Iza sedam neprobojnih bedema, iza sedam zaleđenih voda, iza sedam nazubljenih sunaca, bila jednom jedna mračna princeza i živela svoj fetišarski san. Do svoje šesnaeste školovala se u manastiru gde je stekla naklonost prema obnaženim, nemoćnim i raspetim muškarcima. Orgulje su je naročito uzbuđivale i stari kralj platio je bogatstvo da ih po svršetku princezinog obrazovanja prenesu iz manastira u dvor, sa veštoprstim orguljašem zajedno. Princeza je stanovala u dvoru na sedam spratova i, od svih odaja, u podrumu zaključavanom sa sedam ključeva najviše se osećala živom. Od šesnaestog leta naovamo, za svaki je rođendan dobijala po jedan od ključeva iz tog svežnja na dar.

Prvi ključ otvarao je podrumsku odaju gde je princeza jahala paža upregnutog kao konja. Drugi ključ otvarao je odaju sa nameštajem od živih ljudi: paževi su se savijali u nepomične stočiće i ostajali tako koliko je princezinim stopalima bilo potrebno da predahnu. Odaja pod trećim ključem bila je namenjena obožavanju princezine čizme: kožne, sjajne i okrutno lepe, sa smrtonosnim potpeticama. U petoj odaji princeza je vežbala drevnu istočnjačku veštinu vezivanja, pokazujući nenadmašan talenat u asimetričnim vezovima koji su njene paževe pretvarali u izazovne umetničke skulpture. Šesta odaja odzvanjala je od bola: princeza je usavršavala znanje o anatomiji muškog tela oštreći šibu na obnaženim paževima. U sedmoj odaji paževe je oblačila u žensku odoru, učila ih dobrim manirima i kako da je služe jezikom bez reči.

Dvorske dame tretirala je kao sebi ravne i opismenila je svaku.

Sretne i sladostrasne godine nizale su se kao čvorovi na brojanici između dve molitve i potrajalo bi triput toliko, samo da je stari kralj veštije bitke vodio u donjim krajevima… al’ je kralju koplje otupelo.

Najstarija od njegovih ljubavnica razgnevi se silno, što je kralj pohodi skoro svake noći, a tek svake prestupne omakne mu se da joj iole zadovoljstva pruži. Davala mu je i vremena i strpljenja i blago upozoravala: “Kralju moj, ne počinji što svršiti ne možeš!” Al’ kraljevska kruna ne zna kad udari na jaču od sebe.

Jedne takve noći kraljevoj je ljubavnici dozlogrdilo da uzdahe samo sluša umesto da ih sama ispušta, te iz neudovoljene strasti izreče kletvu. Kako nije htela da udari na kralja samog, udarila je na ono što je njemu drago.

“Dabogda ti se kći zaljubila ljuto! U prvog koji jutrom kraj dvora prođe, bilo da je sirotan, bilo plemić! Nijednog drugog ne pogledala, nit sa drugim igru igrala! Nek strada u toj ljubavi jalovoj… dok balkanska žena ne pokori muža, dok svinjar ne zavede plemkinju, dok satir ne savlada sopstvenu žudnju! A ja da u postelji kraj boljeg od tebe osvanem!”

Kralj je spokojno hrkao, ni topovsko zrno po sred čela probudilo ga ne bi, a kamoli kletva ženska. 

Šta žena izreče, tako bude.

Izjutra kraj dvora zastade mladić krasan. Gizdav i ponosit, kose duge kao princezino uže za najneposlušnijeg paža. Princeza je baš u to vreme obilazila vrt sa pasjom kupinom, jer kad se natope sokom te biljke, šibe još veselije progovaraju na koži, a jutro je nagoveštavalo pohotno podne.

Videvši je kako gazi po žaokama, mladić je oslovi i kleti susret obistini se u trenu.

“Moja gospo, šta vas goni tom zubatom cveću?”

“Ko si ti?” brecnu se princeza sva osiona i pusta, al’ kad joj se pogled susrete sa mladićevim… “Ti!?” reče iznenađeno, kao pri neočekivanom susretu sa starim znancem.

Pruži mu srcoliki list pasje biljke. On prihvati, al’ ga istog trena ispusti uz dreku, jer ga list ožari po dlanu. Princeza se od srca nasmeja i uze ga za ruku nenaviknutu na bol. Ispusti je istog trena, jer je žar raspali po celom telu.

Kletva se u prvi mah katkad učini kao blagoslov. Mladić je nedugo posle tog čudnovatog susreta produžio svojim putem, a princeza više nije bila ista.

