Lovci na nečastive: Petra Rapaić

Lovci na nečastive: Petra Rapaić

Veštica

Podno Homoljskih planina, u selu Čeremošnja, u blizini pećine istoga imena, čitav dan se skupljaju drva za Priveg. Naveče treba ogromnu vatru zapaliti i pustiti duše mrtvih da se ugreju. Oko vatre Margu zaplesati, da se snažni momci nadgornjavaju, u slavu dobre i plodne godine. 

Baba Stana je za svog života ispratila dosta rituala i svaki je prošao savršeno, od postanka do danas. Čak i onaj kada je za doba njene čukunčukun babe dolazio neki turista sa Itake da priča sa mrtvima. Svi su znali za Homoljske planine i pećine koje vode do utrobe zemlje, do duša umrlih. 

Nisu Homolje samo kapija za donji svet odakle duše izlaze jednom godišnje. Ima tu svega i svačega, pa čak i jedan zarobljen zmaj. Uz sve to nije ni čudo da ponornice malo malo pa presahnu, a i mlade devojke nestanu. Bajalice i zaklinjalice ponekad pomognu, ponekad ne, što zavisi od uzroka. A on je, po babi Stani, samo jedan: zmaj. Od dana kad su ga zarobili vode su počele presušivati, zlato nije teklo obilato kako treba, a ni ona dvojica preostalih ispirača zlata nisu više imala želje da se svađaju oko zlatonosnih reka te su se pobratimila.

Svet je umirao, a moglo je biti mnogo gore da nije bilo njih iz Čeremošnje da paze, a na šta – to ni sami nisu znali. Držali su se pradavnih običaja jer je tako moralo, pa šta im Bog da.

Bog ove večeri nije dao mnogo, ili ako je davao, nije dao njima. Prvi put otkad je baba Stana znala za sebe ritual nije krenuo kako treba. Drva su skupili bez problema, ali vatra se nije odmah zapalila. Mrtvi su izašli iz mračnog otvora pećine, gonjeni navikom i, bez vatre da ih privuče, razišli se okolo. Koga će pohoditi i izludeti pre nego što ih neko svešteno lice vrati u podzemni svet, sam Bog zna.

Kao za inat, jer je čitav dan padala kiša, drva su više dima nego vatre davala, zaslepevši momke u kolu za mrtve što je vijugalo oko vatre. Umesto da se nadgornjavaju i nadmeću u snazi i okretnosti, suzili su i posrtali, pomalo obnevideli. U jednom trenutku, vođa je zapeo i dobro se oprljio u vatri. 

Baba Stana ih je gledala iz prikrajka, među okupljenim narodom, i gunđala. Znala je da ovo neće izaći na dobro. Ali nekako će se snaći sa lošom godinom, mislila je. Većina ima potomke u Nemačkoj, poslaće pare, prezimiće nekako.

Međutim, kad je došlo vreme da se gasi vatra i dele ugarci po domaćinstvima, tek tu je krenulo naopako. Magija se trebala omotati oko ugaraka, mreža se trebala podići oko sela kad svako svoj ugarak odnese kući, obezbeđujući se tako protiv zmaja. U genima babe Stane je bilo da može da oseti i magiju i zaštitu. 

Ove godine, po prvi put, nije osetila ništa. Držala je već ohlađeni ugarak u šakama, trebalo je da ga preda ženi ispred sebe, i nije mogla.

“Ne radi”, šapnula je. “Nema više magije.”

I tek tako, prokletstvo je palo na Čeremošnju.

Vukodlak

Kažu, ko nije Homoljem noću hodio, taj ne zna šta je mrak. Ognjen vozi kroz homoljsku noć i oseća se kao kod kuće. U njegovim očima priroda je tako lepa da poželi da zaplače. Pita se kako mu ranije nije palo na pamet da poseti ovaj deo Srbije i obećava sebi da će od sada dolaziti makar jednom godišnje.

Fali mu muzika, ali njegovi saputnici ne deluju raspoloženo za kompilacije koje ga lože. Gavra je donekle ravnodušan, dok Ravi izgleda kao da bi mu oči iskopala ako samo progovori.

