Znala sam. Neko me je odrukao za onog pandura. Sve sami izdajnici. Više nema časti ni među lopovima. Doduše, postojala je šansa da je bilo nekog poštenog sveta u onoj kafani. Astronomski mala šansa, ali kakva me sreća prati u poslednje vreme, ne bi me čudilo da je igumanija Crkve Svetog Kvazara slučajno svratila na čaj baš u trenutku kada sam mu spržila moždanu masu.

Zato sam ovde, u ovoj vukojebini. Mesec Zed je jedna od retkih teritorija bez ikakvih ugovora sa Tronom Svetlosti, barem u ovom kvadrantu. Čak se i Zaštitarski esnaf klonio Donjeg grada. Što ne znači da sam smela da se opustim, daleko od toga. Gde svetlosni panduri ne uspeju da dopru pretnjama ili umiljavanjima, uvek uspeju novcem. Svaki donjogradski naoružani probisvet sa pola mozga i manjkom skrupula dosad je dobio lepu uplatu od Svetlosti da drži optičke i audio receptore otvorenim u potrazi za mršavom Terankom nevinog izgleda.

Moje skromne telepatske sposobnosti ipak su bile dovoljno jake da kontrolišu telepatski gel dozvolivši mi da se prerušim u Ergunovca. Oni su ionako jedva malo više od želatinaste grude sala. Personalni holoprojektor se pobrinuo za detalje, a identitet sam kupila od jednog bivšeg saradnika. Naravno, moja mala šarada ne bi prevarila bioskenere, ali na sreću ovde ih nije bilo. Nažalost, gelu je već isticao rok (unutra je smrdelo kao runkanski bordel), pa sam morala da požurim.

Da sam ja birala mesto sastanka, ova propala rudarska kolonija mi nikako ne bi bila prvi izbor. Radije bih otišla na Dopzimu V, ispijala koktele i brčkala se u zelenim lagumima plutajućih ostrva, ali Tetke su insistirale da se nađemo baš ovde. A kada dobiješ termin kod najboljih (i najozloglašenijih) biohakerica u ovom kvadrantu, ne ostaje ti ništa drugo nego da se povinuješ.

Promena genetskog potpisa je sa sobom nosila mnoge rizike, ali šta sam drugo mogla da uradim. Tron Svetlosti mi je već sudio (i osudio me) u odsustvu, na smrtnu kaznu naravno, tako da je najbolje za mene bilo da umrem. A Tetke će pomoći u tome.

Tako mi i treba kad se glupiram. Bilo je mnogo lakših meta od kurčevog pukovnika Svetlosti Univerzuma. Ali kada sam shvatila sa kim sam imala posla, već je bilo kasno.

***

Jednom sam, u nekoj staroj teranskoj bazi, naišla na naziv za svoje zanimanje. Crna udovica. Svidelo mi se. Najstarija prevara u univerzumu: nađeš pogodnu metu, zavedeš je, nateraš da ti prepiše nasledstvo i potom je ubiješ. Pored kriminalnih klanova, pokreta otpora, pirata i osvajački nastrojenih rasa, Svetlost nije imala vremena da istražuje moguća ubistva bogatih civila. O lokalnim vlastima da i ne pričamo.

Međustelarna krstarenja su mi bila omiljena lovišta. Kartu za poslednje krstarenje sam osvojila u partiji banptura. Varanjem, naravno. Imala sam taman toliko vremena pre ukrcavanja da učitam jedan od svojih identiteta u brodski bezbednosni sistem. Žunavuž Derkel, naslednica sinthrambrene industrije nekoliko sektora dalje od početne stanice krstarenja i izvan njegove rute, dovoljno daleko da lokalni mediji ne znaju ništa o njoj.

Prvo što neupućenima prođe kroz glavu kada načuju negde o ovakvim prevarama je: mora da je neviđena lepotica. Naravno, to nema smisla, pošto ono što je lepo za Terana, za Mitrungijanca je komora za telesni otpad. A ja, niska i mršava, sva u kolenima i laktovima, daleko da sam bila oličenje lepote i za svoju dominantnu vrstu.

Srećom pa mi je mešavina različitih gena donela sposobnost otpuštanja univerzalnih feromona u stanju da zavedu manje-više bilo kog pripadnika seksualno kompatibilnih vrsta.

A ovakvo luksuzno krstarenje je bilo vicnukrijski sto bogatih mužjaka. Već sam se opredelila za jednog bogatog trgovca oružjem, kada sam naletela na Prosta. To jest, kada je on naleteo na mene.

“Izvinite ako sam previše direktan”, rekao je držeći u ruci nepotrebno dugačku čašu nekog maglovito plavičastog pića. “Ali rekao bih da ste Teranka?”

“Da, jesam, sa majčine strane.” Laskalo mi je što me je startovao, a da nisam morala ni da otpustim feromone.

“I ja sam Teranin”, uzbuđeno je izjavio kao da to ima ikakve veze. “Možda bismo mogli da odemo na neko piće. Prost. Dik Prost. Vama na usluzi.”

“Žunavuž.” Stidljivo sam se nasmejala pružajući mu ruku, dok sam pretraživala bazu. Nije ga bilo na listi putnika, što je moglo da znači samo jedno. Toliko je prljavo bogat da može sebi da priušti anonimnost.

“Ovo će biti lako”, pomislila sam, dok sam se smejala njegovoj glupoj i pomalo rasističkoj šali na račun dva Zur-mirtota što su upravo protekli pored nas.

Veče je proletelo u lažnim osmesima i suzbijanju nagona da mu odsečem ruku koja je uporno završavala na mojoj zadnjici. Na kraju je bio dovoljno pijan da nisam ni morala da ga dodatno drogiram ne bih li mu ugradila lažna sećanja o snošaju.

Nije bilo lako odreći se malog mozga u korist hakerskih sistema i okularnog oružja, ali bilo je ili to ili bih ponekad ipak morala da spavam sa metama, što apsolutno nisam želela. Nedavno sam uradila statističku analizu prethodnih poslova i prebrojala slučajeve injekcije fabrikovanih sećanja. Sama pomisao na toliko seksa me je umorila.

Tri ciklusa kasnije i vrtela sam ga oko malog prsta. Ipak, saznati koliko vredi i čime se tačno bavi pokazalo se kao nemoguća misija. Ovakva krstarenja su plaćena unapred i pošto nije morao da posegne za svojim portfoliom nisam imala priliku da ga napipam. Oblačio se obično i nije nosio nakit, što nije značilo ništa, pošto većina ultra bogatih to i ne radi. Samo sirotinja se trudi da izgleda bogato.

Nažalost, bio je previše upadljiv, glasan i neotesan, pa je bilo kasno da promenim metu. Niko ne želi neprijatne susrete sa bivšim kada je nemoguće pobeći. Zato sam rešila da isteram prevaru do kraja, ovako na slepo, pa kud puklo da puklo. Zaprosio me je posle dvanaest ciklusa. Bila sam u pravu, nije pružao mnogo otpora, jedva da sam morala da ga poguram.

***

“Evo me!”, toliko je kasnio da sam već mislila da se neće pojaviti. “Izvini što me nema. Sintetizator odeće je tek jutros dobio plan za moju odoru.”

Zamalo da odmah pobegnem kada sam prepoznala paradnu uniformu Svetlosti Univerzuma.

“Ti, ti si policajac?”, omaklo mi se.

“Eh, policajac”, zvučao je uvređeno, pa sam za svaki slučaj povećala lučenje feromona. “Pukovnik druge klase. Nisam smeo da ti kažem ranije, zbog tvoje sigurnosti koliko i moje. Ovde sam na odmoru, pa sam laka meta, ali sada kada ćemo se venčati, između nas ne sme biti tajni.”

Nisam mogla da se setim dovoljno dobrog razloga da odustanem. Iako bez imovine, oficiri Svetlosti su se, zbog političkog uticaja, smatrali dobrim ulovom za udavaču bilo kog staleža, pa nisam mogla igrati na kartu dva smo sveta različita. Tako da, kada je kapetan broda, veštačka inteligencija trećeg stepena, upitao da li svojom voljom pristupam verifikaciji sporazuma o zajedničkom životu, nisam imala drugu opciju nego da kažem Da.

Te večeri sam spavala sa njim, prvi put. Nije se preterano napio, a daleko od toga da je bio neprivlačan, ali to nije bilo presudno. To što sam ja, obična prevarantkinja, imala pod kontrolom višeg činovnika Svetlosti me je uzbudilo i više nego što sam sebi želela da priznam.

Brod se već sutra ukotvio u jednoj od većih komercijalnih luka, kako bi omogućio putnicima da zadovolje svoje nagone za trošenjem. Bilo je lako izmisliti izgovor da ostanem sama, njega je ionako jedino zanimala lokalna selekcija egzotičnih alkoholnih pića. Ukrcala sam se u prvi transport koji je napuštao luku, otpisavši celo iskustvo kao propalu investiciju.

Nikad mi neće biti jasno zašto me je tražio. Dejstvo feromona brzo izlapi ako se redovno ne podmazuje, a jedna ozbiljnija pretraga u Svetlosnoj arhivi bila bi dovoljna da sazna moj pravi identitet. Da li je moguće da se on istinski zaljubio?

***

Prema onom što sam uspela da razlučim iz kriptične poruke, Tetke su operisale iz lokala pod nazivom “Bun” negde duboko u donjogradskoj ulici Gladnih. Ovaj uzani koridor između dva zida kontejnera za stanovanje čiji su donji, a neretko i gornji spratovi preuređeni u restorančiće, birtije i salone sa opijatima bio je poslednje mesto gde bih u tom trenutku volela da budem. Glad je pritiskala moje misli i svaka tezga me je mamila da stanem i probam nešto od raznovrsnih jela. Kao i obično, život je rešio da se šali sa mnom pa me je bacio izgladnelu na jedino mesto u tri kvadranta gde je dobra hrana bila najvažnija stvar u univerzumu. Svaka tezga je imala barem po jednu istaknutu nagradu osvojenu na ovom ili onom lokalnom takmičenju u kulinarskim veštinama, a na holopanoima su skoro isključivo reklamirali buduće događaje sličnog tipa. Nažalost, mogla sam samo da maštam o opojnim mirisima i ukusima svakojakih đakonija, pošto jedino što sam trenutno osećala bio je odvratan smrad truljenja moje maske.

Klopa će, nažalost, morati da sačeka. Uzdahnula sam i nastavila da se probijam kroz gužvu. Bez zvanične mape grada i sa nepostojećim ugostiteljskim licencama, u potrazi za pravim lokalom mogla sam da se oslonim jedino na svoje oči. Tri puta sam prošla ulicu uzduž i popreko dok nisam u uglu jednog od poprečnih prolaza ugledala minijaturnu tablu sa traženim nazivom. Jedva sam provukla nadutu telesinu kroz ulaz prave-pravcate teranske poslastičarnice.

U skučenom lokalu sa svega nekoliko stočića i dugačkim pultom sa raznoraznim kolačima, sem dve Teranke iza njega, nalazio se jedan borbeni bot klase S. Tri tone uglačanog čelika mirno je sedelo za jednim od stolova sa belim porcelanskim čajnikom i šoljicom iz istog seta.

“Ne brini, ćero, on je tu da poplaši nezvane goste.” Prenula me je iz misli jedna od žena, sitna i nasmejana, sa crvenim pramenovima u smeđoj kosi. “Ti si dovoljno pametna da znaš da je prava opasnost sa ove strane pulta.”

“Ja. Ne znam. Ne razumem…” Uhvatila me je nespremnu. Bot je vrhovima prstiju velikih poput moje šake nežno podigao šoljicu i prineo je licu. Sve je bilo poput lošeg tripa. Pokušala sam da se priberem i nastavila. “Moje ime je Grngdar Po Rudtiht i ovde sam povodom…”

“Joj, usraću se”, ispalila je druga, namrštivši guste crne obrve. “Alo, ženo, skenirali smo te čim si ušla. Znamo da si unutra. Misliš da bi nas našla da to nismo želele? Nego, hoćeš li da skineš taj trulež sa sebe i prestaneš da nam opoganjuješ radnju ili će CP6 ovde to da uradi za tebe?”

Otpustila sam mentalni stisak nad umirućim gelom i maska se istog trenutka pretvori u želatinastu masu i rasplivi svuda po meni i podnim pločicama. Roj droida za održavanje je izleteo iz donjeg dela pulta i očistio sve, zgulivši moje natopljeno odelo i naprskavši novi sloj instant tkanine. Sve se završilo i pre nego što sam stigla da se pobunim, pa sam sada stojala raščupane, ali čiste kose obučena u lagani bordi kombinezon i gravitacione čizme, jedino parče odeće koje čistači nisu pojeli.

“Znači, vi ste Tetke?” Glas mi je bio promukao od dugog korišćenja telepatskog emulatora govora.

“A ti si Tina Kelvin, tražena u šest sektora i sa crnom poternicom Trona Svetlosti”, ponovo je progovorila prva pružajući mi četku. Iskoristila sam ogledalo iza aparata za kafu da smirim razuzdane vlasi. “Ne pretim ti, samo iznosim činjenice. Pretpostavljam da si ovde pošto si načula da možemo da ti pomognemo sa tvojim problemom.”

“Da, ovaj, trebala bi mi jedna promena biopotpisa.” Uspela sam da se saberem i sada sam zvučala kao stara ja. Nije mi se sviđalo što ne držim uzde ovog razgovora, ali kada sam već tu besmisleno je da odustanem. “Da li ste u stanju to da uradite?”

“Ha, slušaj ti malu, da li smo u stanju”, druga je mlatila kašičicom u mom pravcu. “Bolje se zapitaj što ti nisi bila u stanju da ne ubiješ onog pandura? Nego sad ja moram da trošim četrdeset tri procenata sajber kapaciteta na prikrivanje tvog biopotpisa ne bi li izbegli da te neka vucibatina nanjuši dok si ovde.”

“Ako sam toliki šraf u guzici, što ste mi uopšte dozvolili da vas nađem?” Ipak je bilo mesta za pregovore. “Znala sam. Trebam vam za nešto.”

“U redu, nije potpuni moron”, obratila se koleginici koja je nastavila.

“Tvoje specifične sposobnosti bi nam dobro došle u zavrtanju jednog, kako si ono rekla, šrafa što nam bode pozadine”, prihvatila je šoljicu kafe od drugarice i nastavila. “Ti podmažeš naše fluks otpornike, da bismo mi podmazale tvoje.”

“Ja sam prevarantkinja, a ne plaćeni ubica”, pobunila sam se.

“Za jednog neubicu, usmrćivanje ti baš ide od ruke.” Prevukla je dlan preko površine ispred sebe i dvadesetak smrtovnica je zasjalo na holoekranu. Moji najveći hitovi, uključujući i neke za koje ni Svetlost nije znala.

“Teško je raspravljati kada je sve tu zeleno na providno.” Još jedan mrtav mužjak na spisku neće napraviti neku razliku ako padnem pod ruke vlastima. “Ali kako ću bilo šta izvesti sa ovolikom metom na leđima?”

“Lako, prvo ćemo mi završiti naš deo.”

Slike pokojnika je zamenila detaljna analiza mog genoma. Barem sam tako ja shvatila gomilu različito obojenih oblika na holoekranu. S druge strane, mogla je da bude i DNK sekvenca artontoskog glodara, ne bih prepoznala razliku.

“Najlakše je da jedan deo genetskog materijala prepišemo u nešto što već poseduje.” Žene su počele da se domunđavaju ignorišući moj mrki pogled. “Promena mora da bude dovoljno velika da je skeneri ne smatraju prihvatljivom greškom.”

“Možda ovih sedam posto Oonivata DNK da pridružimo T64 sekvenci”, predložila je crnka prevlačeći jedan manji kvadratić ka većem. “To bi pojačalo potentnost njenih feromona i promenilo pigmentaciju kože.”

“Ne, to nije dobro, postoji sedamdeset osam posto šanse da bi je pored toga preobratilo u vodozemca. Ne želiš da ostatak života provedeš u bari, zar ne?” Odrično sam zavrtela glavom. “Možda da ovih dvanaest posto prebacimo u teransku DNK. Izgubila bi elektromagnetne receptore, ali to bi bilo dovoljno da joj poveća mišićnu masu i potencijal za taloženje masnih naslaga. Jesi li spremna da se odrekneš magnetnog čula?”

“Nisam ni znala da ga imam. Prodato.” Ko bi rekao da svoju tananu liniju dugujem genomu nepoznate neteranske vrste. “Vidi kakva si džigljava”, govorila bi majka gurajući mi još jedno sledovanje u tanjir. Ali koliko god bih jela ništa se nije lepilo. Bilo bi lepo imati kukove za promenu.

Žene su se pogledale klimnuvši jedna drugoj sa zadovoljnim izrazom na licima i pritisnule svako po jedan trougao u donjim uglovima holo-ekrana. Slika je nestala, a jedna od vratašaca na staklenom pultu su se otvorila i pokretna platforma je iznedrila prelepo ukrašeni čokoladni kolač.

“Uzmi pojedi ovo”, rekla je brineta, pružajući mi poslasticu.

Ništa mi nije bilo jasno, ali jesam bila gladna, a slatkiš je lepo mirisao. Progutala sam ga u nekoliko zalogaja.

“E sada za tvoj deo dogovora”, nastavila je kada je potvrdila da sam sve pojela. “Meta se zove Črtup Artvudr…”

“Čekaj malo, to je to?” Izvukla sam ručni skener iz torbe i uperila ga u sebe. Očitavanja nisu bila u lokalnoj bazi, ali zasigurno nisu bila moja. “Očekivala sam hirurški sto, špriceve i laserska sečiva.”

“E lude li žene”, frknula je crnka. “Pa menjamo ti genetski kod, a ne vadimo pankreas. Retrovirus iz kolača je već mutirao tvoj DNK. Fiziološkim promenama će trebati malo da se završe. Telo će ti tražiti više hrane i vode u narednih nekoliko dana kako bi imalo energije za metamorfozu. Sada je ostalo samo da ti povežemo novi, čist identitet sa izmenjenim potpisom.”

“To znam i sama da uradim.” Nasmejala sam se prkosno, ali se nisam usudila da mrdnem. Nešto mi je govorilo da se neću tako lako izvući. “Šta me sprečava da probušim rupu u botu i nestanem?”

“Pa prvo jer smo ti deaktivirale okularne lasere kada si ušla”, nehajno je izjavila brineta zauzeta nečim iza pulta.

“A drugo što će te retrovirus ubiti za tačno tri ciklusa ako ti ne damo inhibitor”, smeškala se druga, što je izgledalo mnogo strašnije nego kada se mrštila. “Bez njega, benigni tumori koji trenutno menjaju tvoju fizionomiju će nastaviti da rastu dok se ne budeš ugušila pod sopstvenom težinom.”

“Tako da, kao što sam rekla, ime mete je Črtup Artvudr…”

***

Tu noć sam provela u agoniji. Ko bi rekao da će modifikacija skeleta toliko boleti. Ali ujutru, kada sam uspela da se izvučem iz kreveta i sručila u sebe pola tuceta loptica od prženog testa, sa radošću sam odahnula pošto osoba koja me je gledala iz ogledala više nisam bila ja. Porasla sam za tačno šest procenata, a kukovi su mi se raširili. Čak mi se i obim lobanje povećao i jagodične kosti postale izraženije. Odraz u ogledalu i stara Tina su mogle u najboljem slučaju proći kao dalje rođake.

“Sinaja. Sinaja Lem”, ispravila sam samu sebe. Imala sam toliko imena tokom svoje karijere, ali sam u glavi uvek bila Tina Kelvin. Nisam očekivala da će mi biti toliko teško da se naviknem na novi identitet.

Ispostavilo se da je trnjenje zuba koje me je pratio još iz tinejdžerskih dana ustvari bio signal elektromagnetnih receptora. Pomalo mi je bilo krivo što nisam znala da ih posedujem, mogli su biti od koristi. Ali ne vredi plakati nad izgorelim provodnicima. Uprkos svim promenama u izgledu, ipak sam rešila da skratim kosu i promenim joj boju, te da prekrijem lice velikom maskom za filtraciju vazduha, barem dok ne napustim Mesec.

Meta je bio ovdašnji kulinarski sudija, tip osobe koja nikome neće nedostajati. Prema podacima dobijenim od Tetaka, sudija je bio Tarturanac što ga je činilo podložnim mojim feromonima. Ostalo je samo da pronađem način da mu se dovoljno približim.

To se, doduše, pokazalo teže nego što sam očekivala. Sudija je bio toliko omražen među meštanima da nije napuštao kuću bez obezbeđenja. Ali sreća mi se ipak osmehnula. Moj trenutni apetit se ispostavio povoljnim za takmičenje u brzom izjedanju viršli koje se održavalo tog dana kao deo ceremonije proslave jednog od stotinu verskih praznika obeležavanih na Zedu. Ulog je bio manje vredan od same količine hrane, ali lično Črtup je uručivao nagradu pobedniku.

Ipak, usprkos trenutnoj alavosti, nije bilo šanse da pobedim, barem ne pošteno. Svi takmičari su bili najmanje za stopu viši od mene i barem duplo teži. Jedan je imao dve glave, drugi surlu poput usisivača, a trećem su šezdeset posto tela zahvatala ogromna usta. Ali svi su bili mužjaci.

Jela sam polako jednu po jednu viršlu dok su ostali kašljali, mrštili se i pokušavali da suzbiju gađenje. Moji feromoni rade na principu promene percepcije, čineći me neodoljivom za kompatibilnog mužjaka. Ali, na sličan način, mogli su i da naprave nekog ili nešto odbojnim ciljanoj individui. Brdo zelenih kobasica, na primer.

Dvoglavom je leva glava povratila na četvrtini pojedenog ovala, pa je od tada smeo koristiti samo desnu. Slonče se nije koristilo surlom pošto ga je miris terao na kašalj, a Velika usta je istresao ceo oval u zjapeće čeljusti, ali ih je odmah refleksno ispljunuo pa je sada jurio kobasice svuda po stolu i podu praćen glasnim smehom iz publike.

Ostalo mi je još desetak komada kada su protivnici počeli da me sustižu, ali imala sam još jedan kec u rukavu. Ono amfibijsko poreklo mi je dozvoljavalo da otkačim vilicu i raširim usta dovoljno jako da sve preostale viršle kliznu niz grlo. Publika je poludela, a ostali takmičari povraćali u gađenju dok je sudija svirao kraj.

Stomak me je boleo, i znojila sam se poput iupodievske svinje, ali vredelo je. Ne zbog nagrade, naravno, trofej sa pristupnim šiframa sadržao je jedva malo više kredita od cene kotizacije, ali famozni sudija je bio tu da mi ga uruči.

Neodređenih godina, visok i upalih obraza, izgledao je kao da su ga juče izvukli iz groba. Promrmljao je jedno ravnodušno “Čestitam” i pružio mi pehar što je bilo i više nego dovoljno vremena da ga uhvatim u  feromonski oblak.

Izostanak ikakve reakcije me je, međutim, iznenadio. Obično i oni sa nepokolebljivom voljom mi barem dobace smešak. Tarturanac je samo počešao nozdrve i krenuo da napušta podijum.

Osujećena (i pomalo uvređena) ovim bezobraznim nedostatkom naklonosti rešila sam da probam da uhakujem jednog od botova iz njegovog obezbeđenja. Pružila sam ruke da zagrlim sudiju, tobož u naletu euforije, i android se predvidivo preprečio između nas. Bezbednosni botovi su bili nemogući za potpuno preuzimanje inače bih mogla jednostavno da zaposednem jednog, sačekam pravi trenutak i zavrnem šiju sudiji u privatnosti njegovog doma. Ovako, sve što sam uspela je da se prikačim na botov optički fid što mi je barem omogućilo da drži metu na oku.

***

“Korov!”, izletelo mi je naglas dok sam, proždirući treću porciju prženih rolnica od misterioznog mesa na jednom od štandova u ulici Gladnih, pregledavala snimke sa botovog fida. Kuvar je samo nakrivio glavu i pogledao me sa oba para kompozitnih očiju pre nego što je nastavio da secka sastojke za sledeću turu.

Po svoj prilici ću sumu izdvojenu za isplatu Tetki potrošiti na hranu. Ali isplatilo se. Jutros sam se po prvi put u životu probudila sa guzicom. Sve one viršle od juče su mi završile u butinama i gluteusima. Dobro, dobila sam i dvadeset posto na mišićnoj masi, ali to me nije preterano zanimalo.

Vratila sam snimak na početak i pogledala još jednom u nadi da mi je sva ova mast udarila u glavu. Ali, nažalost, video je ponovo pokazao sudiju kako se u pola noći ispravlja u krevetu i čvornovatu plavičastu biljku zagasito ljubičastih cvetova koja mu izlazi iz usta.

Nisam nikad do sada imala to nezadovoljstvo da se sretnem sa Korovom, sem u pričama moje majke. “Ako ne pereš ruke pre jela, spore Korova će ti ući kroz usta i onda si gotova”, bila je jedna od njenih omiljenih pedagoških taktika.

Ova drevna invazivna sorta parazitskih inteligentnih biljaka je davno, pre mnogo hiljada orbitalnih ciklusa, pokušala da uništi sve nebotaničke organizme u galaksiji. I zamalo da joj uspe. Udružena sila svih samostalnih vrsta i vojnih organizacija je jedva uspela da suzbije invaziju. Čak su i pirati učestvovali u eradikaciji napasti.

Prema najnovijim podacima, Korov se smatrao izumrlim. Prava je misterija kako je ovaj uspeo da opstane na ovako gusto naseljenom Mesecu. Ali njegovo prisustvo je objašnjavalo zašto su feromoni podbacili. Tarturanac je već odavno mrtav i biljka je vodila glavnu reč.

Obrisala sam graške znoja sa čela ubeđujući sebe da su tu zbog začinjenosti rolnica, a ne jer se rok bližio.

Ali pretnja smrću je uvek dobar motivator, tako da sam se, u naletu genijalnosti, setila fragmenta razgovora sudijinog bota sa organizatorom kulinarskog takmičenja koje se dešavalo tog popodneva. “Ovo je lista zabranjenih sastojaka. Korišćenje bilo kojeg od njih će dovesti do automatske diskvalifikacije takmičara.”

Provukla sam listu kroz svoj modul za analizu i jedan mikronutrijent je bio zajednički za sve namirnice. Bile su bogate cinkom. Mora da je Korov alergičan na taj metal. U nedostatku drugih opcija, pre nego što se pretvorim u masu sličnu stvorenju na dasci za sečenje ispred mene, zašto da ne probam i otrujem gada.

***

“Dobar dan, ja sam Ris Ddik, vlasnik i glavni kuvar.” Stajao je ispred mene u besprekornoj sivoj uniformi. “Tražili ste da me upoznate?”

Sedela sam u malom, ali lepo uređenom restoranu u jednom od jeftinijih kvartova Gornjeg grada. Upravo sam završila ukusnu, ali ni po čemu posebnu porciju žaturijskih rebaraca u biber sosu. Srećom, nisam došla samo zbog hrane.

“Da, htela sam lično da vam se zahvalim na ovom nezaboravnom obroku.” Sa lakoćom sam ponovo uletela u ulogu bogate naslednice, a novostečeni atributi su lepo popunili ekstravagantnu haljinu od mikustavske svile. “Vaš neobičan talenat za tako prirodno mešanje kontradiktornih ukusa me je ostavio bez reči. Neshvatljivo mi je zašto Vam je Črtup Artvudr dao tako lošu ocenu na prošlogodišnjem Sudaru spatula.”

“Molim Vas, gospođo, ne spominjite mi to ime”, pokušavao je da zadrži ljubazan ton, ali bes mu je izbijao iz očiju. Svi su na Zedu znali koliko Ddik prezire sudiju; njih dvojica su se više puta i javno sukobili, pa je bio najpogodniji za ono što sam planirala da uradim.

“Gospođica. Tiritaba Kvest, drago mi je.” Pružila sam mu ruku i ispratila je feromonskim napadom. Držanje mu se istog trenutka opustilo i osmeh vratio na lice. “Matorog Črtupa je odavno neko trebao da postavi na svoje mesto. Vreme ga je, očigledno, pregazilo.”

“Potpuno ste u pravu.” Pogledom je upitao da li može da sedne pa sam mu klimnula u dozvolu. “Nivo frustracije koju mi taj pakosni čovečuljak stvara je neverovatna. Evo upravo pakujemo kuhinju da krenemo na današnje takmičenje u pravljenju hladnih čorbi na kome će on suditi i već mi nije dobro.”

“Oh, kako je to uzbudljivo!” Više sam se trudila zbog svedoka nego njega. Feromoni su odradili svoje. “Da li bi bilo preterano bezobrazno od mene da Vas zamolim da me povedete sa sobom. Posmatranje takvog majstora kakav ste Vi na delu bi bilo ostvarenje sna.”

“Bio bih počastvovan”, odgovorio je dodirnuvši mi ruku na šta sam se stidljivo nasmejala.

“Divno, naći ćemo se tamo”, oduševljeno sam uskliknula. “Mora da se presvučem u nešto prikladnije.”

***

U stvari mi se žurilo da se domognem svoje apoteke. Sve me je bolelo, od kostiju preko mišića do kože. Bile su mi potrebne dve doze analgetika da se vratim u normalu. Rok se približavao, ali sam i ja bila blizu cilja. Otvorila sam prtljag i prebirala po različitim odevnim kombinacijama dok nisam našla prikladan ansambl za kibicovanje u kuhinji. Pomoćni dron mi je naprskao sprej ravnomerno preko celog tela. Pepeo sivi kombinezon je izgledao kao stilizovana verzija kuvarske uniforme. Izvukla sam ružičasti pojas iz dna sada praznog kanistera i upotpunila kombinaciju. Veliki sunčani vizir u istoj boji će pomoći u skrivanju lica.

Pošto sam odsela u Donjem gradu, požurila sam natrag u Gornji. Nije mi bilo drago što već drugi put danas moram da plaćam vožnju liftom, ali isplatiće se. Visoka cena liftarine bila je najlakši način da se spreči običan plebs iz Donjeg grada da vršlja tamo gde mu nije mesto.

Glavni trg bio je toliko prepun naroda, da mi je trebalo previše vremena da pronađem pravi šator. Prepoznala sam oklevanje na kuvarovom licu kada me je ugledao, kao da se pitao šta mu je ovo trebalo. Nova doza feromona ga je podsetila koliko mu je u stvari stalo da ja budem tu.

Smestili su me u udobnu fotelju u ćošku gde nikom nisam smetala, ali sam imala dobar pogled na sve što se dešava. Vrtela sam prst po ivici prazne koktel čaše povremeno bacajući izazovne osmehe Ddiku, kada procenim da je uradio nešto vredno divljenja. Iščekivanje me je ubijalo i groznica je ponovo počela da me trese, ali ništa drugo nisam mogla sem da čekam.

Najzad je takmičenje ušlo u završnicu i radile su se poslednje pripreme. Zato niko i nije primetio kada sam nečujno skliznula u masu pomoćnika i istresla sadržaj iz tajne pregrade svog prstena u lonac. Kuvar me je spazio kako se motam gde mi nije mesto, pa sam mu zalepila jedan strastveni poljubac.

“Za sreću”, šapnula sam i napustila šator.

Izabrala sam izdvojeno mesto u loži odakle sam mogla nesmetano da ispratim ocenjivanje. Moj tanjir je bio šesti po redu. Istopila sam još jedan analgetik pod jezikom pomno prativši svaku podignutu kašiku. Nisam bila sigurna da li će meta moći da nanjuši cink. Nezavisno od ishoda, imala sam spreman prevoz do liftova. Nateraću Tetke da mi daju inhibitor ili će i one umreti sa mnom.

Črtup je zastao pored šestog tanjira odmeravajući ga ispod oka, i mislila sam da je sve propalo, ali je kašika ipak našla put do tankih usana i prvi zalogaj je skliznuo niz grlo. A za njim i drugi. Nisam tačno znala šta da očekujem. Da li će sudija jednostavno pasti, ili se osušiti poput posoljenog puža? Da li sam mu dala smrtonosnu dozu?

Mljacnuo je još dvaput glasno, namrštio se, ali kada je otvorivo usta da izrekne presudu umesto zasigurno loše kritike iz njega je izletela ogromna biljka i počela da otpušta čudne piskave zvuke poput trube. Muk se prolio preko tribina, ali samo na sekund. Salva raznoraznih projektilnih i energetskih oružja koje je poletela ka sudiji je izbrisala moje brige o pravom doziranju otrova. Izgleda da su Korov koristili za plašenje dece u svim ćoškovima kvadranta.

Gotovo je! Konačno sam slobodna. Samo još da ne umrem pre nego što stignem do Tetaka. Uspela sam, skrivena nastalim haosom, da se neprimetno izvučem do transporta i domognem liftova pre nego što su ih zaključali.

Trčala sam koliko su me noge nosile kroz skučene ulice Donjeg grada u kome, srećom, još uvek nisu postali svesni šta se iznad njih upravo desilo. Moja sreća je ubrzo mutirala u očaj, kada sam, skrenuvši u skučeni prolaz, umesto poslastičarnice, naišla na prazan kontejner. Nikakav trag nije ostao od lokala ili Tetaka, kao da nikada nisu ni bile tu. Pala sam od očaja i groznice, dok mi je u glavi zvonilo.

Čekaj, to je ipak komunikator.

“Čestitamo, uspela si”, oglasio se ženski glas. “Zamisli, Korov. U ovom veku. Znale smo da je nešto trulo kod tog drkadžije. Mada ima smisla, niko ne može da odoli našim medenjacima, a on nam je dao trojku.”

“Sve ovo zbog loše recenzije!”, vrištala sam u mikrofon. “I šta sad ja da radim? Ostavićete me ovde da se istopim?”

“Ma, opusti se, ništa ti ne fali!”, sada je pričala druga. “Nikada nije ni bilo inhibitora, to što se osećaš kao govno je normalna reakcija na promenu biopotpisa. Stanje će ti se poboljšati kroz koji ciklus.”

“Čemu ova predstava onda?” Bes i sreća su neizmenično menjali ton mog glasa. “Volite da se poigravate sa ljudskim životima? Moja muka vam je smešna, je li?”

“Pomalo, ali mašiš poentu. Ovo je bio test, a ti si ga prošla. Još ćemo se mi družiti.” Sada su se otvoreno smejale i nisam mogla da razlučim koja je tačno govorila. “U međuvremenu, probaj da ponovo ne ubiješ pogrešnog čoveka, inače sledeći put nećemo imati drugog izbora nego da te pretvorimo u vodozemca. Bićemo u kontaktu. Ćaos!”

Da li je moguće? Uspela sam? Konačno sam slobodna. Čemu onda ovaj gorak ukus u ustima? Moguće da je od koktela, mada sve mi se čini da je u pitanju ukus saznanja da je ova mala kulinarska avantura bila samo prva rata mog duga Tetkama.

---

Samo duša ukus ne menja © 2026. Igor Urban

Da li je Igor Urban programer koji se pretvara da je pisac, ili pisac kome je programiranje redovan posao? Ko zna. On sigurno ne. U svakom slučaju, njegove i fantastične i nefantastične, kratke i ne baš tako kratke priče objavljene su u većini regionalnih publikacija tog tipa. Trenutno radi na jednom ili tri romana.

Privatno, otac je troje goblina, ljubitelj zanatskog piva; nizak, ćelav, zdepast, matori muškarac koji pokušava da bude otvoren za nova iskustva onoliko koliko mu to njegovo balkansko vaspitanje i leđa dozvoljavaju.

Priča Samo duša ukus ne menja objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 11 (rujan, 2026.). Časopis možete besplatno preuzeti s morinakutija.com/mag ili s platforme Smashwords.

---

Urednički komentar: Ova će vas fantastična kratka priča odvesti na pravu kulinarsku avanturu u svemiru i dobro vas nasmijati i zabaviti. Kao što već i očekujemo od priče Igora Urbana. A za one koji žele znati više: glavni se lik već pojavio u br. 6 Morine kutije u priči SS Bircuz 6.

---

Image: Kevin Yung (Pexels)