“Toliko je ubledela da joj više ne treba puder!” šaputao je dvorski harlekin. “Ne jede!” čudila se dvorska kuvarica. “Pogled joj je odsutan!” došaptavale su se dvorkinje. Paževi su nemo patili od zapostavljenosti – ni u šali da ošine ili ponizi bar jednog od njih. Veštoprstom orguljašu uvenuo je najduži prst na obe ruke. “Smekšala je!” kružile su zabrinjavajuće glasine dvorom.

Da je odobrovolje, dvorska savetnica predložila je da princezi daruju nekoliko pari novih čizama, čovekolike konje, konopljinu užad u svim bojama, lance koji prave najumilniju muziku. Ona je samo odmahnula rukom. “Sklonite sve to. Dosađujete mi.”

“Da se nije… znaš, z… pu-pu-pu, daleko bilo i neizgovorilo se!” nagađala je dvorska sveštenica. Samo se najstarija kraljeva ljubeznica zadovoljno osmehivala iza lepeze. Kralj je o svemu ostao neobavešten.

“Ne mogu do veka ovako!” reče najzad princeza sebi samoj. “Svinjar ili plemić bio, moram ga naći!”

Obula je najdublje čizme, opremila se zlatnicima i spustila plavu sveću u nedra, jer to leči snove i pomaže da se vidi istina. Napustila je dvor i krenula da luta po svetu. Gle čuda, umesto da samo zatraži da joj služe i da u njeno ime prevrću carstvo, sama je pošla. Dvorski zvezdočatac predviđao je propast sveta.

* * *

Idući tako, princeza susretne najneveseliju od svih žena. Oko glave joj siv oblak, oči obnevidele od neisplakane vode, usne raspukle i ogrezle u krv. Ramena joj povijena pod nekim nevidljivim teretima, toliko da joj se grudi po zemlji vuku.

“Sestro mila”, oslovi je princeza, “zar si zaboravila ko si?”

“Gospo”, izusti žena u nameri da joj se pokloni, ali niže nije mogla.

“Šta je tebe takvu u žalost zavilo?”

“Život, gospo.”

“Život?” začudi se princeza iskrenije nego ikad. “Kud si naumila?”

“Nikud i bilo kud. Samo da se sklonim na kratko.”

“Od koga se kriješ?”

“Od muža, od koga bi drugog.”

Mora da sam dugo putovala, zaključi princeza u sebi, ovde posve drugi običaji vladaju. Dok se ona od muža krije, ja mog jurim. Kojoj su od nas dve vrane po mozgu kljucale? “Reci mi, sestro, kakav je to muž od koga valja bežati?”

“Muško ko muško! Prek i naopak. Šta god da uradiš, ne valja mu. Psuje i mene i porod, tešku ruku ima. A žensko je da služi, šta ćeš!”

“Žensko!? Da služi!?” od čuđenja su joj ove reči zapele među zubima. “A od kad to?”

“Od vajkada.”

“Pamtiš li, sestro, da bi drugačije moglo biti?”

“Kako drugačije? Ženska je sudba kleta.”

“Zar i ja nisam žensko?”

“Ti jesi plemkinja, vidim ti po koži i po odori. Al’ i ti, gospo, svakog meseca krvariš, pokorna ćeš mužu biti i u mukama rađati. Ti u svili, ja u slami.”

“Poslušaj me i podučiću te. Da sav taj čemer vratiš tamo gde pripada. Da slaviš sve što je žensko. Da u kući nadvladaš muža.”

“To ne može biti, moja gospo. Ludost iz tebe zbori.”

“Slušaj, ženo! Donesi mi tri odgovora, svaki ću ti sa tri zlatnika nagraditi. Od tog novca možeš decu otpremiti od kuće, da se uz krvnika ne zlopate. Neka bar porod tvoj bolju sreću traži.”

“Ćerke imam, gospo. S više novca, u bolje ću ih kuće udati.”

Načisto je šenula, pomisli princeza za sebe. Kakva je ovo zemlja? Zar ovde muškarcima plaćaju da im uzmu ćerke, pa da ih još cela veka muče? “Je li, sestro, koliko je tvoja mati tvom čoveku platila da te odvede?”

“Iz sirotinjske sam kuće, gospo. Nije se imalo. Ja sam ukradena mlada.”

“Ukradena!? Danas imaš dobru sreću. Donesi mi odgovore, bogato ću te nagraditi.”

“Šta želiš znati, gospo?”

“Doznaj kojim je imenom tvog čoveka mati zvala kad je bio dete. Doznaj šta ga je prvi put posramilo. I kako je prvi put nagon za ženom osetio.”

“Čudnovate zahteve imaš, gospo.”

“Još čudnovatija je snaga zlatnika koje ću ti dati. Pođi sad. Uradi to za svoje ćerke. Čekaću te.”