“Osluškujem”, rekla je. “A sad ćuti i pusti me na miru.”

Uradio je tačno kako mu je rekla.

Dovoljno dugo se poznaju da ne prima njene reči k srcu. Oseća da ovaj zadatak ima posebnu važnost.

Jednom su stali na putu i spustili se pešice do vode. Žuborila je, ali sasvim tiho. Ravi je zaplakala i rekla kako je veliki zločin tu izvršen. Začuđen, Ognjen joj je objasnio da je reka tiha jer je carica Milica na tom mestu dobila vesti o smrti svog muža. Potrudio se da prouči kraj u koji odlaze, za razliku od Ravi koja je “osluškivala” na licu mesta i Gavre koga nije bilo briga.

“Tipično za ljude, misle da se sve vrti oko njih”, progunđala je Ravi pre nego što je naredila da se krene dalje. Nije rekla ni reč o tome šta misli da se desilo na tom delu reke. Sela je na suvozačevo sedište i nastavila da zuri kroz prozor. Gavro se širio na zadnjem sedištu i nije bilo načina da sazna šta on misli o ovom zadatku, ako uopšte misli nešto. Kada mu oči nisu bile zatvorene, preko njih su čuvale stražu sunčane naočare, danju i noću. Od kada su krenuli, skoro da nije reč progovorio.

    Ognjena opušta blizina šume i planine. Oseća beskraj prostranstva koji ga mami da se preobrazi i trči do kraja života, ali zadovoljava se time da zuri preko volana terenskog vozila, ne mareći za isključene farove. Bolje vidi u potpunom mraku. Ravi mu je rekla da nagazi i da ne brine za policiju – noću ih nema po Homolju, a da ih i ima, ona bi znala kako da se reši radoznalaca. Što je dobro, pošto im je gepek pun sumnjive robe.

Kroz selo prolaze u onaj najmračniji sat pre zore. U očuvanim drvenim kućicama ljudi još uvek spavaju. Tek se poneki petao čuje, kao i neizbežan lavež pasa. Ravi se mršti bez ikakve želje da “osluškuje” naseobinu i kaže mu da produži. Zaustavivši se na poljani izvan sela, izlaze iz auta i okreću se ka istoku.

Legenda kaže da se prvi zmaj rodio u izlasku sunca, kada je krvavi disk dotakao rubove dva sveta. Ognjen se nikad nije pitao da li je to istina, ali shvata zašto neki tako misle. Nijanse mraka, tako predivne i tople njegovom oku, povlače se pred vatrenom stihijom boja. Nestaje i ono malo meseca što ga je do sada bilo.

Sveštenik

“Ne možemo do pećine kolima”, pomalo zlovoljno Mitar objašnjava gostima. Kako ih je Stana opisala, očekivao je hrpu prirodnjaka ili blentavih veštica, sve samo ne troje plaćenika. Doduše, očekivao je i da Stana ostane u selu i učestvuje u onome što je zakuvala, ali ne – gospođa se spakovala po hitnom postupku i otišla u Beograd ćerki, zaduživši njega, svešteno lice, da pridošlice uputi u situaciju. Da ga stari paroh Đorđije, kad mu je predavao parohiju, nije odvukao u stranu i pod tajnom ispovesti objasnio da su sve legende tačne – zmaj, vile, mrtvi i sve čega može da se seti – oterao bi prokletu babu i njene mutljavine tamo gde sunce ne sija. Ovako, bio je svestan, baba je ljude štitila na jedan način, on na drugi.

“Ide se peške, sa vodičem. Teren je mahom nepristupačan i treba biti pažljiv”, nastavio je da objašnjava.

Prekinuo ga je smeh plećatog plavokosog momka. “Pope, ako znaš put, vodi. Konfiguracija terena nam je najmanji problem.”

“I dalje čekam da legne uplata”, podsetila ih je devojka duge srebrne kose. Sedela je u turskom sedu na haubi automobila s laptopom u krilu i nestrpljivo kuckala.

