Obični ljudi ne pričaju okolo o Portalima, jer za njih ne postoje. Oni koji znaju, previše su paranoični da bi im i šapat prešao preko usana. 

Zato ja ćutim. Ćutim i o njemu.

U ovom svetu haosa, Portali su moja tajna.

***

Živeli smo u kućici žutih zidova, odmah iza kuće očevih roditelja, sa bašticom između nas, čiji proizvodi nisu bili dovoljni da nas prehrane ni na nedelju dana, ali su odlično služili kao paravan za babina šunjanja.

Navodno je baba bila lepa kao mlada. Od mladosti i lepote ostali su samo otrov i ogorčenost, izobličujući joj lice i držanje. Od kad je znam, ona je ružni matori šišmiš. Dok je deda bio živ, uglavnom je gunđala sebi u bradu kad joj nešto zasmeta, ali od kad se jadničak upokojio – srce mu nije izdržalo, rekli su doktori, a ja mislim da ga je tuga za sinom oterala u grob – baba se pravo prozlila.

Da bismo izašli na ulicu, prolazili smo stazicom koja je išla tik uz njenu kuću, što je bila odlična prilika da nam kaže sve što misli o mami. Naučila sam da ne prenosim njene reči, jer bih nakon toga neizostavno dobila priliku da čujem sve što mama misli o babi.

U goste jedni drugima nismo dolazili od kad su nas muške glave napustile. Ne računam ono kada je baba upala da se svađa jer joj je neko izgazio baštu, ili kad joj se učinilo da je videla nekakvog čoveka da se šunja oko plota. Od tada je mama za nju postala “ona radodajka što ne može bez…” – pa, znate već. Stari ljudi kao da misle da ne moraju da paze na rečnik sad kad su stari. Kao da su dovoljno trpeli kroz godine pristojnosti i lepog ponašanja.

Za baštu sam dobila batine, jer nije imao ko drugi. I za tog čoveka, jer tada sam već bila dovoljno velika da bi momci, po maminom mišljenju, počeli da se zanimaju za mene. Naravno, na Saru niko nikad nije podigao ruku, ne zato što nikad nije bila u blizini ili je bila bezgrešna, već zato što se dobro znalo čija je.

Po pravilu, svaka dreka u našoj kući počinjala je posle babine posete. Jer nakon posranog osećaja koji starica ostavlja za sobom, mama treba nešto da bi se opet osetila glavna. Život u bukvalno tuđem dvorištu, bez muža i svekra koji bi je uzeli u zaštitu, dovodio je iluziju o njenoj samodovoljnosti do granice pucanja.

Najlepša sećanja mog detinjstva nalaze se s druge strane Portala. Tamo sam naučila da živim. Nije trebalo da se vratim. 

***

Kažu, da bi se prošao Portal, potrebna je čista duša i mnogo sreće. Bog sami zna da mi duguje za svu onu sreću koju do sad nisam imala, a što se tiče moje izgužvane i izmučene duše, preživela sam.

U svetu sa druge strane, on je prvi koga vidim. Tu je da me uhvati za ruke i melodično pruža reči utehe, iako ne razumem njihov jezik. Ali i to se menja u sekundi, jer on je iz reda Duha, što prevedeno znači da može da čita misli i laže a da ga niko ne provali. A onda kad Portal ispljune nezvanog gosta, što se ne dešava svakog ciklusa, ali opet dovoljno često da su Barloni počeli da dočekuju otvaranje u punom sastavu, jedan od njih je uvek tu da usadi znanje jezika, i eventualno pročita po koju privatnu misao. Jer nema ništa prijatnije od prizora gomile nepoznatih lica nakon što iskoračite iz tinjajućeg sivila na kameno postolje, bez snage, pitajući se da li ste ludi ili mrtvi. Poslednja stvar koja vam fali jeste da vam se neko nakači na mozak.

U situaciji poput te bitno je imati prednost, pa pokušavam da se smirim ne bih li što pre shvatila šta se dešava. Brzim treptajem otresam nevoljne suze iz očiju, ali jarko izlazeće sunce mi smeta da jasno vidim. Vazduh je ovde nekako drugačiji, čistiji. Telu treba vremena da se navikne na nagle promene.

U međuvremenu, um mi ispunjava njegov ritmični glas. Podseća me na uspavanku koja nikad meni nije pevana, na ljubavne sonete, na blagi pogled deteta. Na svu ljubav u jednom pakovanju koja traži da se otvorim i prepustim. Da u prošlom životu nisam živela sa Sarom koja pokazuje sestrinska osećanja samo kad joj nešto treba, možda bi i ova taktika upalila. Ovako, dok on poseže za mojim umom, i ja pružam misli ka njemu. Osećam da iznenađeno zastaje u potrazi po mojim mislima, ali samo za sekund. Ne znam zašto me nije zaustavio, zašto me pustio da mu vidim dušu, a onda shvatam da to radi jer mora nekome da poveri sve svoje, a ja sam stranac pa je donekle svejedno, jer neću moći da ga ucenjujem niti zarobim emocijama.

Podižem pogled ka njegovim zelenim očima i oboje shvatamo da više nismo stranci.

On se osmehuje. 

Zove se Tien.

***

Sara je dve godine mlađa od mene i moja sušta suprotnost, što znači da ima sedamnaest godina, sluša tehno dens, puši iza škole za vreme odmora i iskrada se noću u izlaske s društvom. Koliko znam, odavno ima momka. Radi sve ono što ja nikad nisam.

Nisam ljubomorna na njenu slobodu. Drago mi je da bar jedna od nas proživljava normalno detinjstvo, u poređenju sa tim kako ide ostalima. I mnogo bolje nego što je išlo meni.

Negde sam pročitala da je to zato što se svi eksperimenti izvode na prvom detetu, dok drugo dođe mnogo opuštenije.

Ja, recimo, nikad nisam imala luksuz društva. Drugarica nije bilo, jer nijedna ne bi preživela mamine zabrane da ih dovodim ili da idem kod njih. O nekom izlaženju ili spavanju kod drugarice nije moglo biti ni govora. O drugarima bolje da ne pričam. “To su samo muškarci koji bi te jebali”, kaže mama, “samo još nisu stigli da pitaju.” Ne znam koliko je to tačno, ali Sara ima par dobrih drugara i, koliko znam, još nijedan joj nije tražio ništa nečasno. Možda i jer pripadaju Džonijevom društvu, pa je valjda zato bilo u redu. I zato što mama nije znala.

Sara je brzo naučila da se adaptira ako je htela da živi kao normalni tinejdžeri – što je značilo da je otprilike u svemu lagala kući i pravila diverzije tako što je meni podmetala. S njene tačke gledišta, to potpuno ima smisla – jer dok god je mama zauzeta baveći se sa mnom, Sara je slobodna da joj nestane iz vidokruga.