Žena pođe.

Kako, jadna, da to pitam? Jezik će mi iščupati. Nek sam s uma sišla, ova gospa Vrag je sam!

Al’ se žena dosetila. Kad samo ženskinje u kući ostade, da sitnim se vezom zabavljaju dok im igla oči ne isisa, najočajnija od njih pijani hleb umesi i počasti ih redom. Kad se najedoše, bunika iz svake progovori.

“Znate li cure, kad se Marduk od sise otrg’o, kojim sam ga imenom zvala?” zasmeja se stara mati. “Milo dete, u kakvog mrguda izraste! Ih, otrg’o se ko da moj nije! A Slaven mu je pravo ime. Nikom živom nisam rekla.”

“A znaš li, mati, tek što je Marduk po imanju počeo da juriša, pa kad je sobe i ostave otvarao redom”, nastavi se starija sestra, “srećan sav što je do vrata dorastao i što svukud sam ući može, pa jednom tako utrča u prednju sobu i zateče me golu kako krvave krpe među nogama izvlačim. Dreknuh: Šta radiš tu!? Posramio se sav i pokunjio, krivac mali, što mi u mesečnu tajnu zaviri. Tad sam prvi i poslednji put na muško dreknula. Nikom živom nisam rekla.”

“Ni nemoj!” graknu strina stara. “A znaš li, rano, kad se Marduk zamomčio, pa me među kozama zatekao… Žega silna, obrazi mi se užarili, a košulja mokra zalepi se na grudi, mislim: raspuknuće se! I koze se pomamile, zadižu repove, a jarac naoštrio rog, ne zna kud će pre. Marduk gleda iz potaje, gleda i nelagodno mu. A lep je i naočit bio, ni nalik mrcini kakav je sad! Zovnem ga da mi pripomogne. Kako mi priđe, tako ga ženskim milostima počastim. Nikom živom nisam rekla.”

Kako to izrekoše, tako u bunovni san sve tri popadaše, a Mardukova žena pokupi njihove tajne i ode da ih za zlatnike zameni. Kako je pošla, sivi oblak smaknu joj se s glave.

“Doznala sam, gospo!” reče ushićeno i ispriča princezi sve kako se zbilo. Princeza joj devet zlatnika dade. 

“Još jednom me poslušaj i daću ti dvaput toliko!” reče joj.

“Dvaput?” žena se zabroja od silne sreće. “Šta sad tražiš?”

“Pođi opet kući i svakoj od žena zapreti da ćeš njenu tajnu odati, dok ti nekim darom ne uzvrati. Kaži šta znaš, zalog ćutanja uzmi i meni donesi, da sudbu tvojih ćerki preokrenemo! Idi sad.”

Žena pođe.

Kuku meni, kako li ću! Šta ako sve po zlu pođe? Njih je tri, a ja jedna! Ako se urote, hlebom će mi Marduk razvaliti glavu! Ova gospa Vrag je sam!

Al’ je žena hrabrosti smogla.

Priđe staroj majci, u ruku je poljubi i reče: “Nikom živom nisi rekla, Slaven je ime mog čoveka.”

Stara s ruke svuče prsten: “Ovim te zaklinjem da snagom tog imena pametno vladaš.”

Žena primi prsten i ode sestri Mardukovoj.

“Nikom živom nisi rekla da si gola pred brata stala, mesečevom krvlju okupana, još dok si devica bila.”

Posestrima prebledi i izvuče par crvenih čizama. “Na!” reče. “U zdravlju da ih nosiš i zdrava ti krv bila, neobrukana ostala!”

Žena primi čizme, poljubi posestrimu u obraz i ode staroj strini.

“Nikom živom nisi rekla da si s Mardukom pre mene legla.”

Strina se za glavu uhvati i iz kose bič iščupa, bič kojim je koze ganjala.

“Uzmi, danju sam ga kozama nosila, a noću šibala postelju praznu, da mi pokojni muž ne dođe po istinu. Uzmi i ošini me, samo ne daj da on sazna, s pokojnikom se ne možeš nagoditi!”

Žena primi bič, uplete strini kosu raščupanu, u čelo je poljubi i ode.

Kako je pošla, niz lice joj se skotrljaše trideset tri suze i izbistriše joj vid.

Darove je odnela princezi pred noge. Princeza joj dade osamnaest zlatnika i svaki joj dar vrati.

“Ispravi leđa. Stavi prsten, obuj čizme, bič za pojas zadeni. Takva pred muža stani i triput ga oslovi kako ga je mati zvala. Odazvaće ti se drugačiji nego ikad pre!” reče joj i iz nedara izvadi plavu sveću. “Kad tako uradiš, upali ovu sveću u prozoru, to će za mene biti znak. Doći ću, da te opet darujem. Pođi sad.”