“Da, da.” Momak odmahnu rukom. “Ima vremena do večeri.” Izgledao je nestrpljiv da krene, bez obzira na to da li će biti plaćeni ili ne.

Treći momak, raščupan i crvenokos, stajao je naslonjen na vozilo i zurio put planine. Nije prišao da se pozdravi, nije skidao naočare. “Mogu da odletim tamo”, progovori prvi put nakon što im se otac Mitar pridružio.

“Vala, bez nas nećeš”, zareža devojka.

“Tamo i tako helikopter nema gde da sleti.” Mitar je ignorisao momkov podrugljiv osmeh i zbunjeni pogled plavokosog. Posao je trebalo zaključiti do kraja. “Zašto mi ne objasnite kakve su vaše kvalifikacije protiv tih… vila i karakondžula i… čega sve ne.”

Ravi frknu. “Karakondžule, uprkos vašem verovanju, nisu ništa do proizvod nečiste savesti. A vile ne diraj pa neće ni one tebe.”

“Zar one ne otimaju decu u svoje redove?” Mitar se nije dao smesti.

“Ne, šta će im? Vile su čeda prirode, ne treba im potomak nekog zaluđenika za tehnologiju.”

“Nismo pozvani zbog problema s vilama”, reče plavokosi momak. 

“Od malih stvari se kreće.” Mitar odmahnu rukom. “Stana kaže da možete da se pobrinete za zmaja, aždaju, šta god da je tamo. Njegova glava u polju može da razbije prokletstvo, da njive ponovo rode.” Nespokojno je skrenuo pogled u pravcu planine.

“Ne znate šta ste zarobili tamo?” Momak sa naočarima se konačno okrenu ka njemu.

“Sad sam vam rekao.”

“Zmaj ili aždaja. Ne može i jedno i drugo.”

“Zar ima neke razlike?”

“Velike.” Crvenokosi razvuče usne u osmeh. “Vidiš, pope, aždaje nemaju krila. Žive u vodi i prave probleme ljudima. Nastaju od zmije koja je proždrala drugu zmiju. Zmaj, s druge strane, ima krila, bljuje vatru, voli visoka mesta i živi po pećinama. Baš ovakvim kao što čujem da imate ovde. A onda imaš i ale, leteće zmije velikih glava, proždrljive i opasne.”

“Zar nisu svi opasni?”

“Kako za koga.” Crvenokosi sleže ramenima i naglo gubi interesovanje za nastavak razgovora.

“Nadam se da imate alu.” Plavokosi se naceri. “Za nju naplaćujemo duplo.”

“Evo, ne znam da li ste plaćenici ili zmajeviti junaci”, podrugnu se Mitar. Iz džepa mantije izvuče mobilni telefon i otkuca poruku. “Sad će i uplata, ne brinite. Ima samo jedna mala začkoljica, morate lično da je podignete inače se vraća nazad. Osiguranje, u slučaju da, ne daj Bože, poginete.”

“Misliš da Bog ima neke veze sa zmajevima?” upita plavokosi.

Mitar se osmehnu. “Pominju se čak šesnaest puta u Bibliji. I, nešto što ste zaboravili da pomenete, od svih letećih gmizavaca, samo zmajevi mogu da se razmnožavaju.”

“Nismo zaboravili”, setno će devojka.

“A vukodlaci? Je l’ se spominju vukodlaci?”, željno će plavokosi.

“Na Homolju nema vukodlaka”, ustvrdi Mitar.

Crvenokosi se nasmeja. Plavokosi se namršti. Devojka kuca po laptopu. Provode petnaestak minuta u neprijatnoj tišini, izbegavajući da se pogledaju, dok su im oči klizile ka planini.

Mitar poskoči kad se začu glasno ping! sa laptopa. Devojka ga zaklopi, s trijumfalnim osmehom na lepom licu. “Leglo je.”

Plavokosi otvara gepek i neodlučno zuri u nešto što se ocu Mitru čini kao gomila smeća: kočevi, bočice vode, ljuske oraha, nekakvo suvo bilje, preslice, perje i grančice.