Mrzim je zbog toga, ali ne mogu da je ne volim jer smo porodica. Neko od nas zaslužuje da se spase.

Nagovorila sam Luku, Džonijevog brata od strica, da pripazi na njih. Možda sam mu rekla i nešto tipa kako ću mu odseći jaja i naterati da ih proguta ako li Sari samo zafali dlaka s one plave zlobne glavice.

Da sam imala čime da potkrepim pretnju, ne bih morala da ga ošamarim kad se nasmejao. A ne možeš da šamaraš nekoga od koga očekuješ uslugu.

Rekao je kako mu dugujem čokoladu i otišao.

Vratio se sutradan da kaže kako je njegov brat OK klinac i da neće povrediti Saru. Svaka čast što nije tražio da garantujem isto u Sarino ime.

***

Sa Tienom je lako. Jednom kad je zvanično završio obaveze prema meni, on i dalje ostaje u blizini. Kaže da samo želi da se druži. Ne znam da li oseća potrebu da bude blizu jer mi je njegov um otvoren poput slikovnice, pa ne mora mnogo da priča niti da se trudi da me impresionira, ili želi nešto više. Uglavnom, tu je, zbog čega ostali nisu, i u početku sam mu zahvalna zbog toga.

U Zamku nema mnogo Barlona Duha, i svi se drže za sebe, pretvarajući se da su manje moćni nego što jesu. Sputavaju ih priče o nekim lošim osobama koje su potekle iz njihovih redova, čija su glavna preokupacija bili šunjanje senkama, šaputanja i podsticanja, dok su sami ostajali čistih ruku. Tiena ne zanimaju te priče, niti želi da se sakriva. Saznajem da je u Zamak došao sa bratom koji je završio kao vatreni elemental, i nijedan nije hteo da prekine veze zbog glupe politike. U međuvremenu su sretali ljude iz drugih redova, i nekima od njih se podjednako fućkalo za pravila. Polako ih sve upoznajem, i deluju mi prijatnije nego moji nekadašnji drugari iz razreda. I definitivno mnogo srdačniji od moje porodice.

Da bi probili led, zanima ih kako se uči Moć u mom svetu. Nemam odgovor na to. Kažem im, ako je neko i uči tamo, ja nisam među njima. Smeju se jer misle da se šalim. Tien kaže da je to zato što osećaju Moć u meni. Gledam ga kao tele, na šta objašnjava da ono što sam uradila u njegovom umu, način na koji sam prošla njegove barijere kao da ne postoje, znači da imam Moć, i to ne simbolično nego pravo. Pošto očito i dalje nemam pojma o čemu govori, nudi se da me nauči. Samo, to mora biti tajna. Jer za goste koji dođu u Zamak važi pravilo da ništa ne nose odatle, a ostavljaju sve.

“Kako bismo drugačije skupljali znanja o drugim svetovima?” Namiguje kao da se šali. 

Kaže da mu dugujem poljubac, ali iako se ovog puta ne šali, ne čini ništa da ga pokupi. Umesto toga, baca se na planiranje lekcija i organizovanja rasporeda tako da izbegnemo neželjenu pažnju. Kada i sam nije na svojim lekcijama, šunjamo se šumom u potrazi za praznim kolibama i ruševinama. Norevoj pokrajina je bogata Barlonima i mestima napuštenim od kad su se Barloni pojavili, tako da imamo mesta napretak. Srećom pa su svi u Zamku obuzeti sopstvenim usavršavanjem i nikoga nije briga za nas.

Pitam šta mogu da rade sa Moćima jednom kad napuste Zamak. Kaže da ne moraju ništa da rade, da je učiteljima u Zamku bitno da znaju da se kontrolišu, a posle kako ko izvoli. A što se njega tiče, on ne planira da napušta Zamak. Čini se da je previše gladan znanja da bi tek tako ostavio biblioteke i razna proučavanja.

***

Od povratka kući nemam Moć. Probala sam da je prizovem jedno mali milion puta, i kad mi je trebala i kad nije, ali Univerzum je ostao tih. Ipak, sigurna sam da je onaj šamar poremetio nešto u Lukinom mozgu, jer je od tad počeo da se druži sa mnom.

Nije to uradio odjednom. Dolazio je i odlazio, ali činilo se da svaki put ostaje sve duže. Nalazio bi me za vreme malih i velikih odmora kako se krijem po praznim učionicama ili sedim na stepenicama. Pretpostavljam da sam kriva jer mu nisam dovoljno jasno dala do znanja da ga ne želim u blizini. Samo bih sedela i čitala, a on bi ćutke sedeo pored mene, onda kad nije imao ništa pametno da kaže o Sari i Džoniju.

Jednom sam mu prepričala Hobita, a on je meni prepričao film Gospodara prstenova. Na tromesečju sam mu pomagala da nauči biologiju. Tvrdio je da ga profesorica mrzi jer se posvađala s njegovim tatom. Tako vam je to s malim mestima, svi znaju svakog i ne možeš od zla pobeći.

Rekla sam mu da će biti bolje kad ode u veliki grad na fakultet, a on će da s ovim ocenama to može samo da sanja.

“Biću policajac”, rekao je. “Tu samo treba da položim fizičku spremnost.”

Toliko je vremena provodio u teretani da bi mu sigurno uspelo.

“I šta ćeš posle u životu?” pitala sam pre nego što uzvrati pitanjem o mojim planovima za fakultet.

“Pa, mislim da ću sačekati da roditelji odu da žive na selo i ostave mi ovaj stan, onda mogu da se ženim, nađem posao i ljubavnicu.”

“Šta će ti ljubavnica pored žene?”

“Pa, žena je da se brine o kući i deci. Ljubavnica je za mene.”

Tako je to u našem mestu, gde su sinovi osuđeni da idu očevim stopama i ponavljaju istoriju, imalo to smisla ili ne.

“A ljubav?” pitala sam, zažalivši čim sam videla kako me gleda.

“Ljubav je za srednju školu”, kaže i naginje se da me poljubi.

Moja je greška što se nisam izmakla i što sam želela da me poljubi.

Ne živi se od sećanja, bar ne dugo. Ali se ni ne zaboravlja tako lako, jer dok me ljubi i dok mu uzvraćam poljubac koji nimalo nije naivan, ja mislim na njega, s one strane Portala, i zamišljam ga na Lukinom mestu. Da paranoja nije smestila naviku doboko u moj mozak, izgovorila bih mu ime.

“Vau”, ote se Luki dok me gleda sjajnim očima.

Ja sam se osećala kao probuđena iz sna. I paralisano. Otprilike kao kada u ogledalu zateknete tuđ odraz, koji vam pri tom namigne.