Žena pođe.

Ajme meni, da pred muža stanem i prva ga oslovim! Zar to može biti? Kud ću, kako li ću, ova gospa Vrag je sam!

Al’ se žena osilila.

Uđe u noćne odaje gde je Marduk hrkao i iz sna ga prene. Uspravna, na crvene čizme nasađena i bičem opasana, sa ruku joj drevni nakit seva, iz očiju nešto od vajkada neviđeno.

“Slaven…”

Marduk žmirka, ne zna da l’ je san, da l’ je priviđenje. Uspravi se na postelji, a žena se za bič maši.

“Slaven…!” ponovi.

Nije san, nije laža.

Primače mu se još i nogom na uzglavlje nagazi. On ispade iz postelje kao iz kolevke i zakmeča na kolenima.

“Slaven!” reče još jednom i, kako izreče, usne joj se podmladiše za vek.

Žena ga s visine pomilova po obrazu, a prsten mu na licu žig pokornosti ostavi.

Marduk je pod njom drhtao slomljen i žena se seti svega što još nije doživela.

Upali plavu sveću na prozoru i princeza joj se za tren pridruži u odajama.

“Ne rekoh li ti, sestro, da može drugačije!”

“Uistinu, može!”

Iz plave sveće princeza naspe nešto voska u Mardukove uši, da ne izludi sasvim dok se njih dve naslađuju glasno, sve do svitanja.

Od te noći Marduk se hrani slatkom mešavinom požude i straha, da dugo poživi na zemlji, pokoran svemu što je žensko.

* * *

Princeza nastavi svojim putem i oseti kako neki obruč puca i spada s njenog vrata gromko zveknuvši, mada se ništa videlo nije.

Idući tako naiđe na čudnovatog momka: mlatio je motkom kao da kakav čopor goni, a bio je posve sam.

“Tvoj sam sluga, gospodična!” reče spazivši je.

“Pih, armiju celu imam da mi služi, šta će mi još jedan”, frknu princeza prezrivo. “Nekog drugog tražim, skloni se s puta!”

“Opasan je ovo put! Zacelo tuda ne možeš sama.”

“A ti možeš, drzniče?”

“Gospodična, ja nisam sam.”

“Vidim, vidim, svita cela ti je iza te štapine. ‘Ajde zbogom!”

“Gospodična, šuma se opaka diže noćas, duhovi njeni spopadaju ko osice, dozvoli da te pratim!”

“Idi svojim demonima, a mene ostavi da svoje poslove vodim!”

Princeza hitrinom podmaza čizme i odjuri, a mladić ostade iza nje i odmahnu glavom kao da je motka. “Žustra je, nema šta!”

Kako se noć sve niže spuštala, duž princezinog puta poče da se diže drveće: nicalo je svakim njenim korakom, pa sve brže i brže, praveći od njene staze uzani tunel.

Dobro, pomisli ona, odmoriću pod narednom krošnjom, do svitanja.

Al’ kako bi sela pod stablo, duhovi bi je štipali za ramena i, urlajući od smeha, zavlačili joj se pod suknju. Sve bi utihnulo kad bi nastavila da hoda tom stazom opasanom drvećem, ali bivala je sve umornija da hodom mir održi.

Pokuša još jednom da nađe počinak. Nek me ujedaju avetinje, ne mogu ni koraka dalje, pomisli i nasloni se leđima na stablo. Kako je stala, teške ruke je obuzmu i prigrle silno. Oseti kako joj avetinja lascivno dahće za vratom. Onda se dah spusti još niže i ohladi joj bedra. Pohotna težina pritisnu joj stomak i poče da klizi gore-dole. Što je više pokušavala da se otrgne, sve je lakše gubila snagu. Avetinja se nasmeja držeći je kao lutku na kanapima svoje mračne požude.

“Pusti me”, pokušala je da kaže, ali nije imala glasa.

Avetinja je pritisnu još jače svojim nevidljivim muškolikim obrisima.

“Ne!” vrištalo je sve u njoj, ali nije imalo kud da izbije.

Najgori neprijatelj je nevidljivi neprijatelj.

Kad se činilo da joj spasa nema, da će je avetinjski pohotnik silom obljubiti i isisati sve plave tragove iz njene krvi, nešto neočekivano se zbi. Krik nečovečan pocepa mrak takvom silinom da se demoni razbežaše. Nije se to princezi povratio glas; nešto izvan nje raspoznalo je sav užas onog što se zbiva i izvrištalo ga iz princeze van. Nešto što dobro poznaje blud, žrtvu, strah i smrt, pa sve to izlije u stravičan zvuk, zvuk kakav bi rasterao sva bića, bilo da su sa ovog ili onog sveta; sva bića osim ljudskog.

Princeza, najzad, povrati telo, popravi haljinu i osvrne se oko sebe. Šume ni od korova.

“Tebi na usluzi, gospodična!”

“Ti!?”

“A nekog si drugog očekivala?” šeretski je upita mladić, vrteći motku iznad glave.

“Kako ti je to uspelo? Da sa samim vragom bitku dobiješ?”

“Razni su vragovi danas, gospodična, al’ se nad svakim veći nađe.”

“Muško, pa mudar! Retko se to sreće. Odakle si, momče?”

“Duga je to priča, gospodična. Ne možeš je gladna slušati. Dopusti da ti prvo doručak poslužim.”

Princeza dopusti i čudnovati momak krene u potragu za hranom. Držao je motku za leđima, mumlao nešto i hodao kao da nečiji trag prati.

“Izgleda da mu nisu sve koze na broju”, reče princeza za sebe.

“Svinje, gospodična, svinje! Nemam ja s kozama ništa!” odvrati on bez osvrtanja. 

Lunjao je tako još neko vreme, mrmljao i češkao se motkom po leđima, a onda zastade ozaren i spusti se na zemlju. Kako je seo, pred njim zemlja poče da se raskopava i on izvadi neki slastan plod.

“Doručak, gospodična!” viknu.

Princeza ništa slično nije okusila.

“Kao majčino mleko nadimljeno konopljom i začinjeno prahom belog luka!” reče oduševljeno. “Šta je ovo?”

“Zlatna gljiva, gospodična.”

“Zlatna uistinu!” odobri princeza vidno oraspoložena tim božanskim obrokom iz srca zemlje. “Kako si samo znao da je nađeš?” upita.

“Svinja mi je pokazala”, reče momak.

“Svinja?”

“Svinja uvek nanjuši zlatnu gljivu. Nepogrešivo!” klimnu momak znalački.

“Slušaj, momče, dvaput si mi dobro poslužio. Ovo šegačenje na čast nek ti bude!”

“Nije šega, gospodična. Istinu govorim.”

“Kakva crna svinja, mani me se!”

“Bela je, gospodična. Ista ona što je noćas razrušila avetinjsku šumu. Samo svinja ume da zaskiči tako prodorno, nisi li znala?”

“Ti mi reci. I reci mi onako kako jeste.”

Momak joj reče kako pripada sedmoj generaciji čuvenih svinjara. 

“Nadaleko nema boljih poznavalaca ove sorte nego mi što smo!”

Svinja je kod njih bilo kao mrava i nebrojena su sela opskrbljena od tog uzgoja. 

“Poživeli bismo u tom blagostanju još sedam puta sedam generacija, tako mi svinjske plećke, samo da nije ovog mog dara s kojim ne znam šta ću!”

Momak je, naime, umeo da čita svinjske snove. Dok su svinje spokojno spavale njuškom uz njušku, mreža njihovih snova podmetnula bi se pod njegova leđa i ljuljala ga po svu noć. Izjutra bi se sećao svega što svinje nisu mogle da ispričaju ljudskim jezikom.

“A svinje znaju više nego što bi se čovek nadao!”

Kroz svinjske snove momak je saznao mnoge nezgodne stvari: u kojoj ponjavi najbogatiji čovek čuva blago, s kim očijuka sveštenička kći, koji sastojak nedostaje apotekaru za podmlađujući prah, koga najduže muze seoska mlekarica, u kojoj kući rastu komšijina deca, koliko dućandžija zakida na brašnu, gde je tuga kovačeve žene, zašto najmlađi krojačev sin reč ne progovara i otkad čizmareva žena vidi na desni palac.

“Ljudi ne vole kad im prodreš u tajnu! Opasno je.”

Što je momak više znao, više su ga se bojali. Počeli su da zaziru i od njega i od njegovih svinja, da ga se klone i da obaraju glave čim ga spaze.

“Nema goreg nego u rođenom selu izopštenik biti!”

Odlučio je da ode pre no što počnu o glavi da mu rade. Odabrao je jednu svinju, najbelju od svih, grumenom soli tresnuo je u čelo, obezglavio je, a onda joj njušku položio u mravinjak.

“Da bude svinja ko mrava!”

Duh te svinje od tad ga prti i motka je jedini prtljag koji ima.

“Kud si namerio?” upita princeza.

“Kud me put odvede, gospodična, a vodiće me dugo, jer valja naći mesto gde mi niko za ime čuo nije. Mesto gde svinje nisu slavne.”

“Znam jedno takvo mesto”, reče princeza, “ali ti nemaš više svinja, osim te jedne, avetinjske.”