“Nemate minobacač?” Mitrov glas lišen je nade, što je ništa naspram osećanja koje ga obuzima kad začuje crvenokosog:

“‘Ajde, Ogi. Ništa ti odatle ne treba.”

“Sigurno?” Ogi ga nečitljivo gleda, na šta crvenokosi klima.

“Klin se klinom izbija”, kaže.

Zmaj

Nije lako zmajevima. Nastaju od četrdesetogodišnjih zmija, mada niko od ljudi do sada nije našao od koje vrste, dok zmajevi, nakon preobražaja, blagosloveno zaboravljaju. Kada bi leptir zaboravio da je bio gusenica, kažu, duže bi živeo. Takođe, misli Gavrilo, kako zmija zna da je napunila četrdeset godina? Da li je u pitanju spontani proces, nešto zapisano u genima, ili ima intelekt dovoljno nalik ljudskom da može da broji i pamti? I zašto mora da prođe još šezdeset godina pre nego što dobije drugu šansu za preobražaj, i šta je to što je u međuvremenu toliko učini ogorčenom i zlobnom da se premetne u alu, moćniju, jaču i sposobnu da se transformiše u šta poželi?

Gavrilo ne zna, budući da oca nikad nije upoznao, a kad god pita za njega, majka naglo zaćuti i menja temu. Mnogo toga ne zna o sopstvenoj vrsti, a nakon večeras, verovatno mu se više nikad neće ukazati prilika da sazna. Dok se probijaju kroz gustiš, razmišlja da jednostavno uđe u pećinu za dana, pronađe gmaza i ljudski – dobro, zmajski – popriča sa njim. Plan ima nekoliko mana. Prvo, sveštenik nije siguran, ali misli da se zmaj nalazi zarobljen oko stotinu godina, ako ne i više. Biće besan i željan osvete. Normalno, u takvom raspoloženju nikome nije do priče. Drugo, majka mu je prilično sigurna da čistokrvni zmajevi ne podnose mešance poput njega. Mogu legende stoput da ih veličaju i zovu zmajevitim junacima, ali činjenica je da pored pravih zmajeva deluju kao pudlice pored vukova. Vukovi pored vukodlaka. Svejedno.

Odmahuje glavom, prestaje da razmišlja. Jednom su se borili protiv aždaje, najveći trik bio je izmamiti je na otvoreno. Kod ovog zmaja to valjda neće biti problem. Može li zmaj da se preobrazi u alu ako dovoljno pobesni? Možda će ipak uspeti da udvostruče honorar.

Malo je drevnih i istinski zlobnih stvorenja preostalo u zemlji. Šta će da rade kad ih sve iskorene? Da tezgare po raskrsnicama i noću regulišu saobraćaj nečastivih? Prodaju sprejeve protiv drekavaca po zabačenim selima? Ima osećaj, ako prežive da vide narednu zoru, da će im dosada biti dobrodošla.

“Evo, ovde”, kaže sveštenik kad izbiju pred razjapljeni ulaz pećine. 

Ognjen smesta počinje da korača okolo, premerava i mrmlja u bradu. Ravi duboko udiše i zatvara oči, radi ono njeno “osluškivanje”. Gavrilo, s rukama u džepovima, zuri u nebo. Sunčeva svetlost jedva dopire do tla kroz krošnje visokog drveća. Biće zeznuto širiti krila ovuda. Mimo toga, oseća se čudno opušteno i smireno.

“Ljut je. Vrlo”, kaže Ravi.

“A ti ne bi bila?”, odgovara joj Gavrilo tiho.

Prilazi mu i zabrinuto ga gleda. “Bićeš oprezan? Molim te.”

“Daj, stara, imam sto četrnaest godina.”

“Ovaj nije kao ostali.”

Koji ostali, misli Gavrilo. “A kakav je?”

Ravi ne odgovara. Sveštenik stoji u blizini, čisti mantiju od zemlje i pravi se da ih ne čuje. Gavrilo ga u potpunosti razume, nekad je bolje živeti u blaženom neznanju.

Ognjen je završio kalkulacije. “Gavro, brate, ima dovoljno mesta za tebe. Idealno bi bilo kad bi zmaj izašao napolje, i to za dana. Tako bismo dobili prednost poznatog terena i svetlosti. Nadam se da mu je vid ozbiljno oštećen nakon toliko godina tame. Najgore što može da se desi jeste da te unutra uvuče u borbu. Ako dođe do toga, beži.”

“Ti to mene učiš kako da se tučem, Ogi?” Gavrilo se široko osmehuje. “Nemoj sad da te isprašim.”

“Mir, deco, nisam vas tako učila”, kaže Ravi, iako je očito da se zadirkuju. “Oče, hvala na društvu, ali najbolje da kreneš nazad za dana. Vidimo se sutra ujutro.”

“Ako Bog da”, kaže otac Mitar.

“I sreća junačka”, kaže Ognjen. 

Gavrilo ćuti. Svako se pouzda u ono što mu je draže.

Vila

“Kako se vabi zmaj?”, pita Ognjen.

“Na sladoled”, Gavrilo je brz na odgovoru. “I lepe devojke.”

“Od čega je sladoled?”, pita Ognjen.

“Od jagode.”

“A ako imam plazmu ili čokoladu?”

“Pa je l’ imaš?”

“Ne.”

“Onda ništa.”

“A devojke?”

“Lepe. Pametne, naravno. I da se ne boje visine.”

“Jer ti je glava u oblacima.”

“Ponekad.” Gavrilu se usne trzaju u osmehu. “Najbolje ako je vila.”

“Gde vilu da ti nađem, zmajeviti junače?” Ognjen se smeje.

Ćute, gledaju kako vreme prolazi i sunce menja položaj senki među krošnjama. Leže na travi glava uz glavu, u položaju kazaljki kada pokazuju dvadeset do četiri. Gavrilo je podvukao dlanove ispod potiljka, Ognjenovi se odmaraju na mišićavom stomaku. Ravi je nekud odlutala. Ognjen čeka da se vrati pa da postavi sledeće pitanje.

“Kako se zmaj zarobljava?”

Ravi staje naspram sinova, na položaju dvanaest; vrh njene senke dotiče se njihovih glava.

“Vrlo teško”, kaže. 

“A sve one priče o košuljicama? Znaš ono, kad se zmaj preobrazi pa ostavi košuljicu na skrovitom mestu, pa je neka luda baba dohvati i spali.”

“Je l’ to ono kad zmaj u obliku momka zaskiči k’o ljuta guja, kaže curi da ga više neće videti, premetne se u zmaja i ode?”, podrugnu se Gavrilo.

“Puste maštarije”, frkće Ravi. “Nije zmaj zmija pa da menja košulju svake godine. To su napaljene domaćice pričale bajke da se zabave uz preslicu.”

“Niko im nije rekao da to ne ide tako?”, pita Ognjen.

“Zašto bi?”, Gavrilo se smeje. “Dok babe bauljaju po mraku, traže košuljicu dugu dvadesetak metara, zmaj s mirom spava sa curama.”

“Šta misliš, kako su zarobili ovoga?”

Ravi teško uzdiše i seda pored njih. Odjednom izgleda umorno i zabrinuto. “Ovaj zmaj je star. Možda je negde ispustio neku krljušt pa babe navračale. Možda je pio vode s izvora gde nije smeo, pa se vila uvredila. Ali najverovatnije je greškom ušao da spava gde nije trebalo, pa su ga duše mrtvih zarobile, jer traže toplotu živih. Da ljudi nisu zapeli da održavaju ritual kojim mrtve drže na okupu, zmaj bi se davno oslobodio.”

“Čini mi se da bi ga trebalo pustiti da ide s mirom. Niko mu nije kriv što se prevario da spava u hodnicima za podzemni svet”, kaže Gavrilo.

“A seljaci?”, pita Ognjen.

“Šta s njima?”

“Selo je već prokleto. Šta ako se ostrvi na njih?”

“Zašto bi?”