Da smo manje zurili jedno drugom u oči, a više pazili na to hoće li ko naići, ne bi nas nespremne zatekao kikot. Naravno da, od svih ljudi u školi, na vratima učionice stoje Sara i Džoni. Njen pogled govori “sad te imam”, Džonijev se nemušto izvinjava Luki dok je odvlači dalje. Nema veze što su i oni tražili skriveni kutak da bi se mazili.

I tek tako, košmar počinje.

Luka uzdiše, privlači me sebi i spušta poljubac na čelo. Ja nemam snage ni da ga pogledam.

***

Prizor dva puna meseca sa najviše kule u Zamku neizmerno je privlačan velikom broju ljudi. Dok dođe moj red na teleskopu, shvatam da su oko mene uglavnom parovi. Gledam izbrazdane površine manjeg Lira i veće Magne, klimam glavom na nečiji komentar kako se tek sad vidi jasna razlika u boji, iako niko ne bi mogao da pobrka roze i zelene nijanse. Ne dodiruju se, svako na svojoj strani neba. Jedva par puta u poznatoj istoriji čovečanstva su im se putanje preklopile, što je izazivalo neviđene katastrofe. To nije naročito romantična priča. Osećam se kao da mi Tien šalje pomešane signale dovođenjem ovde.

Ima trenutaka kada me netremice gleda, a ja ne znam šta da radim sa tim, pa skrećem pogled. Ponekad se gledamo iz potaje, naizmenično. Ako je to neka ljubavna igra, vrlo je loša, jer možemo da čitamo jedno drugom misli. Osim jednog malog ćoška u umu koji Tien drži zatvorenog, misleći da ne znam za to. Puštam ga, jer svako ima pravo na svoje tajne i jer njega nije briga za moje.

Ne stižemo da progovorimo na okupljanju na kuli, u društvu drugih, a jedva da pričamo dok me prati do moje sobe u gluvo doba noći. Kad mislite na tišinu, obično su u pozadini automobili u prolazu, nepoznati koraci duž ulice, električno zujanje uređaja na koje ni ne obraćate pažnju dok ne nestanu. Ovde je tišina tako teška i potpuna da preti da zakopa svaku nadu za poljupcem. 

Pred vratima se pozdravljamo, saginje se da me poljubi u obraz, tradicionalno. Odlučujem da iskoračim iz pasivne uloge, okrećem lice i usne nam se sreću. Ništa nalik romantičnom poljupcu, samo grubi sudar usana i njegovo brzo uzmicanje i zapanjen pogled.

“Izvini”, promucam i sakrivam se s druge strane vrata. Glupača, glupača! Šta sam uopšte mislila da će se desiti? Ko još želi devojke koje se same nude? A lepo mi je mama govorila da to samo kurve rade. Previše me sloboda bez nje uljuljkala, skoro sam se otarasila njenog glasa u glavi, a evo sad bubnja, urliče, preti da me zatuče u baricu samoprezira.

Kucanje. Shvatam da nisam čula korake kako odlaze.

“Šta je?” osorno pitam.

“Otvori”, glas mu je mek. Verovatno se smeje u sebi.

Otvaram, rezignirana i spremna na još jednu lekciju o pravilnom ponašanju u Zamku. Umesto toga, oči mu svetle u mraku dok me netremice gleda, hvata u zagrljaj i spušta usne na moje. Polako, istraživački, zatim sa sve više strasti. 

Moj prvi poljubac. Savršen.

Tu noć provodimo zajedno. Posle nam je nemoguće da se odvojimo. Još istog dana svi njegovi prijatelji znaju da smo par.

Mamin glas je zaboravljen.

***

Luka ne dozvoljava da ga oteram, a ja, izgleda, ne znam kako se to radi. Moje bežanje bez reči kao da ga još više privlači. Možda ga uzbuđuje to što misli da mora da me štiti. Ne shvata da time što sam podigla štitove oko sebe ne igram igrice, ne pravim se nedodirljiva, niti me briga za mamine zabrane. Štitim njega, a on je previše blesav da to shvati.

U međuvremenu, Sara ćuti, iako me značajno gleda i smeška se, namigujući na mamu kad mama ne gleda. Kao da imam tempiranu bombu u kući. Luka me uverava da ništa neće reći, zbog Džonija. Ja kažem da samo čeka pogodan momenat. Matursko, možda, iako je daleko. To bi baš ličilo na nju.

Na šta se on smeje i ljubi mi kapke, a ja ga puštam jer mi fali njegov dodir. Glupo je misliti da ću ga vratiti u sećanje na taj način, ali radila sam i luđe stvari. U onom svetu, naravno, ne ovde.

“Ne treba nam matursko”, kaže Luka. “Smislićemo nešto drugo.”

U očima mu je isti sjaj kao kad smo se poljubili. Ne znam da li da se radujem ili ne što to nismo ponovili.

***

Nikad ranije nisam imala dečka, ali gledala sam dovoljno ljubavnih filmova da znam kako izgleda savršen momak i ljubav koja pomera granice. Tien ih je sve prevazišao.

Ujutro me budi ljubeći mi kapke.

Pita šta želim da radim.

Držimo se za ruke.

Ljubimo se.

Svaku noć smo zajedno.

Ne pričamo mnogo, ali pogledi sve govore.

Ako može da se umre od sreće, vrlo sam blizu. Pri tom i moja Moć raste, i Tien kaže da je povezana s emocijama iako ne može tačno da kaže šta ću moći da uradim jednom kada dostignem pun potencijal. Nada se da ću završiti kao Barlon Duha kad prođem inicijaciju. Inače ih ne rade u mojim godinama, ali oboje smo mišljenja da nije važno kojom brzinom i u kom dobu se stiče znanje, sve dok god je tu.

Naveče se okupljamo kod nekog u sobi. Od kad su saznali da učim da kontrolišem Moć, postavljanje zadataka postaje večernji običaj. Moji promašaji izazivaju izlive dobronamernog smeha, uspesi razdragane ovacije. Skroz opušteno i sasvim daleko od stegnute atmosfere mog doma, gde je jedina toplota dolazila od grejanja zimi. Trgnem se svaki put kad pomislim na njih tamo, ali pretpostavljam da mi treba neko vreme da ih skroz izbrišem. Boli me kad vidim kako se Tien trgne svaki put kad mi misao na njih zaluta dok smo zajedno. Tek sad vidim da sam živela u konstantnoj traumi čitav život. Nikad više.

“Sledeće godine u ovo doba…” počinjem sa pričom o životu koji sam zamislila za godinu dana. Želim da putujem, istražujem. Ovaj svet je previše čudesan da bih se zatvorila u Zamak. Ispitujem ih odakle su i šta žele da rade kad završe sa obrazovanjem.

Ne primećujem sažaljive poglede. Takođe, to je prvi put da Tien skreće pogled i neodređeno odgovara. Pošto se nadam da ću ga nagovoriti da krene sa mnom, ne obraćam mnogo pažnju.

