Petra Rapaić: Vuk mora biti zdrav

Lovac se budi u šumi. Opseda ga razorna glavobolja i pomišlja kako je možda bila greška slaviti pre obavljenog posla.

Šuma oko njega nije ista kao ona u kojoj se obeznanio, ali dok se vrlo oprezno dovodi u uspravan položaj, uz minimum zvukova protesta, zaključuje da ga nije briga. Šuma ima pravo da se menja kako god želi, isto kao što i on ima pravo da juri svoj plen. Koliko god pijan ili mamuran bio. Takva je priroda dogovora, uostalom, a kraljica dobro plaća.

Dan se probija kroz krošnje, a on baza pored stabala, tražeći tišinu. Zna da, pored zveri koju traži, sve se druge utišaju i nestanu. Ptice prve pobegnu.

I sasvim sigurno, tišina ga zaogrće, da bi ga tren kasnije uvukla u panični lepet krila.

Neko je u blizini.

Možda jelen.

A možda je ona.

***

Vuk radi noćnu smenu u kafani Kod Bake. Jedno oko mu je na gostima unutra što galame za stolovima i šankom u polumračnom osvetljenju, drugo na podužem redu sa spoljnje strane vrata, što pod neonskim osvetljenjem zlokobno gleda u njegovom pravcu. 

Dobro je, misli dok im se opako kezi. Dokle god mrze njega, neće se tući između sebe. 

On je jedini izbacivač koji se usuđuje da radi sam od kada je Crvenkapa počela da nastupa.

“Joške”, zove mladog konobara i ovaj poslušno prilazi. “Vreme je.”

Joške klima, a plava griva odskače mu po vratu. Iskrada se kroz zadnji prolaz kafane, skoro neprimetno. Napolju će onako neodlučno vući noge s kraja reda, vajkajući se ispod glasa kako ona počinje sa nastupom za koji minut. Preturaće po džepovima, naći neku kintu i bojažljivo, ko fol da ga niko ne vidi, nestati u pravcu vrata sa druge strane kafane, onih koja im služe da tuda izbacuju smeće, a da ne moraju da prolaze kroz otmene ulice. Minut kasnije, pratiće ga svi koji su dovoljno trezni i oprezni. Guraju pare Jošketu u ruke, praveći se da ga ne prepoznaju, ne galame i ne privlače pažnju jer znaju da su ušli na mala vrata. I da strašni Vuk vreba.

Joške će kasnije navratiti da mu da njegov deo.

Vuk je siguran da matora veštičara od gazdarice zna šta njih dvojica rade, ali ne govori ni reč. Njihova mahinacija i njoj puni džepove, a održava mir u kafani. Plus, Joške joj je unuk pa možda ima nečeg i u tome.

Kada se svetla priguše, a crveni reflektor uperi u pozornicu, svi znaju šta sledi. Ona. Crvenkapa. Usana crvenih od Ruby Red ruža, kose crne kao ponoć, bele kože nalik slonovači. Bira neku čudnu muziku za ples (ove noći to je Give That Wolf a Banana, i Vuk ne može da prestane da se oblizuje jer zna šta to znači), ali se čini da je gostima svejedno kakva ih melodija obavija poput dima. Opčinjeno zure u njene gipke obnažene udove, u splet zanosnih pokreta, u njihanje oblih kukova.

Mladost je lepa. I njihova, sve dok imaju čime da je plate.

A pesma teče.

***

Vuk upada u ostavu koju Baka povremeno koristi kao kancelariju. 

Crvenkapa je unutra, saterana u ćošak poput srne, velikih tamnih očiju uperenih u užas pred njom. Baka joj zabada prst u belinu između jedrih grudi.

“Znaš li koliko možeš da dobiješ za ovo na aukciji? I koliko si sretna što mogu to da obavim pod svojim uslovima? Dovešću ti najbolju klijentelu, otimaće se za tebe, nećeš znati kuda ćeš od para. Reci, zar to nije super?”

Crvenkapa odmahuje glavom, crna kosa joj divlja oko lepog lica. Ugleda Vuka i bojažljivo se osmehuje.