“Belka mi svakih sedam dana donese nakot. Našaram im kožu, pa ih rasprodam kako naiđem na ljude i odmah produžim dalje.

“Avetinjska svinja rađa prave svinje?”

“Vetar je oplodi. Videćeš izjutra.”

Izjutra princeza zateče svinjara među prasićima od krvi i mesa. Jedno mu je mirno ležalo u krilu, dok mu je mladić šarao kožu. Princeza se nađe u čudu pred svim tim ornamentima i krasnim simbolima koji su joj pred očima iznicali ispod čiste svinjske kože.

“Kako to uspevaš?” upita.

Momak joj izbliže pokaza svoj štap sa tankom iglom na jednom kraju. “Samo im dodajem malo pogmenta pod kožu, gospodična. Igla prati linije u mojoj glavi.”

“A mogu li se tako i ljudi ukrašavati?”

“Dabome”, odvrati momak, “svinje su posve nalik ljudima.”

“Krasan rad! Nauči me toj veštini, hoćeš li?” zatraži princeza sva ushićena. “Moram to isprobati na svojim paževima, čim se vratim!”

“Kako juče, tako i danas, tebi na usluzi gospodična!” reče momak i predade joj svoj alat. “Uverićeš se da je lako.”

“Zacelo lakše nego vez! U tome nikada nisam našla zabavu, osim kad njime kažnjavam neposlušne.”

Kad im je još jedno prase ostalo nenašarano, princeza se doseti da svinjaru uzvrati uslugu.

“Slušaj, momak, znam to mesto na kome će ti dobro biti i rado ću te poslati tamo. Ako pristaneš da ideš, ispisaću ti preporuke i pobrinuti se da te dočekaju kako valja.”

“Gde je to mesto, gospodična?”

“Iza sedam neprobojnih bedema, iza sedam zaleđenih voda, iza sedam nazubljenih sunaca – tamo je moj dom.”

“Da pođemo zajedno, gospodična?” upita svinjar.

“Imam neka nesvršena posla. Moraš ići bez mene. A kad se vratim, meni ćeš moći da tumačiš svinjske snove bez imalo straha.”

Momak pristade, jer su mu dozlogrdila lutanja, a princeza iglom ispisa pismo po svinjskoj koži i nameni ga svojoj najpoverljivijoj dvorkinji. U pismu je stajalo da momka prime s najvećim počastima i da ga prve noći ostave najstarijoj kraljevoj ljubavnici na dar.

Ona će ga podučiti zakonitostima dvora, a svinjar bez sumnje poseduje veštine kojima će je očarati još više nego mene. Kako gore, tako i dole, pa svi srećni!

Princeza potpisa pismo i predade prase svinjaru.

“Nadajmo se da ova boja neće izbledeti dok ne stigneš tamo.”

“Bez brige, gospodična, taj pigment traje doživotno i šest meseci duže! A moja svinja trči jedanaest milja na sat, bez kapi znoja! Za tren sam tamo.”

“Sa srećom!”

“Do skorog susreta, gospodična”, viknu svinjar, mahnu motkom i ode.

* * *

Princeza nastavi svoj put sama. Nedugo potom, kako napisa, tako se na dvoru zbilo. Princeza oseti kako neki obruč puca i spada s njenog vrata gromko zveknuvši, mada se ništa videlo nije. 

Idući tako naiđe na satira upletenog u granje, lijane i bršljan. Činilo se da godinama stoji tako, sav obrastao u zeleni svet. Sumoran to beše prizor, kao baštenska skulptura zanemarena natraške. Satir se upleo nadomak jezera, a opet predaleko da bi se u njemu mogao ogledati. Bez odraza u vodi bio je bez poslednje utehe – da na svetu ima nekog njemu nalik, nekog sa srodnim mukama i poznatim očima.

“Zašto se prosto ne otrgneš?” upita ga princeza čudeći se. “U tebi živi snaga!”

“Ako povredim biljku, umrećemo oboje”, reče satir.

“Mogu ti pomoći”, princeza priđe bliže, “vešta sam sa petljama bez čvorova.”

“Ako povrediš biljku, svi ćemo umreti”, reče satir.

“Neću povrediti biljku, niti ću tebi odrezati rogove. Jedino što će potrajati, a kako vidim, vremena imaš! Reci, kako si dospeo ovde? 

Satir joj ispriča kako ga je zavela vila. 

“Visoka ko nebo i lagana ko leptir! Sva prozračna i bleda, pojas joj zlatan ispod grudi, bedra ko pamuk meka. Bela je to vila, bela kakve nema!”