I to mi je prva greška.

***

Otac je umro u stranoj zemlji tako što ga je poklopila prikolica kamiona. Mama je jednom rekla da je to bilo u Americi, drugi put u Nemačkoj. Baba je rekla da je to bilo u nekoj vukojebini gde ga je mama oterala jer je htela da živi kao kraljica, a za to treba para. I da se treba smatrati sretnom što je nisu isterali iz kuće, bez obzira što je donela sramotu u nju.

Kad tako nešto kažete malom detetu da prenese mami, ne govorite baš sve kako mislite. Nešto se i sakrije iza izraza koje dete ne može lako da provali. I malo dete obično ode, izrecituje šta ima i krene da zapitkuje šta je to sramota i zar to nije moglo i ovde da se nađe. Dete se ućutka batinama, a babi se bašta izgazi u sred noći. Baba nakon toga otruje našeg bišona, a za sve se okrivi misteriozni čovek što se mota oko tarabe.

Kad dete uđe u tinejdžerske godine, onda je ljudima mnogo lakše da kažu šta zaista misle, jer je skroz u redu povrediti odraslu osobu.

“…i ona radodajka što te u stomaku podmetnula mom Milanu, i on budala slep kod očiju, kao da je prezime smeće da se baca na bagru i daje svakakvoj kopiladi…”

Ovo se odnosi na mene. Moje su oči zelene, a kosa toliko crna da se presijava u plavo. Ja nemam ništa zajedničko sa sestrom ni majkom. Baba kaže da je to fenomen tuđe krvi koja hoće napolje. Kaže i da je to volja Božja da se ništa pod nebom ne sakrije.

Za Saru joj se tako nešto nikad ne omakne. Njena kosa je svilena i boje sunca, a oči plave kao vedro nebo. Likom je pljunuta Milan. Jedino ne znam da li je narav pokupila od mame ili babe. Verovatno pomalo od obe.

Očeve slike pretrpele su egzodus nedugo nakon što sam počela da ih tražim i da se upoređujem sa njim. Uz njega me vežu lepa sećanja, što valjda znači da me nije mrzeo. Ali to ne mora ništa da znači. Baba kaže da je bio dobra budala koga je zmija začarala. Kaže i da ćemo morati da joj plaćamo rentu za kuću, na šta mama kaže da je kuću Milan sagradio na svoje ime, da je nakon njegove smrti njena i da baba može otići da crkne u onom prcvoljku od bašte iz kojeg nam izviruje u wc. Baba na to kaže kako mama treba da pripazi da ne napravi još neko kopile jer ovog puta neće imati kome da ga podmetne. Kad izlazi kroz vrata, obavezno zakuka na sav glas da je komšije čuju kako je dočekala i taj dan da je iz rođene kuće izbacuju i unučad brane da vidi.

Što nije istina, gleda nas svaki dan dok prolazimo do škole i nazad, nekoga s više a nekoga bez ikakve naklonosti, ali valjda ljudi moraju znati kako je ona mučenica. Znam da će nakon toga mama zaredati po komšiluku, pravdajući se kako je baba dementna, a baba će posle nje u turneju sa vanglom kolača i pričom kako joj je snaha kurva.

Još u toku svađe obično mogu da vidim Saru kako se iskrada kroz prozor i beži u život. Radi to od kad je napunila četrnaest.

***

Prava lekcija me čeka ranom zorom. Lagano se rasanjujemo, zadirkujem ga oko maskenbala večeras, kad se začuje kucanje na vratima. Tienu treba samo jedan pogled u tom pravcu da počne poluglasno da psuje i skače po sobi, naglo probuđen. Dobacuje mi garderobu, alarmantnih i usplahirenih pogleda. Lako je mene zaraziti tuđom nervozom ujutro, pa se oblačim bez reči. Kucanje se više ne ponavlja, ali oboje znamo da osoba s druge strane strpljivo čeka da je pozovemo onda kad budemo spremni. Nešto u Tienovom stavu mi govori da nikad nećemo biti dovoljno spremni za ovu vrstu posete.

“Napred”, kažem najzad.

Čovek koji ulazi izgleda kao starija verzija Tiena, sav u crnom, pronicljivog pogleda.

“Dobro jutro.” Blago se smeši, na šta se Tien trgne. “Taman sam hteo s oboma popričati, baš divno što sam vas zatekao zajedno.”

Pozdravljamo se, i Tien ga predstavlja kao Sinora, svog mentora i glavnog u redu Duha.

“Podigla si dosta prašine u ovom svetu, ako mogu tako da kažem”, Sinor je sušta ljubaznost. “Ali svima nam je drago što smo imali prilike da učimo od tebe.” Pogledom okrzne Tiena, kome su nožni prsti iznenada jako zanimljivi. “Pitao sam se da li bi možda, zauzvrat, htela da naučiš nešto o našem svetu? Još bolje, o povezanosti dva sveta.”

Kaže to na takav način da dobijam mentalnu sliku sebe kako se kao žvaka rastežem između dva sveta, slepljujući ih zajedno.

“Naravno”, kažem jer se to očekuje od mene.

“Neću vam oduzeti mnogo vremena, ali osećam da bi bilo dobro da budete upoznati sa Ravnotežom svetova i održanjem Moći.”

Kaže da su svetovi odvojeni s razlogom. Svaki sadrži svoju porciju Moći i životne energije. Svako mešanje dovodi do disbalansa. Da, ne dao Tvorac, umrem u njihovom svetu, moja životna energija, koju donosim iz drugog sveta, ovde bi napravila kolaps. Ovde višak, tamo manjak. Narušena Ravnoteža, dva sveta koji se sudaraju, poništavaju, i nestaju. Kraj.

“Do poremećaja Ravnoteže može da dođe i ako, oprosti što ću reći, nekim slučajem ostaneš trudna.” Sinor ima dovoljno pristojnosti da se pretvara da mu je neprijatno.

Osećam kako crvenim, dok Tien gleda svuda osim u mene.

“Pazio sam”, kaže moj momak, i za svaki slučaj se povlači korak dalje od mene.

“Znao si?” pitam tiho, ali u mislima vrišim, i on to zna.

“Pa, eto…” izvinjavajuće će Sinor. “U zadnje vreme te ne viđamo na predavanjima, Tiene”, kaže pre nego što nas ostavlja da se pokoljemo oko najvažnije stvari koju je ljubav mog života zaboravila da pomene.

Tien ne želi da me pogleda, ne želi da se svađa. Kasni na predavanja. Na koja nije bio od kada smo se smuvali, ističem, pa ne mora ni sad. Ja besnim, mrzim ga zbog toga što je miran, što mu je svejedno. Mrzim i sebe što sam mislila da onaj ćošak tajni u njegovom umu nema veze sa mnom. Trebalo je da znam.

“Šta hoćeš da ti kažem?” Širi ruke i konačno me gleda u oči. “Da sam znao da ćeš otići kad se Portal ponovo otvori? Da ovo što imamo ne može da traje? Da me boli svaki put kad pomislim na to? Zar je trebalo i tebi da otmem sreću?”

Kaže sve prave stvari, ali ja sam previše besna da bih ga slušala. Ne mogu ni da počnem da nabrajam iz koliko razloga je sve ovo pogrešno. Dok bežim od njegovog sažaljivog pogleda, dovikujem mu da ne želim više nikad da ga vidim, da jedva čekam da se vratim nazad i da može da ide u… Pa, znate već. Standardne psovke, u svakom jeziku iste.

Marširam kroz hodnike Zamka, ljudi mi se sklanjaju s puta, a ja nemam pojma kuda idem. Što dalje, pretpostavljam. I dalje besnim, jer kad prestanem, ostaje mi samo tuga i očaj, tako dubok da se bojim da ću se jedno jutro osvrnuti za sobom i neću naći ništa. Biću hrpica srušenih nada, bez snova i ljubavi, ogorčena i zlobna. Kao moja mama.

***

Toliko sam se navikla na Luku da ne mogu da kažem ne kad me poziva da proslavimo Novu godinu sa društvom. Kaže da njegovi idu na selo i da ima čitavu gajbu za sebe.

To znači da će i Sara i Džoni biti tamo. Ne znam šta da mislim o nama dvema na istom mestu, okružene istim ljudima. Nisam sigurna kako će to ići, ali pristajem, jer to je jedini ispravan odgovor. O načinu izvođenja i posledicama razmišljaću kasnije.

Uz malo sreće, o njemu neću razmišljati uopšte. Ako pustim Luki da me dovoljno dugo ljubi, možda ga isperem iz sećanja. Možda prestane da boli.

***

U pokrajini Norevoj ne slavi se Nova godina. Slavi se mnogo stvari, pod različitim imenima, u različito doba. Da se nisam posvađala s Tienom, sada bih bila na maskenbalu u obližnjem Selu. Da, tako se zove. Podigli su ga članovi porodica koji nisu mogli bez svojih najmilijih Barlona, koji opet nisu mogli bez Zamka i Moći. Navodno, Moć ne treba koristiti u blizini onih koji je nemaju jer to može ozbiljno da im poremeti um. Ali u Selu je u redu, tamo će Barloni nositi specijalne maske koje će upiti Moć, pa će, makar za jednu noć, svi biti normalni.

Sedim na stepenicama Zamka i fućka mi se za proslavu. Davim se u mislima kako bi to bilo još jedno sećenje koje će me lakše slomiti i oterati u ludilo kad se vratim tamo. Još jedno podsećanje na to kakav bi mi život bio da sam se rodila negde drugde, u nekoj drugoj porodici. U drugom svetu.

Ipak odlazim na maskenbal, jer Tienovo društvo dolazi po mene, a mene mrzi da objašnjavam oko čega smo se svađali. On i brat mu kasne, obećali su da ćemo se naći kasnije. Pravim mentalnu zabelešku da se zaklonim iza maske, napijem i izbegavam poznata lica do kraja večeri. Možda i do kraja ciklusa.

Trebalo je da ostanem u Zamku.

***

Jedan od razloga zašto je baba besnela na muškarce koji su sporim korakom prolazili ulicom i motali se oko tarabe, što bi ona rekla, jeste u tome što mama stvarno nije mogla bez muškaraca. Trudila se da ih zadrži što je duže mogla, ali nešto bi uvek iskrsavalo. Jedan nije mogao da podnese pomisao da dobija instant porodicu. Drugome je iskrsla žena. Treći je mislio da može da me pipa kad mama ne gleda. U tom periodu, dve godine su prevelika razlika, pa mislim da nije stigao i Saru da overi. Problem je bio što moja mama ne podnosi konkurenciju pa ga je oterala. Toliko mi je laknulo da joj skoro nisam zamerila kad me nakon toga optužila da joj zavodim muškarce. Tad još nisam znala za svetove iza Portala.

A pošto smo sad obe bile velike i potencijalna konkurencija, ovog muškarca je mama uspešno sakrivala već par meseci. Znali smo da je tu jer je ponekad izlazila, jednom i na čitav vikend.

Novu su planirali da proslave u restoranu. Njegovi kumovi drže mesto, te neće biti problema oko rezervacije. Mama je toliko sretna što će se najzad javno pokazati kao par, da je kupila novu haljinu za tu priliku i isplanirala kako će preći da živi kod njega čim nas dve odemo na fakultet.

Trenutno, mamini planovi kvare Sarine. Shvatam to dok je gledam kako ljutito seva pogledom između mene i mame. Biće da je računala da neću moći da se iskradem ako mama ostane kući. Ona je već spremila teren i rekla da će babi praviti društvo za Novu, a zna se da mama neće stvarno proveravati da li je kod babe. Sad je samo pitanje kad će joj izleteti da imam momka.

Ja ćutim i skrećem pogled. Znala sam da je previše dobro da bi potrajalo.

***

Maske su obična drvena lica sa rupama za usta i oči. Pijanjaju uz lice kao druga koža, pretvarajući se u neku živahnu njušku. Tien je rekao da se njegova pretvara u pantera, ali on nije u blizini, pa stavljam svoju čim prilazimo prvim grupama i nestajem dok se ostali pitaju koja su životinja. Mene to ne zanima. U ovom trenutku ne treba mi ničije društvo, samo zaborav.

Međutim, stavljanje maske izvrće svet naopačke. Vizija je drugačija, gledam boje kako plešu kroz vazduh, poput duhova lebdeći oko ljudi. Uverena sam da je neko petljao oko maski ne bi li začinio slavlje, i ne brinem o bojama sve dok ne prođem kroz jednu.

Možda sam i vrisnula, ko će ga znati? U svakom slučaju, orao i zmija me podižu sa zemlje, pitaju jesam li dobro. I njihove boje ulaze u mene, jedva ih se otresam. Svetluca i peče, ali svakim udahom je bolje. I Moćnije.

“U, jebote.”

Od kad sam došla, divim se sposobnosti Barlona da oforme zaključke u treptaju oka. Kao da sam okružena gomilom Šerloka Holmsa. Sada i mene pohodi ista brzina spoznaje.

Boje koje vidim kroz masku nisu ništa drugo nego tuđe aure Moći. Tako maske izgleda deluju, na neki čudan način upijaju i odvajaju Moć od nosioca. Niko ne bi trebalo da može da ih vidi, kamoli da uradi nešto sa njima. Niko ne bi trebalo da ima Moć dok nosi Masku – ali na mene ne deluje! Osećam Moć, i svoju i njihovu, osećam kako se lepe za mene i ostaju, umnožavaju. Boje imaju ukus na nešto divlje, neizrecivo, zabranjeno.

Barloni sa maskama orla i zmije sada su normalna ljudska bića, ogoljena u sred vatrometa aura, sivi i neugledni. Dok su pod obrazinom, bezbedni su u neznanju. Ne znam da li će umreti bez Moći niti šta će se desiti kad skinu maske i shvate da su postali obični. Nadam se da nije niko koga poznajem, ali to mi deluje kao sebična misao.

Trebalo bi da se rastrčim i pronađem pomoć, što bi bila dobra ideja da mi nisu sve te boje na putu. Ne znam kako će Moć reagovati, moja i njihova, ni koliko će običnih ljudi stradati. Možda se ipak sve vrati na svoje? 

Skidam masku, zagledam je sa svih strana. Nema ni naznake toga kako je izgledala na mom licu, koji životinjski lik sam nosila. Samo jednostavan materijal neutralnih nijansi. 

Podižem pogled, u mrak ispunjen smehom i grajom. Zurim u Barlone i želim da vratim vreme, da vratim Moć, da se bilo šta desi. 

U meni muk. Više ni ne osećam Moć kao tuđu – sve je moje.

Okrećem se i trčim u mrak.

***

Na kraju, mama joj sama daje šlagvort.

“Neće Vesna više menjati prezime”, hukće sama za sebe, i treba mi par minuta da shvatim da nije stvarno isprošena, nego planira unapred. Ražanj bez zeca, što bi baba rekla. Ali mama je volela da bude spremna.

“Možda Alis svoje promeni uskoro.” Sara je savršeno zlobna dok saopštava kako se Luka preziva, kao da se njen Džoni ne preziva isto.

Čitav dugi otkucaj srca mama je ostala bez teksta. U njenom pogledu mogu da pročitam strah da sam joj preotela momka. Zašto bi tako nešto mislila… osim ako nemaju isto prezime, taj njen misteriozni čovek i Luka. Sad jedino ostaje da vidimo da li je sa Lukinim ili Džonijevim ocem, što je u biti sasvim svejedno jer su obojica oženjena i od planirane budućnosti nema ništa. A žene su, zna se, da paze kuću i decu. Ljubavnice su za provod, nikako za davanje prezimena.

Kad shvati da ja znam, počinje da urla.

To samo mojoj mami može da se desi, da se upusti u vezu sa nekim a da se ne raspita. Mesto je dovoljno malo da sve može da se sazna. Problem je samo u tome što ona ne želi da pita, jer kaže da bi onda ljudi znali s kim je, pa bi bili ljubomorni jer ljudi su, eto, takvi, zavidni, ne podnose tuđu sreću.

Ubija me groteskna pomisao da je čitavo vreme sa Lukinim ocem.

Mama ne pita kako mi se zove momak. Iz onoga što razaznajem između udaraca, čini mi se kako misli da sam joj ukrala i ovoga. Nije dosta što sam joj upropastila život, što joj ga upropaštavam od kad sam se rodila. Što joj ni sada ne dam mira.

“Alal ti vera, snajko”, u neko doba začuje se kako baba vrišti ispod prozora. “Nisi mogla da ubiješ kopile dok je bilo u tebi, al sad možeš! Udri kurvu! I tako ste iste!”

Mama izleće da se svađa s babom. Kasno je, negde iza ponoći, i neko od komšija će sigurno pozvati policiju jer ne može da spava. Njih dve će se još uvek gađati uvredama kad momci u plavom naiđu. Sve će se pripisati raspravi unutar domaćinstva i zaboraviti.

Kad uspem da se pridignem, Sare odavno nema.

***

Problem sa Portalima je u tome što se otvaraju jednom godišnje i uvek na istom mestu. Što znači da sam prisiljena da trpim mamine anti-dečko mere bar još pola godine. Ili da uradim nešto prilično drastično u vezi nje, za šta još uvek nisam spremna.

Uzela je odmor na poslu da bi me pratila do škole. Za vreme odmora između časova zahteva da Sara bude sa mnom, što ova ne čini. Posle škole opet je tu mama i njen čvrst stisak oko mišice.

Razgovarala je sa razrednim i svim profesorima koje je zatekla u zbornici. Čula sam da je vikala o bludu i nemoralu. Tražila je da me premeste da sedim samo sa devojčicama i da ne igram fizičko.

Profesori su me nakon toga čudno gledali, ali su se ipak povinovali mojoj mami jer niko ne želi da im ludača upada na čas i urla o orgijama dok navlači učenike po klupama. Na kraju niko nije hteo da sedi sa mnom, i jedino što su hteli da mi kažu bila je poneka uvreda, ako i toliko. Tako je to – luda majka, luda ćerka.

Tišina nekad boli više od reči.

Srećom, nije mogla da me nađe preko odmora. Tada me je samo Luka nalazio i grlio dok se isplačem. Nije mogao da mi pomogne, ni da obeća da će biti bolje. Ali bar je bio tu.

Kad se vratimo kući, dozvoljeno mi je da jedem i posetim toalet pre nego što me zaključa u sobu do narednog jutra. Sve knjige koje nemaju veze sa školom iznete su i bačene. Mobilni telefon mi je konfiskovan još one večeri. Pretpostavljam da je svaka prepiska detaljno iščitana i ismejana. Tako to ide u mojoj porodici.

Mrzim svoju mamu, maštam o njenoj smrti i mrzim sebe zbog toga.

I brojim dane do novog Portala.

***

U prolazu Portala nema ničega, ne duva vetar, ne pada sneg. Nema pogrešnih pravaca, ali ako ne paziš i skreneš misli sa onoga što želiš, odvešće te u neki sasvim drugi svet. I više se nikad nećeš vratiti jer nećeš znati kako. U prvim minutima nove godine, dok vetar baca guste pahulje o moj prozor, ne mislim na njega. Želim samo da sam jako, jako daleko.

Kako je došlo vreme za Novogodišnju proslavu, mama i njen dečko već su raskinuli. Izgleda da njegovoj reputaciji nisu prijale glasine o njenom terorisanju po školi. Samo je prestao da joj se javlja, i dok je ona bila zauzeta dovođenjem mene u red, on je počeo da izvodi neku drugu. Dok mu je žena sedela kući i pazila. Dok se Sara kresala sa Džonijem. I dok je Luka čekao mene.

Život se odmotavao, raspadao i tekao u neznanom pravcu. Na kraju, samo vetar ostaje. I prašina u grobovima.

Volim sneg.

Kažu da je smrt od smrzavanja najlepša. Prvo ti bude hladno, i to baš nije prijatno, ali nakon toga ništa ne osećaš, a posle bude toplo. I spava ti se, i sanjaš divne stvari. Ja… jedino ne znam šta da sanjam. Zato se zavlačim u krevet, dok napolju veje sneg, i sanjam da spavam u njemu.

U tom trenutku, moja mama je već mrtva.

***

Otvaranje Portala mimo sopstvenog ciklusa zahteva Moć koju nema niko. Kad bi je neko imao, mogao bi da prelazi između svetova bez Portala. Kažu da sam ja bila na putu da prikupim neverovatno mnogo Moći, što je na čudesno neobjašnjiv način narušavalo ravnotežu između svetova, iako mi i dalje nije dozvoljavalo da slobodno Putujem. Zato su me vratili nazad. Da sačuvaju sve ostale.

Dok sam trčala od Sela do Zamka, nisam srela nikoga. Boja više nije bilo, ali Moć je ostala. Previše Moći.

Sinora sam zatekla u Tienovim odajama, i nije me bilo briga šta rade zajedno u to doba. Vrata su možda bila i zaključana, ali moja panika od njih je napravila cepke sitne kao čačkalice koje su se rojile oko mene. Čuvši moju priču, Sinor je bio naizgled pun razumevanja. Bojažljiv i usplahiren pred novom opasnošću, činio je sve da me smiri pre nego što uradim nešto gore. Istrgao mi je masku iz ruku, držeći je kao da je zmija otrovnica. Očito je smatrao da bez nje ne mogu da uradim više štete. Sagradio je barijere u mom umu iza kojih je zatvorio Moć. Iverje je popadalo oko nas kao sneg. Oboje smo drhtali. Naredio je Tienu da me odvede u moju sobu i tamo zaključa dok ne dođe vreme za povratak. Sam je došao po mene nakon par sati da bi me poveo u bolnicu. Rekao mi je da moram da vidim, da znam. Da svaka slučajnost ima svoje posledice. Da moje namere, ili nedostatak istih, nisu bitne. Samo ono što ostaje iza njih.

Troje ljudi privezano za krevet, bacakaju se u mukama, pobelelih zenica. I vrište. Vrište bez prestanka.

Sinor kaže da Moć ne deluje na njih. Ne mogu nikako da im skrate muke osim nožem. I pita da li sam spremna da se iskupim za svoju glupost. Da li mi njihovi životi išta vrede. Pruža mi nož, i ja otvaram dlan. Ubila sam ih kad sam im otela Moć, sad mogu jebeno i da završim posao.

Nazad u svojoj sobi, želim da sam mrtva. Tien me tretira kao da jesam, dolazi jednom dnevno da donese poslužavnik hrane i odnese prazan. Ne gledamo se, ne govorimo. Naslućujem da je tu po kazni, mada će njegova prestati kad odem.

Volim da mislim da je on hteo da ostanem, ali kada se postave tasovi sa mnom na jednoj i Univerzumom na drugoj strani, čak ni on nije mogao da izabere drugačije.

Niko ne bira mene.

***

Mislim da još uvek sanjam kad začujem Lukin glas u prizemlju. Povišen je i kao da se svađa s nekim. Prepoznajem i Sarin glas, a ona vrišti, ne prestaje.

Ustajem i lupam po vratima. Nečiji koraci prilaze hodnikom s druge strane.

“Alis, jesi li tu?” Luka.

“Da. Da, molim te. Šta se dešava?”

“Samo se odmakni”, kaže i shvatam da će da provali vrata. Jer to je ono što likovi iz filmova i knjiga inače kažu pre nego što se zalete i provale vrata. Uostalom, šta je to za njega? Malo ih potkači ramenom i ćao.

Vrata izleću iz šarki i padaju na pod. Prelazim preko njih, jedva okrznem Luku pogledom dok protrčavam pored. Mislim, naravno da sam mu zahvalna i da mi je neizmerno drago što ga vidim. Samo me nešto u Sarinom vrisku tera da mislim na smrt i svet izvan ovoga. Jednostavno moram da vidim.

Utrčavam u kuhinju, s Lukom za petama.

Mama leži na podu, Sara iznad nje ne prestaje da vrišti. Džoni izgleda izbezumljeno, ne zna šta da radi.

“Skloni je u drugu sobu i zovite policiju”, naređujem.

Jer ja sam starija, pribrana, i čitav jedan okretaj Sunca smrt mi nastanjuje misli. Odavno me ne plaši, štaviše pozdravljam je.

Teturaju se napolje, Sara na vrtoglavo visokim štiklama i nimalo diskretnoj haljini, prilepljena uz Džonija kao da u suprotnom ne bi mogla sama da hoda.

“Nagovarao sam ih da dođemo po tebe”, govori Luka. “Sara nije htela da kaže šta ti se desilo. A ja više nisam mogao bez tebe.”

Ne gledam ga, ne odgovaram na njegovu želju da me uteši. Kako da mu objasnim da bi Sara pre umrla nego da deli nešto sa mnom i da je vidim sretnu? U našoj porodici, sreća je slabost, krpa o koju drugi brišu svoje ogorčenje da bi se osećali bolje. Sreća je sranje.

Zurim u mamu. Lice joj je bledo i našminkano. Maskara je malo razlivena, što joj daje misteriozni izgled kakav je oduvek želela. Obukla je novu haljinu, kupljenu specijalno za ovo veče, samo drugu lokaciju. Plava tkanina se zadigla skoro do struka kad je skliznula sa stolice.

Nadam se da je samo pijana i da će svakog trena zahrkati. U isto vreme, kao da je tek sad zapravo vidim. Bez napada besa koji bi je pratili, izgleda sasvim lepo.

Bolje da se ubila u krevetu. Jeste, dobro je i ovako, ali je i nekako prostački.

Na kuhinjskom stolu, među flašama prazne Sangrije, zamrljan crvenim otiscima vinskog taloga, leži ispisan papir. Njeno oproštajno pismo. Ruke mi nimalo ne drhte kad ga uzimam.

U njemu mama naglašava očigledno, kako je popila pilule za spavanje sa vinom i ne očekuje da se probudi. Sve to jer ju je dečko ostavio bez reči, a ona ga silno voli i ne može da zamisli život bez njega. Pominje ga imenom i prezimenom. Luka čita zajedno sa mnom i vidim da mu je iznenada neprijatno. Ne pitam da li mu je to otac. Sve je to ista porodica i ljaga će iz tračeva pasti na sve njih jednako.

Uspela je da pomene i mene. Ne piše ko mi je otac, samo da Milan nije i da nakon njene smrti sve pripada Sari. Drago mi je da me nije okrivila za svoje sadašnje stanje, kao što sam se bojala da hoće, a to ko sam, to mi je baba sasula u lice previše puta da bi me stvarno bilo briga. Svejedno, nešto u meni kao da je umrlo pred licem konačnog priznanja.

“Ovo treba da bacimo”, kažem i gledam ga, da zna da to radim zbog njega a ne zato što sam u suprotnom razbaštinjena. I tako odlazim uskoro i ništa mi ne treba.

On klima. Gužvam papir u ruci, gde on naizgled spontano sagoreva. Otvaram šaku i pepeo klizi kroz prste. Luka gleda negde u stranu, grize usne i ne primećuje.

Sara se vraća u kuhinju, sama ovog puta. Prezrivo odmerava moju trenerku za spavanje.

“Dozvoliću ti da poneseš garderobu”, pljuje s mržnjom. “Imaš koliko da se spakuješ.”

“Čekaj malo”, kaže Luka.

“Ona nije moja sestra!” Sara ga prekida, upirući prstom u mene. “Baba mi je sve rekla! Ti si niko i ništa! Zbog tebe je tata napustio fakultet, zbog tebe je otišao da radi u tamo neku vukojebinu, ti si kriva što je umro!”

E, ovo je već novost za mene, jer baba je uvek za sve krivila mamu. Odakle samo ovi novi momenti?

“Saro…” Gutam ono što sam htela da joj odbrusim, smirujem se laganim udisajima. “Saro, mama je mrtva.”

“Ti si je ubila! Ne želim ni da te gledam! Pakuj se i odlazi!”

“Kuda da ide, Saro? Pa vi ste sestre!” Luka pokušava da bude razložan, na šta ja odmahujem glavom. Uskoro i tako neće biti važno.

Ovoj gunguli fali samo baba. I policija. Ali oni su navikli na domaće razmirice.

“Alis nije mogla da je ubije, bila je zaključana gore”, odlučno će Luka. “Saberi se pre nego što te neko čuje.”

Kao prizvana ovom izjavom, policijska sirena nam ulazi u slušni domet. Računam da će stići za par minuta.

Moja sestra, baš kao ni mama ni baba pre nje, ne mari ko će je čuti. Prva stvar u bilo kojoj raspravi jeste zauzeti položaj mučenice i pustiti da drugi stanu na tvoju stranu i za sve se pobrinu. I da, evo je – počinje da jeca, traži Džonija da je zagrli.

“Moja mama je mrtva”, neutešno cvili. “Ona ju je ubila.”

Prvi utisak je bitan, posebno ako treba da ga napravi policija. Ili baba željna mrtvog sina čija je ćerka pljunuti on. A ja hladnija od januarske noći napolju.

I tako drama počinje.

***

Kažu da energija života daje Moć neslućenih razmera. Nasilna smrt, makar i od sopstvene ruke, ostavlja ogromnu potencijalnu energiju da lebdi okolo. Sve ono što je jedna osoba kao moja mama mogla da bude, vuče se okolo dok je međusprostor lagano ne usisa. Da bi neki Moćnik mogao da požanje energiju iz smrti, da bi je pretvorio u Moć a potom u šta god mu zatreba, mora da ga posluži sreća da se nađe na pravom mestu u pravo vreme.

Pretpostavljam da može i da se nastani u staračkom domu, ako je dovoljno očajan, ali kad smrt dođe po nekog kome su istekli svi rokovi, malo toga potencijalno nedovršenog ostaje za njim.

Ili može samo da ubije nekog. Kao što sam ja planirala da ubijem mamu. Valjda sam imala sreće što je to sama obavila. Ko jednom prisvoji tuđu Moć, posle nema problema sa narednim prisvajanjem. On bi bio ponosan kako brzo učim. Biće da se Sinor toga bojao.

Udišem duboko, upijam energiju. Dok izdišem, već sam puna Moći, od one neslućene vrste što otvara jednosmerne Portale, van ciklusa i bez povratne karte. U svetu u kom niko nema Moć osim mene.

Eto kako se narušava ravnoteža svetova.

***

Čini mi se da je ova kuhinja videla priličan broj uzbudljivih stvari do sada, ali ništa ne može da se poredi sa uskovitlanom loptom boje srebra koja lebdi ispred sudopere. Portal je višlji od mene, sa ivica isijava skoro pa božansko svetlo. Čini mi se kao da me doziva kroz pulsiranje, a mene ne treba dvaput zvati.

Trebaju mi samo tri koraka, i molim se da imam dovoljno snage za njih.

Jedan korak za Portal, jedan za međuprostor krcat energijom, jedan za svet u koji idem.

Trik za uspešno manevrisanje kroz Portal sastoji se u dubokoj koncentraciji. Ili bilo kojoj jakoj emociji koja će vas držati dovoljno dugo dok izlazite na drugu stranu. I zato, dok spuštam korak u bestežinsko sivilo, mislim na njega, Tiena, na prolećnu šumu okupanu kišom u njegovom pogledu. Ne želim stvarno da izađem u Zamku niti igde u blizini, samo mi treba svet u kome je Moć i gde neću biti nezaštićena. Mesto gde ću konačno imati kontrolu.

U Portalu nema mesta za strah. Portal takođe uzima danak. Prošli put bila je to Moć, jer u svetu u kom je niko nema, ne treba ni meni. Takođe je to bila svojevrsna vrsta kazne. Jer su zadnje reči koje mi je uputio dok me vodio ka kamenom postolju jedne zore bile: “Odreci se Moći. I tako nije tvoja.”

Ovog puta odlučujem da se obradujem. Pri zadnjem koraku ostavljam svoju prošlost. To je moj danak. I moj put ka boljem sutra.

Slobodna sam.

---

©2021. Petra Rapaić

Petra Rapaić rođena je 1987. u Pljevljima, živi u Novom Sadu. Iz saradnje sa Nešom Popovićem nikao je roman Univerzum u nevolji (Print Art, 2020.). Na Pandakon natječaju za najbolju japansku horor priču osvojila je prvu nagradu pričom Nedovršena pesma. Priča Duh, ubica i đavo ušla je u zbirku Marsonic 18. Uspela je da objavi jednu sasvim kratku priču Jecaj u ćošku u zbirci Književnih vertikala 357. Na konkursu Refestikona, njena priča Dracenski sporazum ušla je u zbirku kratkih priča o Ilirima. 

Biber 04 je 2021. godine u zbirku uvrstio njenu priču Moj brat. Priča Tajna postanka našla se u Marsoniku 19. U zbirci Kratke priče satkane od 505 reči – Gužva u saobraćaju objavila je Nindže na carini, a isti izdavač je u časopis o Đorđu Balaševiću prihvatio njenu priču Sećanje.Na blogu Fantasy by Sofia nalaze se ostala dela i nedela.

Priča Portal objavljena je u prvom broju časopisa Morina kutija. Časopis je dostupan za skidanje na ovoj stranici.

---

Urednički komentar: Fantastični svijet u kojem se junakinja našla bio je već sam po sebi dovoljno zanimljiv dio priče da je potencijalno uvrstimo u broj, ali ono što je priču podiglo na još višu razinu je radnja u našem svijetu, bez imalo bježanja od grube i mračne stvarnosti.