Vuk ne mora ništa da kaže. Dovoljno je da se nasloni na dovratak, preteći se osmehne i sačeka da Crvenkapa kaže šta ima i da Baka shvati. Nisu sve cure za prodaju. Neke samo žele da plešu. A ova ima njega da je štiti.

“Ne želim aukciju”, kaže. “I imam momka.” Pruža ruku ka njemu, vitku i belu, a on je opčinjen uze da je više nikad ne pusti. 

“Ma nemoj? Neće to ići tako”, sikće Baka. “Ima da radite šta vam se kaže, da ne bi radila policija.”

Oboje se ukoče. Gazdarica im se ceri veštačkim zubima. “Vi mladi, mislite da ste tako pametni. Kao da ja ovde ne čitam vesti. Ovu traže jer je stvorenje noći koje je ubilo oca, a tebe zbog ubistva ona dva krmka iz građevinske firme. I ako hoćete da ćutim…”

Dalje ne stiže. Vuk zaklanja Crvenkapu iza sebe (i dalje je drži za ruku i oseća da bi radije umro nego je pustio), grabi Baku za vrat, odiže je sa poda i steže. Ona krklja, sitna stopala landaraju po vazduhu. Izgleda kao da pokušava da ga pljune; proteza ispada i kotrlja se po prašnjavom podu. Prestaje da se rita. U smežuranom telu više nema života i Vuk je baca.

U malenoj ostavi čuje se samo Crvenkapino teško disanje.

***

“Ja nisam stvarno…”, kaže Crvenkapa dok beže iz sela.

“Verujem ti”, kaže Vuk.

***

“Ja nisam ubio…”, pokuša Vuk dok hodaju kroz šumu.

“To nije bitno”, odgovara Crvenkapa.

***

“Ja… pomalo je neuredno.” Crvenkapa posramljeno obara oči na ulazu u kolibu.

“Savršeno je”, kaže Vuk koji ima oči samo za nju.

***

Sve što Lovac treba da zna o njoj jeste gde da zaćera srebrnu strelicu samostrela. U vrat, utrobu, ili oko, ako se bude osećao posebno sretno. A zatim će srebrnim nožem što ga je dobio od kraljice izrezbariti devojčino srce. Staviće ga u kutiju od kedrovine. I otići po svoju nagradu.

Kasnije će se verovatno opet napiti, jer nekad treba resetovati mozak i dozvoliti ubijenima da odlepršaju u zaborav, makar na kratko.

Ali o tom – potom.

Sada upada u kolibu, uperenog samostrela. Čula mu se zatrpavaju ostacima hrane čudnog mirisa, pregrštima pertli i šljokica i jednim pantalonama što vise sa jelenskih rogova okačenih na zidu.

Par na sred poda u klinču koji, zavisno od raspoloženja posmatrača, može da bude ljubavni ili borbeni. A Lovac je raspoložen da ubije.

“Hej!”, uzvikuje. “Pusti je i odmakni se od nje. Polako!”

“Beži, vidiš da radim nešto ovde!”, Vuk reži.

Crvenkapa se migolji ispod njega i ječi. Lovac se mršti, pokušava da u mraku nazre koliko je povređena.

“Je l’ i ti radiš za kraljicu?”

“Kakvu kra… aAaAaaa!” Vuk se malaksalo opušta preko devojke.

Lovac je uveren da ga je ona nekako usmrtila i sprema se da joj pomogne da digne telo sa sebe, kad ona počinje da vrišti i dahće i izvija se. Zar je ovaj još živ?, misli i pritiska okidač samostrela.

***

U bunaru je mračno i tiho. Vazduh je lošeg ukusa i svaki udisaj boli. Vuk misli da je to zbog strelice među rebrima. Teško mu je da se pomakne, a onda shvata da su mu natrpali kamenje u džepove. Praktično je mrtav, jer ne vidi kako da se izvuče iz ove situacije.

“Je l’ to mene ovde neko zajebava?”, glas u blizini.

Vuk lagano okreće glavu. Neko nizak stoji pored njega i, iako mu mrak brani da razazna crte lica, jasno je da je prilika iznervirana. Takva vrsta iznerviranosti prosto isijava i živi sopstveni život i nemoguće ju je zameniti za nešto drugo.

“Dosta, bre, više ovog smeća!”, uzvikuje i šutira Vuka.

“Hej”, zastenja Vuk i prilika poskoči.

“Vidi, vidi, vidi.” Glas mu poprima nauljenu notu osobe spremne da ispregovara vlastitu mater u zamenu za nešto svetlucavo i trajnije tržišne vrednosti. “Ovo je prvi put da su mi bacili nešto živo.”

“O čemu ti to?”

“O tome da sad mogu malo i da se zabavim. Ti bez sumnje želiš da izađeš napolje, zar ne? Mogu da ti ispunim želju, pod uslovom da pogodiš moje ime. A moje ime ti je, brajko, tako jedinstveno da ću ti dozvoliti da pogađaš tri puta.”

“Bože, budale, šta li sam ti zgrešio?”, Vuk uzdiše.

“Naravno, ako ne pogodiš, moraću da te ubijem”, nastavlja prilika.

“Prilično sam siguran da te je neko već pretekao.”

“Aha. Jebiga.” Vlasnik jedinstvenog imena se skupi u turski sed kraj njega. “I šta ćemo sad?”

Vuk htede da slegne ramenima, ali otkri da to boli pa se predomisli. Nekako je bolje samo ležati. “Ti stvarno živiš ovde?”, upita.

“Pokušavam, ali od svakakvih lopova, ubica i secikesa ovo mesto postaje opasno prometno. Jebote, ko god prođe pored, ugleda bunar i – žvić – fukne neko sranje unutra. Pa šta je ovo ovde, smetlarnica?”

“Oprosti. Ja ti upao nezvan, a nisam se ni predstavio. Ja sam Vuk.”

“Rampelstiltskin, drago mi je”, mahinalno će čovečuljak. “A šta sad možeš, nisi ti kriv, bacili te i…” Zaćuta, shvativši šta je rekao. Smešak na Vukovom licu odao je da lapsus nije prošao naprimećen. Iznerviranost ga ponovo obuze i Rampelstiltskin se izgubi u nizu maštovitih psovki na spostveni račun. 

Smiri se, protrlja bradu, pogleda Vuka. “Nisi ti tako glup kao što vele za vas vukove.” Glas ozbiljan, kao da konačno priznaje umirućeg uljeza za ravnog sebi.

“Ja sam iz noćne smene.”

“Aha, to ima mnogo više smisla.” Rampelstiltskin uzdahnu. “Dobro, i šta želiš?”

“Pa očito, ja bih da budem zdrav.”

“Logično, logično. Znaš kako kažu, zdravlje na usta ulazi. Jedna jabuka na dan drži doktora podalje. A jesi li probao banane? Imaju mnogo kalijuma. Naravno, moraš redovno prati ruke.”

Da je Vukov pogled mogao da ubije, bunar bi upravo ostao bez vlasnika.

“A dobro, šta si na kraj srca. Sredićemo nešto. Ček sekundu. Zagrizi ovo.”

Rampelstiltskin se ozbiljno baca na posao. Prevrće Vuka, izvlači strelicu, uvlači nešto drugo, meša zemlju sa dna bunara i pljuvačku, prekriva ranu, mrmlja nešto za šta tvrdi da su bajalice, ali opasno liče na psovke. 

“Eto te”, kaže konačno. “Skoro ko nov. Zapamti da mi duguješ. Kad poželim nešto od tebe, to ćeš mi i dati.”

“Nešto se ne osećam u stanju da te odbijem.”

“Odlično. I to kamenje što ti je poispadalo slobodno nosi sa sobom. Stvarno, šta vi ljudi mislite da ja treba da radim sa tim?”

***

Kada Vuk konačno izbaulja iz bunara, napolju je veče. Koliba je okupana grimiznim zracima zalazećeg sunca. 

Provaljuje kroz vrata uz pobedonosni kez koji jednako može da znači i da će pobiti svakoga ko mu stane na put. U šakama stiska kamenice. 

Koliba je prazna, ako se izuzmu Lovčevi delovi tela nasumično posađeni u sopstvene barice krvavog grimiza.

Vuk ispušta kamenje, češe se po potiljku. Penje se po nameštaju da dohvati pantalone što vise sa jelenskih rogova. Oblači ih. U džepu vibrira telefon. Javlja se.

“Baka je otegla papke”, saopštava mu Jošketov glas.

“Moje saučešće”, kaže Vuk.

“Dolaziš na posao?”

“Biću tamo, gazda.”

“Dobro je.”

“Kako je umrla?”

“Koliko sam ja video”, kaže Joške neutralno, “zadavila se sopstvenom protezom.”

***

U kancelariji gospodina Krmka sedi Lovkinja. Kosa joj je crnja od ponoći, usne vatrene, a koža bela poput mesečine.

Nekada je bila nezaštićena devojčica, pre nego što su je sile mraka prigrlile i naučile da to što neko sebe zove njenim ocem ne znači da treba da trpi svakakva maltretiranja. Pa se pobrinula da je više nikada ne takne. 

Nekada je zanemarivala svoju tamnu stranu u strahu da će morati da ubija da bi preživela, ali ubijati se moralo jer se moralo živeti – a da ju je neko pitao zašto je to tako, rekla bi da je to prosto zato što nije pomišljala da umre, a jedna stvar je vodila drugoj, i tako – pa je našla nekoga ko će da ubija mesto nje. Nekoga kome je mrak toliko prirodan da nije u stanju ništa drugo da radi osim noćne smene. I uspevalo je. Čuvala je preostalu mrvicu nevinosti kao najvrednije blago, uživajući u zaštiti velikog zlog Vuka. 

A onda je Vuk pao. I ona je uronila u svoju tamu.

Nekada je Vuk bio najmoćnije biće u mraku, ali nad svakim opakim stvorenjem čuči neko još opakiji. Ključ sretnog života je u neprivlačenju pažnje senovitih obličja, ali ona odavno nije sretna, a ne želi više ni da živi u strahu. 

Nekada je bežala od mraka, a sada je mrak njen. I sve ono što živi u njemu. Samo oni to još ne znaju. 

Naravno, gospodin Krmak nema pojma sa kim razgovara. Ne vidi njenu rešenost da se probije kroz hijerarhiju mraka i zavlada svima. Vidi slabašnu curicu u gotik opremi i pita se da li je agencija Lovaca pred stečajem.

“Shvatite me, mislim da jednostavno nemate potrebne kvalifikacije”, govori gospodin Krmak. “Po Vašoj licenci vidim da ste tek pristupili redu Lovaca, a osoba koju želim da ulovite već je sredila moja dva partnera i uspešno izbegava hvatanja već duže vreme. Plus, ne bih da vređam, ali Vi ste žena. Vuk ima određeni šarm koji se do sada pokazao pogubnim.”

 “Uveravam Vas da njegov šarm nije u igri”, Lovkinja se osmehuje. Možda, nekada, ali sada se sama štiti i ne trebaju joj ničiji mišići da stanu poput brane između nje i svega naopakog što svet pruža. Takođe, sigurna je da je Vuk mrtav. Niko ne diše dugo nakon što ga Lovčeva strelica proburazi, da ne pominje gomilu kamenja po džepovima i nezgodno sletanje na dno bunara. Uostalom, padanje na šarm je slabost, kao što je Lovac par minuta pred kraj života otkrio. Šarm je sada njeno oružje.

Gospodin Krmak se znoji na prizor njenih očnjaka. Nervozno guta, potpisuje ugovor i pruža ga preko stola zajedno s kedrovom kutijom.

“Bilo koji deo tela će biti dobar”, muca.

Lovkinja ga uverava da zna deo koji tačno može da stane u skučeni prostor. Odlazi.

Gospodin Krmak se naslanja u ergonomskoj fotelji, briše čelo posuto znojem i razmišlja da ode na odmor.


Vuk mora biti zdrav © 2021. Petra Rapaić

Petra Rapaić, ljubitelj pisane reči, zelene boje i vukova. Piše i u slobodno vreme udomljava priče. Jednog dana postaće pravi pisac.

Priča Vuk mora biti zdrav objavljena je u online časopisu Morina kutija, br. 3 (srpanj 2022). Časopis možete skinuti ovdje ili s platforme Smashwords.


Urednički komentar: Petrine nas priče uvijek oduševe vrlo neočekivanim kombinacijama zapleta i likova, a njeno vladanje humorom nešto je na čemu joj neki članovi uredništva vrlo zavide.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: