Svake me noći gnjavila. Nisam mogao spavati zbog nje. Ostavila bi mi kamenčiće ispod plahte, čupala bi mi bradu, vrištala u uho. Kad bih napokon i zaspao, nalakirala bi mi nokte. Naspavala se kroz dan, pa je noću imala poriv da me muči.

Rekao bih joj da se moram naspavati, umoran sam, rano moram na posao, ali to joj je bilo nepojmljivo.

Kada je prvi puta došla i nastanila se u mom dekorativnom kaminu, bio sam malo zbunjen. Nisam znao s čim imam posla, niti jesam li lud. Nisam imao vremena razmišljati niti zvati deratizaciju, jer bi mi oduzelo puno vremena, kojeg zbog posla nisam imao. Ona nije odlazila.

Isprva me bilo malo strah, bila je dosta agresivna prema meni. Pošpricao sam je otrovom za mrave, to ju je malo smirilo, a zatim me nastavila mučiti, nešto blaže.

Kad bih se vratio s posla, sjeo sam uz taj lažni kamin i gledao je. Bila je mala kao šalica. Imala je dva para prozirnih krila i ljupko lice. Zvala se Eli i voljela je kamine. Pitala je zašto nikada ne kurim vatru. A ja bih joj nakon svakog radnog dana pričao kako je bilo na poslu. To mi je došlo kao terapija. Terapija nakon koje me psihijatar zlostavlja.

“Lažeš, Slavene”, rekla bi mi svaki puta. “Samo me želiš otjerati tim strašnim pričama.”

Mislila je da želim probuditi njenu empatiju, pa da me prestane mučiti. Rekla mi je već da je agresija u njoj presnažna. Kao da je zapisano u njenom vilinskom genomu da muči ljude. Mislila je da je ono što doživljavam na poslu puno gore od onoga što mi ona čini. Odnosno, izmišljam najluđe scenarije u koje ona odbija povjerovati.

Jednog sam joj dana ispričao kako smo imali sastanak koji je trajao jedan sat. Bio je to treći sastanak tog dana. Prošli smo kroz rezultate koji nisu bili previše zadovoljavajući. Nakon toga sam se vratio za stol da dovršim jedan projekt na kojem sam radio, da bi mi moj veoma dragi šef došao prigovoriti da zašto to nije bilo završeno ujutro.

“A sad si stvarno pretjerao sa svojim lažima.” Eli je ubrzano mahala svojim krilima.

Slagao sam se s time da jednostavno nisam imao kada dovršiti taj projekt. Uz sav posao, sve međuljudske interakcije u uredu i sve sastanke, nije bilo ljudski moguće. A ipak, šef je volio dahtati nad mojim vratom. A Eli je bila ljuta, da zašto sam izmislio tako apsurdnu priču.

Sam pojam posla bio joj je stran. Marketing joj je zvučao kao izmišljeno polje. A dok sam ubacio likove poput šefa i tračerice Marice, Eli je frktala krilima k’o luda. Mislim da me zbog tih priča mučila još više.

Na kraju sam joj predložio da pođe sa mnom na posao. Pristala je, htjela mi je još jednom frknuti krilima u lice koliki sam lažljivac.

***

Pošli smo zajedno na posao. Skrivao sam je u džepu jakne. Kada sam stao kod svog stola, nje više nije bilo. Tko zna gdje je ispala.

Ujutro sam uobičajeno odgovarao na mailove, a zatim sam nakon sat vremena čuo prodoran vrisak. Vrisak koji me budio noćima. Brzo sam se okrenuo. Izgledalo je kao da ga nitko drugi ne čuje. Eli je užurbano dolepršala i pala na moj stol.

“Šta je ovo? Na kakvom smo mi to groznom mjestu?” Bacala se po mom stolu.

Ogledao sam se oko sebe. Nju nitko nije vidio ni čuo.

“Gdje si bila?” prošaptao sam.

Prvih je pola sata provela u kuhinji gdje je slušala kako Marica studentu trača šefov osobni život. Zatim je otišla na recepciju gdje je Ivana igrala Solitaire. Tamo je ubrzo došla Marica, koja je počela tračati studenta recepcionerki.

Eli nikada nije tako nešto doživjela. Tračanje joj je bio pojam toliko stran koliko i posao. Pitao sam je nije li ipak gore vrištati mi u uho dok pokušavam spavati, ali njeni izljevi bijesa njoj su imali više smisla nego sve što se zbivalo u tom uredu.

Ostala je sjediti na mom stolu. Lice joj je imalo izraz užasa dok je gledala kako odgovaram na mailove.

Kada je vidjela kako upisujem podatke i formule u excelicu željela je da joj objasnim što radim. Kad sam joj objasnio što je to, pitala me zašto jednostavno ne odem kući.

Morao sam joj opet objasniti što posao jest i kako to funkcionira.

Njeno vilinsko stanje nije zahtijevalo imanje posla. Ona nije trebala hranu, preživljavala je na toplini. Nije trebala plaćati smještaj, skvotala je u kaminima. Ako je i zaželjela neku sitnicu, ukrala bi je.

Na kraju smo radnog vremena imali jedan sastanak na kojem smo pola sata raspravljali o vremenu, a zatim deset minuta o tome kako trebamo štedjeti papir u uredu. Papir koji većinom koristi Solitaire žena. Nje nije bilo na sastanku.

“Nisi mi lagao”, u nevjerici je šaptala Eli na mom ramenu dok smo izlazili iz sobe za sastanke.

Kada smo stigli kući, bila je to prva noć da nije imala snage mučiti me. Stavila je par kamenčića ispod moje plahte te je otišla leći u kamin. Nisam je čuo do jutra.

***

Poveo sam je sa sobom na posao i sljedeći dan. Vidjela je kako šef prigovara Franu jer prečesto ide na WC.

“Ali vi ljudi morate na WC jer jedete!”

Gledala je kako Iva deset puta unosi podatke u jedan program, koji se svaki puta srušio pa je morala započinjati iznova.

“Vrištala sam umjesto nje!”

U ženskom je WC-u prisluškivala Emu koja je plakala drugoj kolegici jer joj nedostaju njena djeca. Na stubištu je svjedočila kako Ivica žlicom jede cijelu staklenku Lino Lade. Maricu je izbjegavala u širokom krugu.

Došla je na moj stol da me izvijesti o svakom od tih događaja. “Ja ne znam zašto je itko od vas ovdje.”

Posao ju je tako izmorio da je izbrisao njen agresivan gen. Prestala me mučiti.

Mislio sam da je bila tako nasilna prema meni jer joj je trebao neki posao, neka zanimacija. Vile ne rade, ne jedu; kakav bi drugi hobi mogle imati nego zlostavljanje ljudi i jahanje životinja? Rekla mi je da više od ičega voli jahati konje. Predložio sam joj da mi pomogne, mogla bi umjesto mene odgovarati na mailove.

S oklijevanjem je pristala. Mislila je da to ne može biti gore nego prisluškivanje svih po uredu.

Naučio sam je osnovama svog posla i pristojnosti u pisanoj komunikaciji. Krenulo joj je dosta dobro. Ja sam imao nešto više vremena za druge stvari.

Kada je bilo vrijeme za odlazak kući, bilo mi je teško naći je. Mailovi su bili poslani, pristojni. Zadnji koji je bio u draftu započeo je s: “Dragi Josipe, ti imbecilu. U prvom mailu je napisano što mi je potrebno. Zašto me jebeš u mozak? Vrati se na prvi mail i pročitaj s razumijevanjem, kretenu maloumni…”

Brzo sam izbrisao mail i otišao je naći.

Bila je na krovu. Pušila je.

Prišao sam joj zabrinut. “Eli?” Istraumatizirao sam vilu.

Njeno se blago lice pretvorilo u ogorčeni pogled uokviren raščupanom kosom. Desno joj je krilo trzalo. Nije bila u dobrom stanju. Rekao sam joj da više ne mora pisati mailove.

***

Eli je nastavila ići sa mnom na posao. Usprkos očaju koji je osjećala pretpostavljam da ju je gurala znatiželja; privlačio ju je drugačiji svijet, pa makar ga nije shvaćala niti voljela. Pustio sam je da leprša po uredu. To ju je barem dovoljno izmorilo da me nije zlostavljala po noći.

Jedan je dan brzo doletjela do mog stola. Zaudarala je po cigaretama.

“Marica te trača”, rekla je pa je počela kašljati. “Govori svima da pričaš sa sobom.”

Bilo mi je bar jasno odakle joj to.

“Priča svima i da imaš aferu s Megi.”

Razmislio sam. Megi je bila lijepa. Nije to bila grozna laž. Samo mi nije bilo jasno odakle joj to.

Sljedeći puta kada je doletjela rekla je da mi šef planira dati otkaz.

Za nju je to bila sjajna vijest. Niti ja niti ona, bar prema njoj, ne možemo više izdržati tamo. Ona se bojala da će joj oduzeti vilinske privilegije ako ne bude bezobrazna prema meni po noći. Bezobrazluk je bio dio njezina vilinstva i taj je ključan dio nje nestajao. Pušila je, krila joj nisu bila u dobrom stanju i osjećala je očaj. Druge se vile nisu tako ponašale.

Oko mene je lebdjelo beznađe. Trebao mi je taj posao i bome sam se namučio da ga dobijem. Nije mi uopće bilo jasno zašto bi me otpustili. Svima drugima nevidljivo stvorenje je to lako saznalo.

Šef je planirao dati mi otkaz na temelju toga što nisam napravio analizu tržišta, što je bio Ivin zadatak prije nego što je otišla na bolovanje. Zadatak nije nikome, pa tako ni meni, dodijeljen. Nije imalo smisla. “Od samog početka tu ništa nema smisla”, rekla je Eli. Ali bila je spremna pomoći mi uz uvjet da joj kupim pravi kamin.

“U koju god kuću da dođem – radijator”, požalila se.

Ona se teškog srca primila mailova, a ja sam išao napraviti tu analizu koja mi nikada nije bila dodijeljena.

***

Analizu sam predao prije roka. Eli kaže da se šef pitao može li mi dati otkaz zato jer sam uzeo tu analizu i napravio je bez da mi je itko dodijelio taj posao. Dobila je zadatak da otkrije zašto me se tako očajnički želi riješiti.

Ona i ja bili smo izvrstan tim. Naviknula se na sve ono što je nekoć zvala ludim. Bila je pravi pomoćnik. Čak joj nisam trebao kupovati cigarete. Krala ih je po uredu. Možda je zato i išla sa mnom na posao.

Ona je rekla da budući da joj moj kamin ne nudi toplinu koja je drži na životu, dobiva je od cigareta. Iako, većinu se noći selila na radijator.

Počeo sam planirati gdje da ugradim kamin za tog malog nikotinskog ovisnika.

Ona je sakupljala razne informacije po uredu, poslovne i privatne. Saznao sam o svojim kolegama više no što sam ikad mislio da ću znati. Ali dalo mi je to mnogo poslovnih prednosti.

Uspjela je saznati da šef snubi Megi. To je objašnjavalo zašto me se htio riješiti. Jedino nam nije bilo jasno zašto je Marica proširila tu laž o meni i Megi. Eli je konačno i to uspjela povezati. Marica je ljubovala sa studentom kojem je htjela smjestiti moj posao.

Morao sam stalno biti korak ispred njih. Raditi više nego ostali kako bih izbjegao svaki razlog otkaza koji je Eli javila. Ona je pak morala konstantno prisluškivati i pomagati mi s mailovima. Moji su rezultati bili rezultati dviju osoba; nitko mi nije mogao dati otkaz kada sam radio s takvim pomoćnikom.

Eli se iscrpila.  Stalno je kašljala. Sve je teže letjela. Možda je bila u pravu kada je rekla da će joj krila otpasti i da će izgubiti vilinsku sebe. Ured nije mjesto za vile. Bar ne ured u kojem moraš biti pristojan.

Sve spletke, laži, tračevi i posao su je izmorili. Ne da nije imala volje za nepodopštinama, nego više nije imala snage ići pušiti na krov. Počela je pušiti u WC-u.

Šef je uzaludno lovio tog krivca. Kamere je nisu mogle uloviti.

Konačno sam odlučio da bi bilo vrijeme dati otkaz. Niti sam ja mogao raditi u takvim uvjetima, niti sam više htio iskorištavati vilu za svoje poslovne svrhe. Praktički sam je strgao. Više je ličila štakoru s krilima nego onom ljupkom biću koje mi je nekoć vrištalo u uho.

Bila je sretna. Rekla je da mi može pomoći naći puno bolji posao. Prihvatio sam to. Imala je samo jednu želju prije nego što sam dao otkaz. Dao sam joj da pošalje veoma vulgaran mail Josipu. Krila su joj opet zasjala.

Znao sam da će me s novim poslom i obnovljenom energijom početi mučiti noćima. Moguće da sam zapeo u vezi sa stockholmskim sindromom. Razmišljao sam da joj uz kamin kupim i konja, mogla bi ga jahati noćima.

---

Korporativna vila © 2025. Mateja Matišić

Mateja Matišić završila je studij filozofije i polonistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kratke priče pisala je za amatersko dječje kazalište Dječji grad. Kratke priče objavljuje u zbirci “Priče o glazbi”, u Morinoj kutiji i u 7. fantastikonovoj zbirci “A možda je u šumi”.

Priča Korporativna vila objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 9 (kolovoz, 2025.). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Deveti broj otvorili smo ovom kratkom pričom koja je fantasy koliko je i veoma realna. Satirični prikaz pastoralne vile koja se snalazi u korporativnom životu nasmijat će vas do suza, ili možda kroz suze, za sve one koji se prepoznaju u ovim frustrirajućim situacijama.

---

Featured image: photo by Yan Krukau, Pexels