Tri decenije su prošle otkako ju je satir prvi put spazio, žudnja mu razum porazila. U prvih deset godina vila mu je uzmicala. Brža na dve nego što bi on bio na četiri noge, hitala je poljima, preskakala brda, krila se u stablima i prevrtala jezera kao ogledala po džepovima. Satir joj je uporno dahtao za petama, raspaljen žarom za kakav ranije nije znao.

“Što je više uzmicala, jače sam je hteo!”

U drugoj deceniji su pregovarali.

“Mani me se, jarče dlakavi! Juri koze planinske, šta si mene zaokupio, rogovi ti usahli da-boginja-da!” klela je vila, a satir bi oba roga žrtvovao, samo da nju na trećem ima.

“Ako je na donja usta bar upola tako rečita, dugo ćemo zbor voditi!” sladio se iznova istom mišlju.

“Idi, jarčino, idi bestraga, vaši ti krzno progrizle!” klela je vila, a satir je svaku njenu reč kao pohotni zov tumačio.

“Kad kaže idi, to znači dođi! Bela je to vila, bela kakve nema!”

Kad se vili dosadilo da s vašljivim jarcem jalove rasprave vodi, namami ga u rastinje i žbunje, mahnito triput nogom u zemlju udari, izreče nešto što razumeo nije i, u tren oka, bršljan satiru noge saplete, rogove savi i rep u zemlju usadi.

“Nije morala da mi kaže: ako povredim biljku, umreću. I biljka će izumreti, a to je tek zlo i naopako! Zato odavde deceniju ne mičem, sav obrastao i bedan, kao baštenska skulptura postavljena natraške.”

“A vila?” upita princeza još uvek ga otpetljavajući iz rastinja.

“Bela je to vila, bela kakve nema!” uzdahnu satir. “Svakog dana spusti se na jezero, ni pogled mi ne udeli. Blejim u nju sa istim žarom i prosipam seme u zemlju. Od toga bršljan još ljuće buja i čvršće me veže. Nema mi pomoći!”

“Ima, jarče, ima! Još par poteza i oslobodiću te. Oslobodiću te od rastinja, al’ od te žudnje klete kanda niko neće!” zamisli se princeza.

“Vila će i danas doći. Kad je vidiš, sve će ti jasno biti!”

“Kad te pustim, i dalje ćeš je progoniti?”

“Jače je to od mene.”

“Da se nagodimo, jarče. Usluga za uslugu. Ako je ta vila takva kako kažeš, prepusti je prvo meni. Nikad još vilu ljubila nisam, a zacelo je slasnije nego sa dvorkinjama. Pusti je prvo meni i zauzdaj treći rog za toliko!

“Rado, ako vas posle mogu imati obe”, reče satir.

“Dogovoreno!” pristade princeza, jer se već na miris jarca privikla, odmrsi s njega poslednju petlju i krišom pokupi bršljanov modrocrni plod.

Nedugo potom vila se spusti na jezero i zaplesa po površini. Visoka ko nebo, lakonoga i prozračna sva. Princeza je odmeri od glave do pete. Kako je odmeri, tako se nasmeja gromko. Satir je već nogama brazde po zemlji vukao unazad i dahtao od želje da jurne naoštrena roga.

“Samo se smej, misliš da je lako zauzdati ovog đavola da ne pohrli u pakao?” izusti satir sav na mukama.

“Jarčino neuka, kako da se ne smejem, ova ni videla vile nije, a kamoli da je sama to!” odvrati princeza.

“Šta reče? Nije vila? Bela vila, vila kakve nema!”

“Nije vila, jarče, nit je vila bila!”

“Po čemu znaš?”

“Vile nose čizme! Čizme nalik kopitima, a ova je bosonoga ko od majke!”

“Svejedno je hoću, makar se i kobilom zvala!”

“Ne zaboravi: prvo ja!”

“Idi, šta čekaš!”

“Strpljenja, jarče, strpljenja, ljubav počinje pogledom, zar nisi znao? Hoću sita da je se nagledam!”

“Ja je gledam tri decenije, dozlogrdilo mi je očijukanje, ženo!”

“Gledaš, jarče, al’ ne vidiš dalje od roga!”

“Rog me taj nijednom izdao nije!”

“Sve do jednom! Miruj, jarče, drži se dogovora. Zar nisi rad da dve umesto jedne imaš?”

Jarac se primiri, a Bosonoga otplesa po jezeru i nestade.

Satir se razjari: “Opet je umakla, a mogao sam je imati, da tebe nisam slušao!”

“Da mene nisi slušao, još bi u onim kučinama bio!” reče princeza. Kako to izreče, tako oseti kako neki obruč puca i spada s njenog vrata gromko zveknuvši, mada se ništa videlo nije.

“Sutra, ženo, sutra!” naredi joj satir gnevan. “Sutra ćeš joj prići i meni je privesti!”

“Kako bi bilo, jarče, da te pomuzem i taj oganj ugasim? Da se ne mučiš do sutra?” predloži mu princeza.

“Nije da ne mogu sam, al’ iz tvoje ruke slađe će mi biti!” obradova se satir. “Pravo kaži, da l’ bi to za me uradila, il’ ti je do gledanja samo?”

“Nema žene koja jarčinu poput tebe ne bi s radošću pomuzla!” reče princeza umilno trljajući modrocrni bršljanov plod među dlanovima.

“Nema žene, nema vile”, mumlao je satir ujedajući se za bradu.

“Dođi, jarče”, pozva ga princeza bliže sebi. “Dođi, zapamtićeš kako je kad te žensko priziva, a kako kad odbija. Razlika je i od tvog roga veća!”

“Najlepše je ako ćuti”, promumla satir i priđe.

“Pravo zboriš, jarče, bolje je pokazati nego govoriti u prazno”, reče princeza i pokaza mu.

Kako ga je pomuzla, tako ispusti u satirovo seme onaj modrocrni plod i bršljan izraste istog trena i obmota mu noge. Princeza ostavi jarca tako i odmače se bez reči. Sutradan je na još većim mukama bio, gledajući princezu i Bosonogu kako zajedno plešu po jezeru.

* * *

Idući dalje, princeza se zapita kud je pošla. Ubrzo potom nabasa na mladića krasnog, bio je gizdav i ponosit koliko i pre, dugokos kao Samsonov brat po mleku.

“Ti!?” oslovi ga princeza kao starog znanca koga neočekivano sreće.

“Moja gospo!” odazva se ovaj i pruži joj ruku.

Princeza spazi srcoliki trag na njegovom dlanu i nasmeja se ludo. Onda stavi ruku u njegovu i ništa se ne zbi.

“Ti!” reče princeza kao da ga optužuje. “Ti si taj koga sam pošla da tražim, ali više uopšte ne znam šta ćeš mi!”

Mladić je gledao bledo, lakše bi progovorio da su mu na jezik metalno zrno posadili.

“Bolje da krenem kući”, reče princeza izvlačeći ruku iz njegove. “Zbogom!”

U trenu se setila svih neodložnih poslova koji je čekaju na dvoru i pohrli koliko je čizme nose.

“Paževi dugo nisu išibani, čovekoliki konji stoje nedojahani, na stočiće za moja stopala pada prašina, a čizma mi vapi za obožavanjem! Dvorkinjama je zacelo ponestalo knjiga, a orguljašu notnih svezaka! Sve ću dovesti u red, čim se vratim! Iz svinjarevih snova ću znati jesam li šta propustila… i osmu odaju probićemo u podrumima. Svete orgije, koliko dugo ih nisam priredila!”

Kako mu je princeza nestajala iz vidokruga, tako je s mladićevog dlana bledeo srcoliki trag i žarište skliznu gde treba. Dugo je blenuo za njom, ponavljajući: “Kakva ženska, nadaleko je nema!”

Da li su se ikada ponovo sreli? Neki kažu da je putovao za njom iza sedam neprobojnih bedema, iza sedam zaleđenih voda, iza sedam nazubljenih sunaca i da je dospeo do osme odaje u njenom podrumu, gde niko ne zna šta se zbiva. Drugi misle da je poveo celu svitu, a da je princeza pozvala sebi dvojicu naočitih blizanaca iz te vesele pratnje, otpustivši ostale da odu odakle su došli. Treći kažu da se sprijateljio sa princezinim svinjarem i da njih dvojica od tada vlažne snove ukrštaju pod nadzorom najstarije kraljeve ljubavnice. Ima i onih što tvrde da se mladić s mesta nije makao, čekajući da mu neko iz dlana protumači: “Da li da idem ili ne?” Možda još uvek tamo stoji.

U jednom su ipak svi saglasni: princeza je poživela dugo, u radosti i stvaranju; s njim, na njemu ili bez njega – to je već manje važno.

---

© 2021. Marijana Čanak

Marijana Čanak (1982), Subotica. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002) i zbirku priča Pramatere (2019). Prisutna u časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Novinarka Portala o invalidnosti. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku.

Priča Bajka o mračnoj princezi objavljena je u prvom broju časopisa Morina kutija. Časopis je dostupan za skidanje na ovoj stranici.

---

Urednički komentar: Ova suvremena erotska bajka oduševit će vas svojom duhovitošću, pripovijednim stilom i pristupom narodnim pričama. Nas je mračna princeza osvojila na prvu – a vjerujemo da će i vas!