. Nebo bez oblaka. Da ti pošaljem fotku, mislio bi samo neka šuma i to je to. I jest, samo što nije. Satima već sjedim i čekam. Ništa. Nit’ se ništa događa, niti se ona pojavila opet. I sad se – sad se stvarno već bojim. Jer ovo je – ne može bit’, ali se ipak događa. Očito se događa. I nemam osjećaj da ja išta mogu učinit’.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Okej. Onaj mural, crvena jakna, tamna kosa, zelena naramenica od ruksaka. Mislim da je to ona na njemu. Mislim da je to Suzana.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Podigao sam šator. Ne mogu više hodat’, moram se odmoriti jer ću se inače srušit’ od umora. Podijelio sam si hranu na što manje porcije, ali – okej, idem dan po dan. [prigušeni smijeh] Još uvijek je dan. Ima ptica, vidio sam i jednog jelena, tako da računam da su i oni zarobljeni tu. I nju viđam stalno. Vidio sam je dok sam skupljao drva za vatru, čisto ako ipak padne noć. Dozivao sam je, imenom i sve, ali ništa. Pokušavam zvati pomoć, ali nemam signala, šaljem poruke, ništa. Računam da je ekipa u planinarskom domu sad već možda skužila da me nema. Ako mi ikako i mogu pomoć’.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Skužio sam da sam zaboravio jebeni prijenosni punjač u domu. Sve sam drugo ponio, ali on mi je ostao uštekan u struju preko noći i – da. Tako da sad moram štedit’ ovo baterije što mi je ostalo. [zvučno gutanje] Prošla su dva dana. Dan i pol od prethodne poruke. Lutam i tražim i uvijek je ona tamo ispred mene, na stazi ili među drvećem. Pratim potoke, penjem se na stabla, urlam dok si ne izderem grlo. Na milimetar sam od toga da zapalim šumu pa da možda tako dozovem gorsku. Šalim se, al’… Nisam baš dobro. Moram spavat’ s krpom vezanom preko očiju jer je uvijek jebeni dan. Sve bih dao samo da se vratim. Sanjao sam da gledamo onu tvoju seriju, tamo na tvom kauču i čovječe, ubio bih sad za to, a znaš koliko mi je ta serija bezveze.

III.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Vode imam u izobilju, ali nemam pušku, a ne kužim se dovoljno u gljive. Tako da sam sad malo zabrinut u vezi hrane. Peti dan, inače. E, ubio bih za jedan od onih kruhova koje si naučio peć’ za lockdowna. Okej, da, malo brbljam, ali samo sam htio snimiti ovo da – čisto da znaš da – Ne. Ne, okej, ja se vraćam. Vraćam se i dođem ti u posjet i pravit ćeš opet taj kruh. [tihi smijeh]

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Našao sam šator jutros. Prazan i to već neko vrijeme, čini mi se. Ali ima hrane! Obroci za preživljavanje, konzerve, jebena gozba, stari moj. Doslovno sam plakao od sreće i olakšanja kad sam otvorio prvu konzervu. [4 sekunde tišine] Nisam bio dobro većinu jutra, znaš? Samo sam hodao i hodao i trudio se ignorirat’ je i nisam mogao i – a ne znam, snašao me taj poriv da je ganjam, da je se dočepam, natjeram da odjebe više od mene. Doslovno sam trčao za njom, skakao preko kamenja, vrištao svašta. I onda sam naletio na šator. [tihi smijeh]

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
E, našao sam bocu u šatoru. [tihi smijeh] Samo prst šljive, ali [tihi smijeh] zaslužio sam malo, a? Srušilo me samo tako, jedva držim oči otvorene. Neću lagat’, radije bih da pijemo zajedno, ali šta je tu je. Jebena šuma. [7 sekundi tišine] Stvarno se nadam da ću te opet vidjet’.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
[tihi smijeh] Šljiva udara samo tako! [pijani smijeh] Okej, okej… [nerazgovjetno frfljanje] al’ hoću reć’ trebao sam nešto reć’ već davno, znaš? Ono, trebao sam forsirat’ da ideš sa mnom, e zamisli sad nas dvojica tu izgubljeni, pa glavu bi mi otkinuo već. A i ja bi se još više bojao nego sad, ali okej, ti si barem doma, na sigurnom si, lijepo je to, znaš. Lijepo je mislit’ da si okej, na onom tvom kauču. Rado bih – da, rado bih i ja tamo sad bio, rado bih da sam rekao nešto – a mislim, trebao sam davno još reć’, ali ja sam vječno mutav kad volim nekog a kurac! [tup udaraca]

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Okej, trebam komentirati ono od ranije. Stalno da ću izbrisat’ poruku, ali nikako i… a, ono… [17 sekundi ambijentalnih zvukova i koraka] Okej, nije niš strašno, samo mali crush, nije – ljubav je velika riječ, okej? Ali definitivno puno razmišljam o tebi zadnje vrijeme i nije, nije – ne kažem da ne volim što smo prijatelji, to mi je super, obećajem ti, jedna od najboljih stvari u mom životu generalno, ali da, ja bih definitivno nešto… više. Ne znam kad točno, ali počeo sam htjet’ više. Tako da ako ikad izađem IZ OVE JEBENE ŠUME PIZDU MATERINU I SVE! [14 sekundi teškog disanja] Oprosti, nisam – a kurac. Jebemu sve. Gdje si, a, kučko? Gdje si? JESI NAPOKON ODJEBALA? [zvuk padanja]

Privatni chat s K.

Poruka izbrisana
Poruka izbrisana
Poruka izbrisana

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Puno pričam naglas u zadnje vrijeme. Većinom pričam kao da se snimam jer ne želim pričat’ sam sa sobom jer to znači da sam lud, a nisam. Ali također moram štedit’ bateriju, tako da da, pričam na glas. Zarobljen sam u nekoj jebenoj začaranoj šumi, možda me neka vještica jebe u zdrav mozak ili tako nešto. [7 sekundi tišine] Okej, dosta.

Privatni chat s K.

Poruka izbrisana
Poruka izbrisana

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
[disanje] Ma –  [zvuci kretanja i šuštanje tkanine] Ma samo –  [umorni uzdah] A jebote, samo –  [prigušeno jecanje]

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Iskušavam već neko vrijeme tu jednu teoriju. Možda nije zlonamjerna. Malo jest čudno da je stalno ispred mene ako me uhodi. Tako da ili sam već u deliriju od svega ili sam dovoljno očajan, ali kako god – možda mi može pomoći? Jer ja jesam naletio na onaj šator dok sam trčao za njom. 

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Mislim da mi nije bila blesava ideja. Smjer joj se mijenja kad hodam – hoću reć’, mijenja se kad prestanem razmišljat’ kamo želim ić’ i fokusiram se isključivo na to da pratim nju. Samo što baš i nije lako ne razmišljat’ kamo bih kad skužim da je ispred nas neki potok ili su stijene ili čisto pomislim da bih rado izašao iz ove kurčeve šume – ali pokušavam jer… jer iskreno, nemam drugih ideja više.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Oznake. Ima oznaka na nekim stablima i nekim stijenama. Kad je samo slijedim, kad ne razmišljam kuda bih ja nego samo idem gdje ona ide, u jednom trenutku počnem viđat’ oznake, kao markacije. Nisu naslikane nego rezbarene i – okej, mislim da ih je ona napravila. E, jednom kad se vratim i budem slušao sve ovo, zvučat ću sam sebi ludo koliko i tebi, vjeruj mi. Ali vraćam se. Vraćam se. Vraćam se i jedva čekam da te vidim.

IV.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
[teško i bolno disanje] Kurac. Okej. Okej. Napalo me čudovište. Živ sam, dobro sam, ali – čudovište, jebote. Ne lažem, nisam u deliriju. Čudovište. Stala je naglo i to me isprepadalo k’o nikad jer svo vrijeme što je gledam, ta žena nikad ne stane. E, pa. stala je i izgledalo mi kao da sluša i da je napeta, to se i s leđa i s deset metara udaljenosti dalo skužit’. [bolno stenjanje] Izletilo je između stabala. Mislim da u životu nisam brže trčao. Mislio sam da sam mu zbrisao. Samo je izletilo niotkud, skoro me izbolo rogovima nasmrt. [bolni uzdah] Jebo sve, kurac i jebeni – okej. Dišem. Dišem. Previo sam si ranu, stavio sav antiseptik koji se usudim stavit’. Moram štedjet’, pribor za prvu pomoć mi je mali – jebote, još uvijek snimam. Okej, čudovište. Jebena noćna mora, jelen, ali glava samo lubanja bez kože i mesa i nisu rogovi nego kao trule grane, mahovina visi s njih i tijelo mu je napola raspadnuto i jebene gljive rastu mu posvuda. Zakačilo me po desnoj nozi jednom od tih grana i onda sam pao u neki klanac i kad sam se napokon prestao kotrljat’, nije me više ganjalo. Previo sam si ranu, tako da, uh, jebote – 

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Sori, mučnina me uhvatila bila, zato sam stao snimat’. Kad me napalo već jedno pola dana nisam ništa bio jeo. Bolje sam sad. Čekala me tamo gore, kad sam se uspeo iz klanca. Pratim je i dalje, nekako se nadam da me nije namjerno odvela do čudovišta. Al’ držim sad sjekiricu u ruci, svejedno.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Noga me još uvijek boli, ne želim ni pogledat’ ranu. Mislim da mi nema odavde. Mislim da se neću vratit’ [prigušeno vrištanje] [jecanje]

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Čitav sam dan proveo u šatoru. Leđa me bole k’o sam vrag, ali noga mi je bolje. Našao sam potok. Trebalo mi je čitavo jutro da se natjeram izać’ iz šatora, spakiram sve, ponovno krenem hodat’. Imao sam tu užasnu misao u glavi, da ću umrijet’ tamo, crvi će me pojest’ i ostat će samo kosti u šatoru da ih netko drugi iste kurčeve sreće kao ja nađe. I skužio sam bio da stvarno, stvarno ne želim umrijet’. Barem ne… [17 sekundi zvukova koraka u travi] A barem ne tamo gdje me nitko neće nać’. Nisam htio umrijet’ tamo gdje nitko neće nać’ ovaj mobitel i ove poruke. Ako ga uključe, možda ti pošalje sve ove poruke pa budeš znao što je bilo sa mnom. I sve sam to mislio i onda se ustao i noga me nije boljela ni blizu koliko sam očekivao. I krenuo sam hodat’ dalje. Jesam spomenuo potok? Sori, misli mi lutaju. Potok, da. Okupao sam se u njemu. Bilo je predivno. 

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Napalo me ponovno. Samo, ovog puta znao sam što slijedi kad je ponovno naglo stala. Samo što je i ona sekundu kasnije potrčala i ja sam krenuo za njom i skoro sam mu zbrisao, ali s ovom ranom baš i nisam brz, jebiga. Izletilo je između stabala opet, samo se ja sad nisam bojao. Bio sam nadrkan. Otfikario sam mu par grana sjekiricom. I skoro me ubilo. Vidio sam Suzy tamo kod nekih stijena, jedva stigao do njih prije nego me sustiglo. Popeo sam se i jebeno me sve boljelo i skoro sam pao, ali sad sam mu izvan dosega. Jedini je problem što je jebena spodoba još uvijek tamo dolje, mota se oko stijena već satima.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Nema ga otkako sam se probudio. Našao sam si jednu lijepu, tešku, debelu granu, odsjekao je, napravio si pošteno koplje. Ako se spodoba vrati, izbost ću ga čak i ako me ubije. Nema šanse da zaginem k’o neki jebeni turist.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Udaljio sam se od stijena jer nemam više vode. Suzy je tu, kao i uvijek. Vodi me. Prvo do nekog potoka, a onda do ovog mjesta. Tu je – tu je super. Ima ta jedna špilja, taman se sakrijem u nju – okej, više je pukotina u stijeni, ali ja se mogu provući, a čudovište nema jebene šanse.

Glasovna poruka [NIJE ISPORUČENA]
Čujem ga. Skrivam se, ali pronać’ će me tako da jebiga, ovo je vjerojatno zadnje što ti snimam. Ako ikad dobiješ ove poruke. Trebao sam ti reći ranije. Žao mi je što nisam, ali nije mi žao što osjećam to što osjećam. Ti si najbolja osoba koju poznajem i želim ti dug i sretan život jer si ga zaslužio –[rika] [tup udarac] [grebanje i prasak granja] Jebi se! [rika] A, a? Šta je? Je l’ ovo dobro?! [tupi udarci] [šuštanje] Jedi govna, pizda ti rogata! [gnjevno vrištanje] [rika] Ne! Jebi se – [gnjevna rika]

V.

Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena
Glasovna poruka isporučena

…

VI.

Privatni chat s K.

K.

Znam da sam ti jučer rekao preko telefona da mi je tako drago što si živ, ali nisam siguran da se sjećaš, zvučao si mi ošamućeno. Tako da evo, sad ponavljam tu. I lagao sam, primio sam *sve* poruke, tekstovne i glasovne.

J.

a 

Okej, gle

Situacija je bila jako sjebana i nisam baš bio svoj

Jako volim ovo što imamo i

Sori, ispao mi mob

K.

Pričat ćemo uživo. Dođem u bolnicu u ponedjeljak, okej? 🙂 Pa ćeš mi pričati sve i o Suzy i čudovištu. I ono drugo, to mi isto možeš reći uživo. 🙂

J.

A. Okej 🙂

---

Suzy, ispred © 2026. Igor Rendić

Igor Rendić (1985.) književni je prevoditelj i spisatelj iz okolice Rijeke. Autor je urban fantasy serijala A Town Called River na engleskom i niza nagrađenih priča na hrvatskom jeziku. Jedan je od suosnivača Morine kutije i voditelja podcasta Mora FM.

Priča Suzy, ispred objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 10 (veljača, 2026.). Časopis možete besplatno preuzeti s morinakutija.com/mag ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Igor se u ovoj priči odlično poigrava narativnom formom s kojom kreira kratki planinarski horor i atmosferu idealnu za ljubitelje creepypasta priča.

---

Image: Gantas Vaičiulėnas, Pexels