“Gavro je u pravu; nijedno ljudsko biće ne može samo da zarobi zmaja, potrebno je još nešto pored želje i bajalice: ime, krljušt, krv, pomoć vile. Ali i Ogi je u pravu, mi ne znamo kako će zmaj sad reagovati na ljude. Da nije bilo njihovih vatri i rituala, da se nisu nesvesno postavili za čuvare njegove tamnice…”

“Nije tu bilo ničeg nesvesnog”, Ognjen pomalo reži kad se naljuti. “Šta je s tim ugarcima što ih je ovdašnja gatara spominjala? Reče da brane selo od zmaja?”

Ravi sleže ramenima. “Ljudska magija. Nemam pojma. Nije selo prokleto jer je zmaj tako hteo, već jer su ga izdali. Priroda mu dala moć da čini dobro, a vidi šta ljudi napraviše. Čist zakon prirode.”

“Nego… kako zna kad nema meseca?”, pita Gavro.

“Nije prestao da računa”, Ravin odgovor zlokobno odjeknu.

Porodica

U noći bez meseca, jedan momak ulazi u pećinu, gde ga mrak guta u sekundi. Ne želi da zmaju pruži priliku za zalet. Pre toga je skinuo sunčane naočare i dao ih bratu. Ne vidi se najbolje u mraku, ali oči su mu crvene poput vatre.

Napolju, relativno daleko, čekaju ga brat i majka. Bratove oči svetlucaju zlatno, mišići bride od želje da skoči za njim, iako zna da neće imati prilike. Njene oči su sada crne i bez zenica. Tako izgledaju oči vile kad je zabrinuta ili ljuta.

Spremni na najgore, misle da će zmaj koji nije prestao da računa biti blizu izlaza čim se malo smrači, i dobrano daleko pre nego što ponoć otkuca, te se ne iznenađuju kad se, samo par minuta kasnije, začuju jezivi krici iz utrobe mraka.

Ispred pećine izbi eksplozija nezgrapnih pokreta dva upletena zmajska tela, kovitlajući vazduh i savijajući krošnje do zemlje odsečnim zamasima snažnih krila. Prosečnom ljudskom oku delovali bi kao pobesneli demoni, otrgnuti deo noći, zgusnuti besom i porivom da ubiju. Prosečan ljudski mozak izveo bi pogrešne zaključke i nakon toga totalno pobrljavio. Postoje mnogobrojni razlozi da se Homoljem ne ide nigde noću, a večeras im lovci na nečastive dodaju još jedan. Istina je, samo se deca boje mraka, dok se odrasli boje onoga što živi u njemu.

Zmaj, jedva dočekao da napusti mrak pećinskog lavirinta krcatog dušama zbunjenih ljudskih bića, bio je gotov da se raduje miru i tišini noći i visini neba. Prisustvo neočekivanog protivnika, i to ni manje ni više nego drugog zmaja, toliko ga je razbesnelo da nije mogao da razmišlja. Sve što je stari zmaj želeo bila je sloboda i nije ga bilo briga šta ili koga će pregaziti da je konačno oseti. Ipak, u ludilu osujećenog, zapamtio je da ne sme da bljuje vatru, ne što bi spalio drveće jer ga u ovom trenutku za to uopšte nije bilo briga, već što bi zaslepeo sebe a protivniku pružio odličan vidik.

U naletu očaja, sunuo je uvis, ne brinući što mu grane trgaju krila niti što mu protivnik zariva kandže u leđa. Na trenutak su se razdvojili, pod slabim sjajem zvezda, dok je drveće ispod njih plesalo u suludom ritmu klepeta rastrzanih krila. Nameran da novostečenu slobodu iskoristi što duže može, stari zmaj sunu što dalje od planine. Na nesreću, izabrao je pravac koji ga je vodio ka selu, što njegovog protivnika učvrsti u nameri da mu prepreči put.

Još jedan klinč i trganje kandžama po stomaku. Urlik ranjene zveri i pad u ništavilo.

***

Ognjen i Ravi su ih našli kako se grče u rečici, reže jedan na drugog, previše oslabljeni da nastave borbu i previše tvrdoglavi da priznaju poraz. Ognjen se u trku preobrazio i kao veliki nakostrešeni vuk stao pored brata, spreman za borbu.

U uobičajnim uslovima, starom zmaju nijedan protivnik ne bi bio ravan po snazi. Ali noćas, pred njim je mladi zmaj koji se, za razliku od njega,  hranio redovno, vežbao na otvorenom, i kao da je osetio vilinsku krv u protivniku. Zaista, priroda ga je dvostruko blagoslovila. Trostruko, ako mu je vukodlak pomagao.

“Kakva su ovo vremena došla”, zarežao je zmaj, promukao od vekovnog ćutanja, “kad se svoji okreću protiv svoga, u korist prevrtljivih ljudi?” Imao je osećaj kao da mu rečica daje dodatnu snagu i planirao je da ih zagovara dok je ne povrati u celosti.

Krila su obojici visila u fronclama, neupotrebljiva, ali bilo je tu još snažnih udova koji su se mogli raščerečiti.

“A kad sam ti rekla da ih se rešiš, nisi hteo, konju tvrdoglavi”, siknu vila sa obale.

Zmaj je tako brzo okrenuo glavu da mu čeljust neugodno zaškripa. “Ravi? Ravijojla, jesi li to stvarno ti? Šta radiš tako obučena?”, zgranuo se.

“Šta te briga”, odbrusila je, uprkos tome što su joj suze tekle iz očiju nežno zelene boje. “Svi da ste se preobratili u ljudski oblik, i to odmah. Jeste me čuli?”

Čuli su je, i te kako. Posle kratkotrajnog neugodnog šuštanja i uvijanja prostora, u rečici je do pojasa stajao žilav čovek, u crvenu kosu obrastao i crvenih očiju koje nisu mogle da se nagledaju vile.

Gavrilo malaksalo zatetura ka obali dok ga je Ognjen pridržavao.

“Ne, ostani unutra”, zapovedi Ravijojla. “Voda je lekovita.”

“Naravno.” Gavrilo se ipak doteturao do plićaka i pljusnuo koliko je dug, našavši se u vodi sve do nosa. Ognjen stade iznad njega, oštrim pogledom pronalazeći sličnosti između starijeg i mlađeg zmaja. Lepo su se unakazili dok su se borili, namerni da iskopaju jedan drugom utrobu. Voda je brzinski lečila rane.

“Brate”, vukodlak zviznu.

“Nemam snage sad”, jeknu Gavrilo. 

Stariji zmaj zakorači kroz vodu da bi bio bliže vili, ne obraćajući pažnju na sopstvene povrede, te Ravi uđe u reku, zadržavajući ga u mestu.

“Zašto si tako tvrdoglav?”, šaputala je dok su je obavijale njegove snažne ruke.

“Nedostajala si mi”, šapnuo je u odgovor dok ga je grlila.

“Majko?”, Ognjen se usudio da ih prekine.

“Majko?”, zmaj bezglasno ponovi, odvajajući se od vile samo toliko da je može pogledati u oči. “Shvatam da je zmajeviti moj, ali odakle vukodlak? Jesi li ti to…?”

“Usvojila sam ga”, preteći će vila dok su joj oči tamnele. “S nama je od kad je bio štene. Imaš li nešto protiv?”

“Apsolutno ništa”, zmaj požuri da kaže, još jednom zagnjurivši lice u slapove njene srebrne kose. “Apsolutno ništa.”


©2021. Petra Rapaić

Petra Rapaić, ljubitelj pisane reči, zelene boje i vukova. Piše i u slobodno vreme udomljava priče. Jednog dana postaće pravi pisac.

Priča Lovci na nečastive objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 2 (prosinac 2021). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.


Urednički komentar: Znate onaj osjećaj kad pročitate odličnu urban fantasy priču i želite uroniti još više u taj svijet i nastaviti pratiti likove? Treba nam više ovakvih priča, dapače, romana. Od milja u uredništvu ovu priču zovemo srpski Supernatural i izrazito nam je drago da nam ju je Petra poslala da je udomimo u ovome broju.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: